Putinovih deset godina

(Stratfor, 4. avgusta 2009)

Sledeći vikend je u znaku desetogodišnjice od kako je Vladimir Putin preuzeo vodeći položaj u Kremlju. Mnogo toga se dogodilo od kada je Putin bio postavljen za prvog potpredsednika vlade u avgustu 1999. godine, ali najjasnija evolucija Rusije je bila od nestabilnih – ali ipak poludemokratskih dana 1990-tih godina – do njenog današnjeg etatizma[1] i autoritarne strukture.

Mada STRATFORU nije moglo biti jasno da li će Putin lično preživeti prelaz Rusije od demokratije u pokušaju u maltene policijsku državu, transformacija same Rusije je uvek bila u skladu sa našim predviđanjima. Autoritarna vlast je čvrsto ugrađena karakteristika Rusije. Autoritarna struktura Rusije je ukorenjena u dvema međusobno povezanim osobinama: njenoj veličini i nepostojanju njenih geografski određenih granica.

Pitanje veličine

Rusija je ogromna. Neshvatljivo ogromna. Čak i Amerikancima, čija zemlja je, inače velika, teško je da shvate stvarnu ogromnost Rusije. Rusija se prostire preko 11 vremenskih zona. Putovanje železnicom od jednog do drugog njenog kraja traje sedam dana i sedam noći. Civilni mlazni avioni su donedavna morali da sleću radi dopunjavanja rezervoara goriva kad bi preletali celu njenu teritoriju. Tek pre svega nekoliko godina je završen i pušten u saobraćaj njen prvi trasnkontinentalni drum. Sve u svemu, Rusija (a da ne govorimo o SSSR) je – grubo rečeno dvostruko veća od svih 50 država SAD uzetih zajedno.

Zbog toga što je ogromna, Rusija je osuđena na strašno siromaštvo. Sa izuzetkom Volge, Rusija nema reke korisne za prevoz roba – a Volga, koja je tokom najvećeg dela godine zamrznuta, uliva se u komercijalni ćorsokak – Kaspisjko more. Dok su Evropljani i Amerikanci oduvek mogli da jeftino prebacuju robu i ljude tokovima svojih reka, upotrebljavajući tako ušteđeni novac za izgradnju armija, kupovinu robe i obučavanje radne snage – pa su se time stalno bogatili, Rusi su bili prinuđeni da svoj ograničeni kapital koriste za izgradnju saobraćajnih sistema neophodnih za ishranu svog stanovništva.

Većina zapadnih gradova je izrasla na prirodnim saobraćajnim čvorištima, dok su mnogi ruski gradovi u potpunosti rezultat državnog planiranja. Tako je, na primer, Sankt-Peterburg bio izgrađen isključivo kako bi služio kao predstraža za borbu protiv Švedske i da kontroliše Baltičko more. Početna industrijalizacija, koja se širila Evropom i Amerikom u 19. veku, iziskivala je – kako bi taj proces bio ekonomičan - brz i jeftin prevoz, kao i gusto naseljena središta da služe kao jeftin rezervoar radne snage, a i kao velika tržišta.

Rusija nije, u svoju korist, imala ni saobraćaj, ni stanovništvo. Veliki gradovi iziskuju obilnu i jeftinu hranu. Bez efikasnih saobraćajnih mogućnosti, poljoprivredni proizvodi će istrunuti pre dospevanja na tržišta, što seljacima onemogućava da dovoljno zarade. Državni napori da se poljoprivredni proizvodi konfiskuju od seljaka, dovodili su do pobuna. Prve ruske vlade su se stalno nalazile «između čekića i nakovnja», morajući da biraju između ionako oskudnih finansijskih sredstava za kupovinu hrane i subsidija za rast gradova – ili da troše novac na snage bezbednosti kako bi terorisale seljake i direktno konfiskovale hranu. To je potrajalo sve do razvoja železničke mreže - kao i do porasta čelične stege sovjetskog sistema – kada je unutrašnjost najzad bila ekonomski zauzdana i duhovno smrskana, kako bi sa dovoljno pravilnim ritmom došlo ro porasta i industrijalizacije gradova Rusije. Ali, čak i tada – gradovi su građeni na osnovu strateških, a ne ekonomskih rezona. Magnitogorsk, jedan od ogromnih industrijskih centara Rusije izgrađen je istočno od Uralskih planina, koje treba da ga štite od napada Nemaca.

Prepreke ekonomskom razvoju Rusije su se mogle savladati samo pomoću državnog planiranja i sistematskog terora. Ne treba da čudi da je prvi pravi talas razvoja i industrijalizacije Rusije mogao da se dogodi tek posle dolaska Staljina na vlast. Pronalaženje obilnih energetskih rezervi u kasnijim godinama je bilo unekoliko od pomoći. Ali, pošto je većina njih udaljena bukvalno hiljadama milja od bilo kog tržišta, neophodnost izgradnje ogromne infrastrukture kako bi te rezerve doprle do tržišta vrši veliki pritisak na resurse države.

Najbolja odbrana

Sama veličina zemlje čini da Rusiji pogoduje autoritarni sistem, ali dublji uzrok ovome je ukorenjen u tome što Rusija nema geografski određene granice. Najbolja ilustracija ovome iziskuje kratak pregled pouka mongolske okupacije.

Snaga Mongola, koji su nekada vladali stepama Azije, a u svoje vreme i velikim delovima onog što je sada Rusija (osim ostalih ogromnih teritorija) – počivala je na njihovoj konjičkoj vojnoj veštini. Kada je zemljište bilo otvoreno i ravno, mongolski konjanici nisu imali premce. Naseljeni delovi Rusije su kako ravni, tako i veliki. Nemaju fizičkih prepreka koje bi mogle zaustaviti, ili u dovoljnoj meri usporiti prilaz Mongola i njihovu neizbežnu pobedu. Šume, severno od Moskve, bile su najbolja odbrana Rusije. Kada bi horda Mongola stigla do ivica šuma, konjanici su bili prinuđeni da sjašu ako su želeli borbu. Kad su sjahali, mongolski ratnici su brzo gubili svoju prednost nad ruskim vojnicima – seljacima. I tako, izvesni oblik ruske nezavisnosti uspeo je da preživi u severnim šumama Rusije tokom trovekovne vladavine Mongola.

Mongoli su Ruse naučili kako invazije mogu da budu strašne – naročito one uspešne, koje prežive više generacija. Mongolska okupacija se neizbrisivo urezala u kolektivnu memoriju Rusa, ostavljajući ih opsednute nacionalnom bezbednošću. Odjeci ove strašne uspomene su se više puta ponavljali u ruskoj istoriji – Napoleonova i Hitlerova invazija su samo dve najbliže. Mnogi Rusi vide današnje stalno širenje NATO i EU na ranije sovjetske teritorije kroz ovu prizmu – jednostavno kao nova otelotvorenja mongolskog terora.

Po završetku mongolskog perioda, ruska strategija se može sažeti u jednoj jedinoj reči: ekspanzija. Jedino pribežište od opasnosti kombinacije veličine i nedostatka mogućnosti unutrašnjeg saobraćaja – kao i nedostatak bilo kakve značajne prepreke invaziji – bila je u stvaranju što veće moguće pufer-zone. U tom cilju, ogromna i siromašna Rusija je posvetila svoje skromne rezerve izgradnji armije koja može u cilju bezbednosti da proširi njene granice dalje od njene osnovne teritorije.

Komplikacije koje proizilaze takvim širenjem – kao onog iz sovjetskog perioda su trojake:

Prvo – bezbednost nije potpuna. Dok neke zemlje imaju nekakve geografske prepreke koje pružaju izvestan stepen sigurnosti – Čile ima Ande i pustinju Atakama, Velika Britanija ima Kanal Lamanš, Italija ima Alpe – potencijalne prepreke invaziji Rusije su daleko razbacane i nepotpune. Rusija može da napreduje na zapad do Karpatskih planina i besarabskog procepa. Može da dopre do Tjenšanskih planina u Centralnoj Aziji i močvara Sibira – ali između planina i močvara leži prostrana stepa do u Kinu i Mongoliju. Bez osvajanja skoro cele Evroazije – nema načina da se osiguraju granice Rusije.

Drugo – cena pokušaja da osigura svoje granice su ekstremno visoke. One su više od onih koje bi bilo koja država mogla da do u beskonačnost izdrži. Pokušavajući da to učini bi značilo da bi ruski – već prenapregnuti ekonomski sistem morao da izdržava još veću vojsku. Što Rusija biva veća, to biva siromašnija, i time postaje sve kritičnije da se njena oskudna sredstva kanališu u pravcu državnih potreba – što znači da centralna kontrola postaje sve bitnija.

Treće – bilo koje pufer-teritorije koje bi Rusija osvojila nisu prazne, one su postojbina ne-Rusa. A, ti ne-Rusi nisu baš oduševljeni da služe kao pufer-regioni Rusije. Držanje tog osvojenog stanovništva u pokornosti nije baš zadatak za meka srca. To zahteva snage bezbednosti koje nisu samo velike, nego i sposobne da sa velikim uspehom infiltriraju grupe otpora, da sakupljaju informacije i vrše policijske zadatke. To, dakle, zahteva postojanje unutrašnje obaveštajne agencije čija je osnovna svrha da disciplinuje mnogobrojne pokorene narode – bez obzira da li su Letonci, Ukrajinci, Čečeni, ili Uzbeci – a veličina i raširenost te službe za prikupljanje obaveštajnih podataka i bezbednost teži da bude srazmerna samo svojoj brutalnosti.

Težak ispit za Kremlj

Rusija je teška za vladanje, i – kako smo već naznačili, STRATFOR je pomalo iznenađen da je Putin toliko trajao. Ne smatramo ga nesposobnim; ali, život u Rusiji je strahovito težak, Kremlj je teška muka – rukovodioci bivaju često brzo smrvljeni. Pre nego što se Putin latio ruskog posla broj 2, raniji predsednik Boris Jeljcin je na tom mestu potrošio ne manje od 10 ljudi (jednog od njih čak dvaput).

Ali, Putin se mogao pohvaliti jednom osobinom na koju je STRATFOR ukazao još davno, pre 10 godina – osobinom koja ga je izdvajala. Putin nije bio ni birokrata, ni tehnokrata, ni politikant; on je bio agent KGB-a. A – kako je glasila Putinova čuvena izreka – takvo nešto kao bivši obaveštajni oficir ne postoji. To mu je omogućilo da upregne u svoja kola moderno otelotvorenje onih institucija koje su obezbedile da Rusija bude ne samo moguća, nego i stabilna: obaveštajno-bezbednosnog aparata – i da ga slije sa srži novog režima. Najveći deo sadašnjeg Putinovog rukovodećeg osoblja, kao i skoro ceo njegov unutrašnji krug je bio duboko upleten u sovjetski bezbednosni aparat.

Ovo jedva da je jedinstvena koalicija snaga u istoriji Rusije. Andropov je rukovodio KGB-om pre no što je u ruke uzeo dizgine sovjetske imperije. Staljin je bio (po zlu) čuven zbog svoje upotrebe obaveštajnog aparata. Lenjin je skoro uništio Rusiju pre nego što je primena pune snage ČeKa zaustavila slobodni pad. A pre sovjetskih vođa, ni carevi nisu baš bili neobavešteni o ulozi koju su takve službe igrale.

Između ekonomske neefikasnosti – koja se pogoršala još više no što je u sovjetskom periodu bila, i očajne demografije, Rusija je suočena sa budućnošću koja je – ako ništa drugo, još mračnija od njene prošlosti. Ona samu sebe vidi kao zemlju opsednutu spoljnim neprijateljima: Zapadom, muslimanskim svetom i Kinom. Ona sebe takođe vidi i kao zemlju ugroženu neprijateljem iznutra: samo tri od četiri njena građanina su etnički Rusi – a Rusi su mnogo stariji od njenog prosečnog građanina; osim toga prirodni priraštaj ne-Rusa je otprilike dvostruko veći nego kod Rusa. Samo jedna institucija je u prošlosti dokazala da je u stanju da se odupre tim snagama. To je ona institucija koja danas ponovo vlada Rusijom.

Moguće je da se Rusija nalazi na samoj ivici početka svog zalaska. Ako uopšte postoji neka sila koja bi mogla da očuva makar nekakvu verziju Rusije, ona ne mora da bude identična Putinu, ali trebalo bi da jako liči na ono što Putin predstavlja.

Autor je potpredsednik (vice president) Stratforovih globalnih analiza.   Strategic Forecasting, Inc., (strateško predviđanje), poznatija kao Stratfor, jeste privatna obaveštajna agencija, osnovana 1996. u Ostinu, Teksas, SAD. Neki smatraju da je „CIA u senci“. (Prim. prev.)

Prevod: Vasilije Kleftakis