Rusija – Turska: u traganju za modelom partnerstva

(Fond strateške kulture, 10.5.2010)

Obim robne razmene između dve zemlje dosegao je nivo od preko 30 milijardi dolara, i odlučeno je da se on za pet godina podigne do 100 milijardi dolara. Rusija je investirala u tursku ekonomiju preko četiri milijarde dolara, Turska u Rusiju preko šest milijardi dolara. Sa svoje strane, Rusija obezbeđuje oko 70 procenata potreba Turske u energetskim resursima. Dve strane su se takođe dogovorile o saradnji u sferi atomske energetike (pretpostavlja se da će Rusija izgraditi u Turskoj jednu, ili nekoliko, atomskih elektrana). Postoji obostrana zainteresovanost za to, da teritorija Turske postane jedan od osnovnih tranzitnih puteva za ruske energente. Ukratko, rusko-turski odnosi podižu se na kvalitativno nov nivo.

Burno razvijajuća trgovinsko-ekonomska i energetska saradnja između Rusije i Turske diktira potrebu za povećanjem nivoa uzajamnih odnosa dve zemlje i u političkoj sferi. Radi se, u prvom redu, o ozbiljnim problemima u tursko-jermenskim i tursko-izraelskim odnosima. U isto vreme skreću na sebe pažnju diplomatski koraci Turske, koji imaju za cilj povećanje njenog geopolitičkog značaja u crnomorsko-kaspijskom regionu.

Posebno mesto u razgovorima Dmitrija Medvedeva u Ankari biće posvećeno problemima regionalne bezbednosti i stabilnosti na Kavkazu. Uloga tog regiona, koji predstavlja značajnu tranzitnu teritoriju koja spaja razdvajajući taj osnovni za Evroaziju komunikacioni sistem triju mora kroz koji prolaze, ili treba da prođu, naftovodi, gasovodi, saobraćajnice, u poslednje vreme – a nakon razrešenja konfliktnih čvorova na Balkanu – ozbiljno je porasla.

Predmet razmatranja ruskog i turskog lidera će biti i „Platforma za stabilnost i saradnju na Kavkazu“, koju je pokrenula Turska u toku posete Rusiji turskog premijera Redžepa Erdogana 13. avgusta 2008. godine. Po mišljenju turskog premijera, Platforma „pretpostavlja stvaranje međunarodne organizacije, koja će svoje napore fokusirati na stvaranje opšte bezbednosti u Kavkaskom regionu i na saradnju u isporukama energenata“. Takva organizacija, po mišljenju Ankare, treba da uključi pet zemalja regiona – Rusiju, Tursku, Azerbejdžan, Gruziju i Jermeniju.

„Platforma za stabilnost i saradnju“ u trenutku njenog pokretanja, imala je četiri ozbiljna nedostatka:  

a) nije uzela u obzir sve negativne posledice isključivanja Irana iz buduće organizacije; b) nije uzela u obzir stepen nepoverenja Jermenije prema bilo kojim turskim inicijativama: v) nije uzela u obzir politiku Azerbejdžana u odnosu na bilo koje predloge i projekte koji uključuju eventualnu saradnju sa Jermenijom; g) ona nije uzela u obzir posledice avgustovskog rata na Kavkazu.

Uporedo s time, „Platforma za stabilnost i saradnju na Kavkazu“ ukazuje na težnje Ankare da Tursku pretvori u regionalnu državu istovremeno na Balkanu, Kavkazu, Centralnoj Aziji i Bliskom Istoku i na taj način povrati nekada pripadajući joj status velike sile. Kako je nedavno istakao ministar inostranih poslova Turske Ahmet Davutoglu, osnovni cilj turske spoljne politike u ovom stoleću jeste – procvat otomanskog Balkana kao centra svetske politike.

Posebnu pažnju zaslužuju promene u politici Ankare u okviru njenih odnosa sa Izraelom, Islamskom Republikom Iran, Rusijom i Jermenijom.

Na primer, u oktobru 2009. godine Turska je odustala od svog davno još planiranog učešća u manevrima vojno-vazduhoplovnih snaga sa Izraelom. Praktično istovremeno je došlo do posete Teheranu premijera Turske Erdogana. Turska i Iran su potpisali memorandum o uzajamnom razumevanju po pitanju sektora nafte i gasa. Prema tom dokumentu, Turska će dobiti pravo da prodaje 17,5 milijardi kubika gasa godišnje sa najvećeg nalazišta u svetu Južni Pars.

Nakon potpisivanja tog sporazuma, iranski gas je dospeo na prvo mesto kao osnovna resursna baza za projekat gasovoda Nabucco, potisnuvši turkmenski, iranski i azerbejdžanski. Eksperti ističu da u prvoj etapi realizacije projekta za obilato popunjavanje gasovoda Nabucco ima onog gasa koji Turska namerava da kupuje sa Južnog Parsa. A to znači da taj gasovod, koji bi trebalo da stvori za EU maršrutu za transport gasa iz Kaspijskog regiona mimo Rusije, može dobiti čvrstu resursnu bazu.

Nema sumnje da će u Ankari Dmitrij Medvedev razmatrati sa turskim rukovodstvom najširi spektar pitanja regionalne bezbednosti.

Iako su interesi Rusije i Turske na nizu pravaca međunarodne politike, kao i njihovi prilazi problemima nacionalne bezbednosti umnogome različiti, postoji čitav niz značajnih zadataka koje će te države-partneri, nesumnjivo, rešavati zajednički.

David Ovannisjan je izvanredni i opunomoćeni ambasador Republike Jermenije, profesor, direktor Centra za istraživanje problema kulture i civilizacije pri Jerevanskom državnom univerzitetu.

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=3016