понедељак, 17. децембар 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Орвел, Хегел, Католонија и косовска замка
Савремени свет

Орвел, Хегел, Католонија и косовска замка

PDF Штампа Ел. пошта
Фелипе Саагун   
среда, 21. новембар 2018.

За младе државе без свеопштег признања попут Косова, учествовање у организацијама, конференцијама или међународним спортским такмичењима, на којима показују свету њихове националне симболе, насушна је потреба за сопствено консолидовање као суверених актера. Упркос званичној тежњи олимпизма да "допринесе изградњи мирног и бољег света образовањем младих кроз спорт без дискриминације било какве врсте, а у духу пријатељства, солидарности и фер-плеја", увек се радило о идеалном подијуму за истицање националног поноса и патриотизма, често неспојивих са прокламованом солидарношћу без граница.

На страну крајност Џорџа Орвела, који је у међународном спорту видео "ратове без пуцњаве", опседнутост освајањем медаља и истицањем застава чини га појавом врло блиском ратном стању због опсесивне потраге за јединством против непријатеља до победе.

Мало значи то што су се око 6% спортиста који су се ове године такмичили у Кореји родили у другим земљама од оних чије су заставе носили. За њих је важна победа. За земље које их усвајају, јачање нације и отаџбине. За МОК и галаксију мултимилионeра која издржава ову велику глобалну мућку, наставак тог великог бизниса.

Косово се већ девет година бори, са неједнаким резултатима, од 17. фебруара 2008., да његово једнострано проглашење независности од Србије, флагрантним кршењем у том тренутку важећег српског и међународног права на његовој територији, буде прихваћено од стране свих држава и међународних организација. Подијуми, медаље и заставе представљају убризгавање морала и пропаганде које се не сме пропустити. Међу актуелним званичницима МОК-а, од којих су неки и истакнути Каталонци попут заменика генералног директора, Переа Мироа (Pere Miró), и Хуана Антониа Самарана Салисакса (Juan Antonio Samaranch Salisachs), сина бившег председника МОК-а, косовски Албанци наишли су на чврсту подршку када им је шпанска Влада, још једном погрешно процењујући, забранила ношење одеће са именом њихове земље на Светском првенству у каратеу одржаном у Мадриду прошле недеље и употребу имена Косова на спортским семафорима. За Мироа, Самарана и њихове пријатеље из Шпанског олимпијског комитета (ШОК), под председништвом Алехандра Бланка (Alejandro Blanco), била је то кап која је препунила чашу. Њихови протести због специјалних виза и забране да косовски Албанци дефилују са својом заставом на Средоземним играма у Тарагони у јуну били су узалудни.

Овог пута су запретили да ће мобилисати свих 206 националних олимпијских комитета за бојкот Шпаније ако Влада не промени став. Ова је прихватила преговоре и, према писму шпанског МСП-а ШОК-у и МОК-у, објављеном прошле среде, обавезала се да косовским спортистима на будућим такмичењима дâ исти третман као и свима осталима. "Шпанска Влада ће омогућити косовским спортским делегацијама које се такмиче у Шпанији потребне визе и дозволиће им употребу њихових симбола, химне и заставе у складу са олимпијским протоколом", наводи МОК у свом саопштењу. Била је угрожена кандидатура Пиринеја-Барселоне за Зимске олимпијске игре 2030. и сепаратистички чланови ШОК-а из Каталоније, у блиским везама са Приштином и МОК-ом, притиснули су Владу да попусти.

Од првог дана косовске независности, шпанска дипломатија се нашла у мањини, са лошим картама у руци, стављајући на коцку легалне принципе у једној партији која се, као готово све сепаратистичке, решава силом а не правом.

На Косову је увек било тако. Коалиција западних земаља, на челу са Немачком и НАТО-ом као оружаном силом, претворила је 15.000 герилаца и терориста у ослободилачку војску, разбила територијални интегритет једне земље и, уз помоћ Стејт департмента (Медлин Олбрајт (Madeleine Albright)) и бившег финског председника Мартија Ахтисарија (Martti Ahtisaari), измислила геноцид како би оправдала један нелегални рат, заменила српске власти међународном администрацијом и, после 10 година, признала независност Косова које није испуњавало правне услове за то. Тако поступивши, направили су опасан преседан и изгубили морални легитимитет, као што је указала професорка Арасели Мангас(Araceli Mangas), за осуду потоњих руских интервенција у Грузији и Украјини.

Србија је поднела жалбу на ту одлуку, али, у пресуди из 2010, Међународни суд правде, упркос мишљењу најзначајнијих шпанских стручњака за међународно право и извештаја тадашње легалне саветнице шпанског МСП-а, Консепсион Ескобар (Concepción Escobar), подржао је косовску независност указујући да "није била нелегална". Од тог тренутка, шпански званичници остали су без правних аргумената.

Са више него довољним разлозима за бригу због могућег домино ефекта међу унутрашњим сепаратизмима, Шпанија је наставила да истиче своје легитимно право непризнавања косовске независности, заједно са остале четири земље ЕУ (Грчка, Словачка, Румунија и Кипар) и још 31 државом (међу којима су Русија, Кина, Индија и главне латиноамеричке земље). "Признати једну политичку заједницу као државу значи објавити да испуњава услове које захтева Међународно право" (Лаутерпахт (Lauterpacht)). А ти услови, садржани у Конвенцији о правима и дужностима државе (Монтевидео, 1933.) - постојано становништво, дефинисана територија, влада која је способна да ступа у односе са другим државама - увек су били оспоравани и остају недовољни.

Постоје две преовлађујуће теорије: позитивистичка, заснована на Хегеловим списима (XIX век), по којој држава не постоји док је не признају као такву друге државе, и декларативна, која сматра довољним проглашење државности, без обзира на спољно признање. Шпанија је од првог дана била заступник прве теорије за Косово, али, као што су толико пута тврдили Хосе Игнасио Торебланка (José Ignacio Torreblanca) и остали аутори из Евроског савета за међународне односе (ECFR, сорошевско-атлантистички тинк тенк, један од најгласнијих заговорника косовске независности у Шпанији, прим. прев.), без икаквих шанси за успех.

Последњих година Шпанија покушава да сачува образ користећи свој положај унутар ЕУ за подстицање коначног договора између Србије и Косова који би разрешио дипломатски чвор и омогућио будући улазак обе земље у Унију, али преговори су се обили о зид размене територија, толико погубних у међуратној Европи које се ових дана сећамо поводом стогодишњице примирја у Првом светском рату.

Руски и кинески вето у Савету безбедности спречили су за сада улазак Косова у ОУН а шпански вето је кочница уласку Косова у ЕУ и НАТО, али нису спречили његово учлањење 2009. у ММФ и Светску банку. Властодршци у Приштини рачунају на подршку скоро свих европских земаља и очекују да ће ускоро ући и у Интерпол. Председник Санчез (Sánchez) и министар Борељ (Borell) суочавају се са затрованим наслеђем, прихваћеним још у време Владе Сапатера (Zapatero) и касније такође Рахоја (Rajoy). Као што је признао Миро, "сукоб траје већ две године, са две различите владе", и испоставили су ултиматум Санчезу. Делимично зато што је покушао да притисне тамо где није добро одмерио своју снагу, а делимично и због његове почетне слабости. Одговорност треба да буде подељена између одговорних у МСП-у и Влади од 2008.

За сепаратистичке покрете попут оног у Каталонији, који сматрају да је куцнуо час за тражење једног непостојећег права на независност коју никад нису имали, сваки догађај или олимпијско такмичење на њиховој територији прилика је за промоцију, преко видљивости и пропаганде, сепаратистичког циља. Подржавајући Косово, подржавају сами себе.

Ако су се усудили да злоупотребе за исти циљ најозбиљнији атентат почињен у Шпанији још од 11. марта 2004., са 15 жртава, -свака конференција за медије тадашњег шефа Каталонске аутономне полиције, Ђузепа Љуиса Трапера (Josep LluíTrapero), личила је на промоцију сопствене земље пред светом игноришућиостатак Шпаније -, супроставиће се и свакој акцији било које шпанске владе која покуша да им се супротстави.

Фелипе Саагун (Felipe Sahagún) је професор међународних односа на мадридском Комплутенсе универзитету и члан Уредничког савета дневног листа "Мундо".

(“Мундо” — превод са шпанског П. П.)

(Извор: https://bit.ly/2DCpa38)

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да Србија адекватно обележава 100. годишњицу пробоја Солунског фронта и ослобођења Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер