Rusija povlači strateške crte preko kojih neće preći

U jeku međusobnih optuživanja koja su nastala zbog pretnje Irana da će zatvoriti moreuz Hormuz ukoliko SAD onemoguće ili ograniče iranski izvoz nafte, odlazeći predstavnik Rusije u NATO paktu a budući potpredsednik Vlade zadužen za razvoj vojno-industrijskog kompleksa i zamenik premijera Putina Dmitrij Rogozin izjavio je sledeće: "Iran je naš sused. I ako protiv Irana bude pokrenuta bilo kakva vojna akcija, to je direktna pretnja za našu bezbednost”.[1] Ali to nije bila i jedina izjava koja se odnosila na Iran. Naime, sekretar Saveta za bezbednost Rusije Nikolaj Petrušev izjavio je da Izrael “gura” SAD prema ratu sa Iranom, kako prenosi agencija Interfaks.

Sve ove izjave su došle u trenutku kada se i drugi nosač aviona “Karl Vinson” zajedno sa 80 aviona, razaračem i krstaricom pridružio floti[2]. Pomenuti nosač aviona bi navodno trebalo da odmeni nosač “DŽon Stenis” koji se već nalazi u regionu Persijskog zaliva. Portparol Pentagona DŽon Kirbi istakao je da je slanje još jednog nosača u region samo uobičajeni potez koji nema veze sa krizom oko moreuza Hormuz. “Slanje novog nosača aviona je rutinski potez i dugo planiran. Nema ničeg neobičnog u tome”.

Međutim, Kirbijeve reči demantuje činjenica da se još jedan nosač “Abraham Linkoln” koji se nalazi u vodama Indijskog okeana, uputio udarnoj grupi predvođenoj “Karl Vinsonom”. Tako očigledno Centralna komanda SAD postavlja svoje nosače i pojačava prisustvo pete flote u Zalivu kao direktnu pretnju Iranu koji je još ranije izvršio mornaričke vežbe i isprobao nove protivbrodske rakete sa dometom do 200 km. Ove rakete bi mogle da ugroze američke nosače aviona naročito ukoliko poseduju visoku manevarbilnost kojim bi mogle da izbegnu raketnu odbranu od krstarećih projektila.  

U svakom slučaju, Centralna komanda SAD ojačavanjem pete flote želi da odgovori na pretnje Irana i da pokaže kako je spremna da interveniše u slučaju zatvaranja pomenutog moreuza. U igri je takođe i razvoj iranskog nuklearnog programa. Ni SAD kao ni Izrael ne bi volele da vide Iran kao buduću nuklearnu silu. Šef Pentagona i američki ministar odbrane Leon Paneta, koji je ranije istakao da zemlje BRIK-a predstavljaju pretnju po interese SAD[3], rekao je da Iran ne poseduje atomsku bombu ali da radi na kapacitetima koji će Teheranu omogućiti proizvodnju nuklearnog oružja. Međutim, Paneta je suzdržan kada je u pitanju otvoreni napad na Iran jer je agencija Rojters prenela njegovo priznanje da vojne akcije možda ne bi uspele da odvrate Teheran od njegovog cilja. Između ostalog on je istakao i da je “mnogo važnije da to može da ima ozbiljne posledice po region i može da ima ozbiljne posledice po američke snage u regionu”, dodavši da “sve to treba pažljivo da se razmotri”.[4] Sve ovo upućuje na činjenicu da Izrael direktno požuruje SAD u jednu vojnu avanturu čije se posledice ne mogu ni naslutiti. U samim vojnim krugovima Pentagona postoji otpor prema vojnoj akciji i američki zvaničnici bi više voleli da sankcije budu te koje će Iran onemogućiti u navodnoj proizvodnji atomskog oružja.

Međutim, Paneta je ipak naveo da Iran vidi kao najveću pretnju za SAD i njene saveznike u regionu čak veću od Al-Kaide. S druge strane, Iran je u kontekstu razvoja svog nuklearnog programa direktno optužio SAD, Veliku Britaniju i Izrael da stoje iza ubistva iranskog naučnika koji je radio na programu obogaćivanja uranijuma. Mostafa Ahmadi Rošan je ubijen tako što je motociklista u prolazu postavio magnetsku bombu na njegov automobil i ovo je peti napad na iranske stručnjake u protekle dve godine! SAD naravno demantuju bilo kakvu umešanost u napad. Američka državna sekretarka Hilari Klinton izjavila je povodom ubistva sledeće: “Želim kategorički da odbacim bilo kakvu umešanost Sjedinjenih Američkih Država u bilo kakvu vrstu nasilja u Iranu”.[5] Iranski vođa ajatolah Ali Hamnei s druge strane izjavio je da je „ovo kukavičko ubistvo, koje su počinili oni koji se ne usuđuju da priznaju svoj užasni zločin preuzimanjem odgovornosti, izvršen je kao i drugi zločini uz planiranje i podršku obaveštajnih službi CIA i Mosada”.[6]

U svakom slučaju odnosi između Vašingtona i Teherana dostigli su gotovo tačku usijanja uzimajući sve navedene činjenice u obzir tako da su šanse za ratni sukob samo pojačane prisustvom američkih ratnih brodova. Međutim, ključna je uloga Ruske Federacije koja postepeno povlači sopstvene strateške crte preko kojih neće preći. Kao i u slučaju Sirije kada je velika ruska mornarička udarna grupa sa nosačem aviona na čelu pristala u luku Tartus, Rusija se, sudeći po izjavi Dmitrija Rogozina, strateški zauzela za Iran. Iran, kao i Sirija, predstavljaju rusku interesnu sferu koja je od vitalnog značaja jer u slučaju eventualnih vojnih intervencija na ove zemlje Rusija bi se našla u strateškom okruženju bez presedana. Prilikom prispeća ruske flote u sirijsku luku Tartus oficir ruske mornarice Jakušin Vladimir Antolijevič izjavio je sledeće: "Naš cilj je da zbližimo dve zemlje i ojačamo prijateljstvo. Komandanti ruskih brodova pristiglih u Tartus izrazili su solidarnost sa sirijskim građanima”.[7]

Prisustvo ruskih ratnih brodova u Siriji dodatno komplikuje situaciju u regionu, ali jedno je sigurno, Rusija je i po pitanju Irana zauzela čvrst i nepokolebiv stav i teško da će se SAD ili Izrael tako lako odlučiti na vojnu intervenciju. Rusija je odlučila da i sama brani svoje nacionalne interese u regionu što će za posledicu imati činjenicu da će SAD dva puta razmisliti pre nego što krenu u neku vojnu intervenciju protiv Irana. Rusija svakako ima kapacitete da potkrepi svoje interese i to ne samo flotilom brodova koja je bazirana u sirijskoj luci Tartus. U prilog ovim tezama govori i sledeća izjava Dmitrija Rogozina: “Mi smo definitivno zainteresovani za smanjenje oružja za masovno uništenje. Ali u isto vreme mi verujemo da svaka zemlja ima pravo da ima ono što joj je potrebno da bi se osećala konforno, uključujući Iran”.

Sada kada je Rusija praktično stala uz Iran kao i ranije uz Siriju, SAD preostaje jedino da svojim vojnim prisustvom pokažu Izraelu da nisu odustali od opcije napada na iranska postrojenja čime će umiriti jastrebove u ovoj zemlji. Osim toga Amerika mora da dokaže da je vodeća svetska sila i zato možemo očekivati dalje komplikovanje situacije na liniji Tel Aviv, Moskva, Vašington, Teheran ali teško je da će se ijedna strana odlučiti na ishitrenu vojnu akciju jer praktično sve zemlje u regionu leže na buretu baruta, a gomilanje američkih mornaričkih snaga nikako neće doprineti smirenju situacije.