среда, 01. фебруар 2023.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Право и морал на страни чланства Русије у Савету безбедности
Савремени свет

Право и морал на страни чланства Русије у Савету безбедности

PDF Штампа Ел. пошта
Милан Благојевић   
понедељак, 09. јануар 2023.

 

Колико настојање званичне Украјине да се Русији одузму статуси члана Уједињених нација (УН) и сталног члана Савјета безбједности УН (СБ УН) нема основа не само у међународном праву него ни у моралу, показује нешто што се не тиче Украјине per se и њене иницијативе коју је у том правцу упутила у УН 26. децембра 2022. године, већ се односи на државе Литванију, Летонију, Естонију и Грузију.

Ове државе наводим због чињенице да су биле републике бившег СССР-а, али нису потписале Одлуку Савјета шефова држава Заједнице Независних Држава (ЗНД), коју су у Алма-Ати 21.12.1991. године потписали шефови свих осталих држава чланица бившег СССР-а (Азербејџан, Бјелорусија, Јерменија, Казахстан, Киргистан, Молдавија, Русија, Таџикистан, Туркменистан, Узбекистан и Украјина). Том Одлуком, треба то поновити, прописано је (тачка 1. Одлуке) да државе чланице ЗНД-а, дакле и Украјина, “подржавају руско настављање чланства умјесто СССР-а у УН-у, укључујући и стално чланство у СБ УН и осталим међународним организацијама”.

Украјина, којa је званично покренула иницијативу да се "Русији одузме статус сталног члана СБ УН" је пре више од 30 година, потписом Леонида Кравчука, пристала и уговорила да је сагласна да "само Русија буде држава која уместо бившег СССР-а наставља чланство бившег СССР-а као стална чланица СБ УН

Овим је Украјина, коју апострофирам јер је само она званично покренула иницијативу с почетка овог текста, јасно већ тада, прије више од 30 година, потписом свог предсједника Леонида Кравчука, пристала и уговорила да је сагласна да само Русија буде држава која умјесто бившег СССР-а наставља чланство бившег СССР-а не само у УН него и као стална чланица СБ УН. Није згорег подсјетити да је Украјина већ тада била члан УН-а, још као република чланица бившег СССР-а (што је осим ње била и Бјелорусија), тако да је Украјина путем свог предсједника Леонида Кравчука Одлуку Савјета шефова држава ЗНД од 21.12.1991. године потписала и као чланица УН-а те је и у том својству дала свој пристанак да Русија и само Русија настави чланство умјесто СССР-а у УН-у, укључујући и стално чланство у СБ УН.  

Тај пристанак је правно ваљан са становишта међународног права, јер је дат од стране предсједника Украјине као надлежног органа. С тим у вези треба имати у виду члан 27. Бечке конвенције о праву међународних уговора. Наиме, овај члан прописује да се, кад њен надлежни орган (у овом случају предсједник Украјине) потпише међународни уговор, а наведена Одлука од 21.12.1991. је такав уговор по својој правној природи, држава потписница не може позивати на одредбе свог унутрашњег права, па ни на одредбе о ратификацији, да би оправдала неизвршавање уговора.

Остале републике које су потписале Одлуку Савјета шефова држава ЗНД од 21.12.1991. године су тек након тога, и након што је Русија наставила да умјесто СССР-а буде члан УН-а и стални члан СБ УН, постале чланови УН-а.

А шта је са државама Литванијом, Летонијом, Естонијом и Грузијом, јер су и оне, рећи ће познаваоци уставног уређења бившег СССР-а, биле републике чланице тог савеза, а нису потписале Одлуку Савјета шефова држава ЗНД од 21.12.1991. године?

У вези са овим питањем треба нагласити да када је ријеч о форми међународних уговора не постоји у међународном праву пропис који наређује да међудржавни уговор мора бити у писаној форми да би био правно ваљан. У науци међународног права истиче се да:

„међународно право не предвиђа посебан облик кроз који воља мора бити изражена. Другим речима, уговор може бити закључен у писменој или усменој форми, па чак и прећутно. ... У члану 2. Конвенције о уговорном праву захтева се изричито писмени облик.“ Међутим, како се одмах додаје, „Ово решење усвојено је у интересу јасноће, а не да би се оспорила правна снага усмених споразума, што је посебно истакнуто у току припремног рада“ – припремног рада на изради наведене конвенције, моја опаска.

(Цитирано према Смиља Аврамов, Миленко Крећа: Међународно јавно право, осамнаесто измењено и допуњено издање, ИШП „Савремена администрација“ а.д. Београд, 2003, стр. 463)

Све претходно речено је важно за одговор на питање о односу Литваније, Летоније, Естоније и Грузије спрам чланства Русије у УН и њеног сталног чланства у СБ УН. Литванија, Летонија и Естонија су постале чланице УН-а у септембру 1991. године, дакле прије него што ће Русија на основу Одлуке Савјета шефова држава ЗНД од 21.12.1991. године наставити чланство умјесто СССР-а у УН и стално чланство такође умјесто СССР-а у СБ УН. Имајући у виду да је Борис Јељцин као тадашњи предсједник Русије 24. децембра 1991. године у том својству упутио званично писмо генералном секретару УН, којим га обавјештава да на мјесту бившег СССР-а, који је престао да постоји, Русија продужава чланство у УН умјесто СССР-а, укључујући и стално чланство у СБ УН, то значи да су Литванија, Летонија и Естонија, које су у том тренутку већ државе чланице УН-а, не успротививши се томе како тада, тако ни послије у протекле три деценије, дале свој пристанак да Русија буде не само члан УН-а умјесто СССР-а већ и да само Русија ступи на мјесто СССР-а и настави да умјесто њега буде стални члан СБ УН.

Литванија, Летонија и Естонија потврдиле у безброј наврата током протекле три деценије прихватајући не само гласање Русије као чланице УН-а, већ и одлучивање Русије као сталне чланице у СБ УН-а, то несумњиво значи да су се и оне, као заинтересоване државе чланице бившег СССР-а, споразумеле да само Русија настави чланство умјесто СССР-а у УН, укључујући и стално чланство у СБ УН

Када се државе понашају на такав начин, а то су Литванија, Летонија и Естонија потврдиле у безброј наврата током протекле три деценије прихватајући не само гласање Русије као чланице УН-а, већ и одлучивање Русије као сталне чланице у СБ УН-а, то несумњиво значи да су се и оне, као заинтересоване државе чланице бившег СССР-а, споразумјеле да само Русија настави чланство умјесто СССР-а у УН, укључујући и стално чланство у СБ УН. Другим ријечима, ове три балтичке државе су се таквим својим вишедеценијским понашањем усмено споразумјеле (како међусобно, тако и са Русијом) да само Русија настави чланство умјесто СССР-а у УН, укључујући и стално чланство у СБ УН. Ваљаност таквог усменог споразума, а у међународном праву се под уговорима подразумијевају не само акти који носе назив уговора, већ и назив споразума, конвенције, пакта, потврђује и члан 34. став 2. Бечке конвенције о сукцесији држава у односу на међународне уговоре (Бечка конвенција). Наиме, у ставу 1. тог члана је прописано да “када се један или више дијелова територије неке државе одвоји да би створили једну или више држава, сваки уговор који је на дан сукцесије држава био на снази за цијелу територију државе претходнице остаје на снази за сваку новостворену државу, без обзира на то да ли ранија држава и даље постоји”. Међутим, одмах затим Бечка конвенција у члану 34. став 2. прописује да се претходно цитирани став 1. тог члана не примјењује “ако се заинтересоване државе друкчије споразумију”. Прописујући то што је прописала у ставу 2. свог члана 34. Бечка конвенција, очигледно, инсистира да се заинтересоване државе споразумију о томе, што значи да Бечка конвенција ниједног тренутка не захтијева да тај споразум мора бити у писаној форми да би био правно ваљан нити захтијева истовременост његовог постизања. Стога и овдје видимо зашто се у науци међународног права, с правом учи да „међународно право не предвиђа посебан облик кроз који воља мора бити изражена. Другим речима, уговор може бити закључен у писменој или усменој форми, па чак и прећутно“.

Према томе, узимајући у обзир сву претходно изложену аргументацију, јасно је да су се и Литванија, Летонија и Естонија својим понашањем у протеклих више од три деценије тиме (како међусобно, тако и са Русијом), у смислу члана 34. став 2. Бечке конвенције, на правно ваљани начин споразумјеле и о томе да се одредбе Повеље УН које се односе на стално чланство бившег СССР-а у СБ УН не односе на њих, већ искључиво на Русију. Зато не само да би послије свега било правно неосновано и представљало би насиље над правом да сада Литванија, Летонија и Естонија оспоравају чланство Русије у УН и њено стално чланство у СБ УН, већ би тај њихов евентуални подухват био и крајње неморалан.

Све претходно речено стоји и када се ради о Грузији, али уз један и те како важан додатак. Наиме, Грузија је постала члан УН-а 31. јула 1992. године, дакле након што је Русија 24. децембра 1991. продужила своје чланство у УН умјесто СССР-а, укључујући и стално чланство у СБ УН. Овај хронолошки редослијед у случају Грузије је веома важан, пошто он значи да Грузија није могла 31. јула 1992. године да постане члан УН-а без препоруке СБ УН и гласа Русије у том правцу. Јер, сагласно члану 4. став 2. Повеље УН, пријем државе у чланство УН-а врши се на основу одлуке Генералне скупштине УН, али тек ако у том правцу постоји и препорука СБ УН. А у СБ УН је тада већ добрано била Русија као држава која је на мјесту некадашњег СССР-а наставила своје стално чланство у СБ УН.

То, другим ријечима, значи да се Грузија, прихватајући да и Русија као стална чланица СБ УН гласа за препоруку о њеном пријему у чланство УН, тиме истовремено споразумјела и да Русија и само Русија настави да умјесто бившег СССР-а буде не само члан УН-а него и стални члан СБ УН. И, као и три балтичке републике, ни Грузија како тада тако ни до данас није то оспоравала. Стога када би Грузија то сада учинила, то не само што би било насиље над правом него би тиме Грузија оспорила и сопствено чланство у УН, које није правно ваљано без гласа „за“ датог од стране Русије као сталног члана СБ УН у јулу 1992. године. А све то не би било ни морално с грузијске стране.

(Аутор је редовни професор уставног права из Бањалуке)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер