Обојене револуције у вртлогу прекомпоновања међународних политичких односа

Сажетак: Научно-истраживачки рад[1] "Обојене револуције у вртлогу прекомпоновања међународних политичких односа" односи се на теоријску анализу улоге, значаја и ефеката обојених револуција које су се одиграле у једном броју некадашњих совјетских република, а данас суверених и самосталних држава на постсовјетском простору. Централно питање овог рада[2] је да ли су сложени политичко-безбедносни процеси који су били саставни део ових револуционарних кретања донели прогрес или пак регрес у државама које је захватио талас обојених револуција. Ништа мање нису важни ни политички и економски домети обојених револуција, због чега ће посебан акценат истраживачких активности бити усмерен и у овом правцу. Научни циљ овога рада је научна дескрипција и теоријска анализа обојених револуција као савремених вишедимензионалних политичких феномена. Друштвени циљ се свакако односи на настојање да се у што већој мери изврши истраживачко критичка валоризација обојених револуција у актуелним/новонасталим међународним односима.              

Кључне речи: обојена револуција, политички преврат, власт, политичка и безбедносна криза, међународни односи.     

Увод

У савременим међународним кретањима ретко који политички процес је био тако интензиван и снажан, а са друге стране краткорочан као што су обојене револуције на простору некадашњег Совјетског Савеза. За само нешто више од десет година, овај политички феномен је доживео одређену стагнацију, условно речено и колапс, иако су тадашње околности одавале утисак да ће обојене револуције трајати. То што се одиграло на простору бившег Совјетског Савеза у погледу реализовања различитих облика политичких преврата, ефекти, домети и последице тих превратничких кретања свакако представљају једно комплексно истраживачко поље.

Подршка одређеним режимима и политичким групацијама унутар појединих земаља била је у прошлости, а и сада је један од најзначајнијих метода специјалног рата помоћу кога су одређеним снагама покретани процеси "унутрашњих преображаја" друштвених и политичких система у жељеном правцу. То је у ствари један од најуспешнијих начина остваривања концепције новог светског поретка, односно његове изградње по једном моделу. Тај метод је познат из давних времена, када су пре свега јаче и моћније државе настојале да својим суседима или неким даљим земљама, ако већ нису из разних разлога били у могућности да освоје њихову територију и непосредно њима управљају, наметну такве односе који су им омогућавали да те земље држе под својом индиректном контролом, да им намећу одређене обавезе и слично.[3]

Основне карактеристике обојених револуција садржане су у чињеници да су оне ненасилне, односно насиље се користи рестриктивно и у оној мери у којој је потребно за извршење циља. Обично наступају након дуготрајних политичких криза, а њихова кулминација најчешће наступа током или непосредно по окончању изборног процеса. Опозиционе снаге унапред проглашавају победу, изборни резултат владајућих структура се проглашава фалсификованим, и организују се масовне демонстрације са циљем паралисања система. Главну политичку снагу опозиције не представљају политичке партије, већ невладине организације.[4]

Актери из иностранства су имали веома важну улогу у реализовању обојених револуција, која се првенствено огледа у финансирању невладиних организација и других антирежимских покрета, који у одређеним случајевима могу трајати и више година. Истовремено, наведени актери често преузимају улогу врховних арбитара, одређујући легитимност изборног процеса, односно подржавају евентуално противзаконито деловање опозиционих снага. Упућују различите спољнополитичке ултиматуме владајућим структурама, стварајући услове за ангажовање међународних преговарача и других посредника, а који би деловали у интересу опозиционих снага. Такође, важну улогу у реализацији обојених револуција имају политички субјекти који су својевремено били део владајућих структура, а потом због професионалних или личних сукоба, прешли у опозицију. Они најбоље познају режим изнутра и на њих актери из иностранства обраћају посебну пажњу.[5]  

Веома је интересантан начин на који је дошло до политичких промена владајућих структура које су дошле на таласу обојених револуција. Те промене су уследиле на легитиман начин, чиме је заобиђено оно чувено "насилно су дошли, насилно ће отићи". Значи, те промене су уследиле победом опозиционих политичких снага у изборном процесу, што представља потпуну супротност од начина на који је долазило до промена након обојених револуција.

Поред наведеног, обојене револуције нису дошле саме по себи, у спонтанитету незадовољних маса. Након распада СССР, бивше совјетске републике су веома брзо увиделе да Заједница Независних Држава није најадекватније решење, те да се мора трагати за новим моделима мултилатералних облика сарадње на постсовјетском простору. Све је то била претеча формирања ОДКБ-а[6] и Шангајског споразума, при чему се све чешће разматра могућност стварања једне нове кровне организације попут Евроазијске уније. У вртлогу сложених политичких и безбедносних дешавања на простору некадашњег Совјетског Савеза, Сједињене Државе нису седеле скрштених руку. Након слома СССР, настављена је даља дестабилизација постсовјетског простора, за шта је постојало неколико праваца. Пошто опција изазивања општег рата на подручју бившег СССР није успела, поједини "глобални стратези" су допринели да се јаве органичени оружани конфликти, пре свега на северним деловима Кавказа. Међутим, ти оружани сукоби нису произвели очекиване резултате. Тако, на пример, у Чеченији након дебакла који су руске оружане снаге доживеле у својој првој кампањи током 1996. и 1997. године стекао се утисак да ће Руска Федерација заувек изгубити примат и контролу над овим регионом, који иначе поседује огромна природна богатства. Преливање конфликта из Чеченије у Ингушетију и Дагестан, све интензивнија терористичка дејства исламистичких екстремиста у Москви и другим градовима Русије доводила су у питање не само очување руских позиција на северном Кавказу, већ и опстанак саме државе. Упоредо са тим, "глобални стратези" су вршили и неподношљив економски притисак на сиромашно и опустошено руско друштво, које је већ тада у великој мери огрезло у корупцији и криминалу. У јеку таквих субверзивних активности, које су резултирале и потпуним колапсом руске привреде и проглашењем банкрота, Сједињене Државе и Европска унија су покренуле иницијативу за формирањем транснационалне политичке организације у коју би се укључиле поједине бивше совјетске републике. Убрзо је у Стразбуру под покровитељством Савета Европе конституисан ГУУАМ, при чему је ова организација добила назив према почетним словима назива република чланица. Оснивачи ГУУАМ били су Грузија, Украјна, Узбекистан, Азербејџан и Молдавија. Организација је у овом сазиву функционисала до 2005. године, када је након сложених политичко-безбедносних догађаја у Ташкенту (покушај преврата) државно руководство Узбекистана донео одлуку да иступи из овог политичког савеза. Данас постоји ГУАМ (Грузија, Украјина, Азербејџан и Молдавија) и активности ове организације су сведене на минимум, због чега је само питање времена када ће и формално престати да постоји. Међутим, некадашња организација ГУУАМ одиграла је веома важну улогу у реализовању обојених револуција.[7]

Познато је да је довођење коопративне, да не кажемо послушне политичке елите на власт, увек ефикасније решење од војне интервенције и инвазије на одређену земљу. На тај начин не успоставља се само политичка, економска и безбедносна контрола над том државом, већ и над природним ресурсима.

Из наведених разлога, управо се талас обојених револуција, којима су мењани режими у бившим совјетским републикама, сматра за директан повод за окретање Русије новом пропагандном, вредносном и идеолошком рату. Контекст за разумевање овог развоја чини очигледна чињеница да су Американци и Британци – супротно свим договорима и обећањима својевремено датим Горбачову – наставили да се шире ка истоку, злослутно пристижући на границе саме Русије. Велика Британија је у овој причи посебно значајна зато што баштини већ скоро два века непрестаних сукоба и борбе са Русијом за зоне утицаја, ресурсе и доминацију над стратешки значајним подручјима. Упркос руској дефанзиви деведесетих, Британци и њихови савезници Американци наставили су да угрожавају руске интересе, истискујући је из постсовјетског региона и чак директно претећи будућом поделом Русије на европски, азијски и сибирски део. Три балтичке државе су примљене у НАТО, а у њима се подржава миноризација и асимилација руског становништва. Британци су посебно нервозни постали након Путиновог доласка на власт. Неколико афера као што су афера Литвињенко и Политковска, одбијање изручивања чеченских терориста, заштита Бориса Березовског и неколицине чеченских лидера које Руси оптужују за тероризам, сва могућа подршка коју британски медији указују руској опозицији, или протеривање службеника Британског савета у Москви индицирају појачано присуство британских обавештајних структура у региону и у самој Русији. Заједно са Британцима наступају разни делови америчких обавештајних структура, које делују преко невладиних организација, студентских и омладинских организација, независних медија, фондација итд. Ова генерална злоупотреба "цивилног друштва", односно инструментализација и вештачко обликовање овог простора, одиграли су кључну улогу у таласу обојених револуција које су средином ове деценије под англоамеричким патронатом извођене у бившим републикама СССР-а. Реч је о грузијској ружичастој револуцији из 2003, украјинској наранџастој револуцији из 2004. и киргистанској револуцији лала из 2005. У све три земље су, методом ненасилних протеста и употребом цивилног друштва, након проблематичних избора оборени постојећи режими, да би на власт биле доведене нове, потпуно прозападне и по правилу антируски расположене елите. Елите које су, за разлику од претходних руководстава, спремне да своје земље уведу у НАТО и да  на тај начин помогну потпуно војно "опкољавање" Русије. Матрица и методе обојених револуција постали су предмет помног изучавања од стране руских научника и стратешких аналитичара и због тога што је уочено да се слични процеси припремају и спроводе и у другим ЗНД земљама, укључујући и саму Русију. У том смислу, Константин Косачов је 2006. године признао да су ове револуције између осталог плод стратешке грешке Русије која се, по његовим речима ограничила искључиво на рад са политичким и економским елитама ових земаља вршећи на њих притисак да делују у складу са интересима и жељама Кремља, док је у потпуности занемарила рад са широким слојевима становништва, бирачима који су остали ван њеног утицаја. Дакле, најкасније 2004. године, након украјинске наранџасте револуције, администрација у Москви је схватила значај меке моћи и стратешки почела да ради на њеној изградњи и промоцији у околним земљама и у свету.[8]

Међутим, најактуелнији политички догађаји у Узбекистану упозоравају да се друштвени процеси пре свега из домена политичких, економских и безбедносних односа нису ни приближно стабилизовали, као и да се период политичке и безбедносне стабилности не назире ни у обрисима. То што се догодило у Узбекистану, чије је државно руководство крајем 2012. године донело одлуку да напусти војно-политички савез ОДКБ и покрене нови етапу преговора о поновној нормализацији односа са администрацијом САД, сликовит је пример ровитих односа у постсовјетским републикама. 

Обојене револуције на примеру Грузије, Украјине, Киргизије, Узбекистана и Молдавије

Као што је већ напоменуто, кључна особеност обојених револуција огледа се у чињеници што револуционарне снаге акценат својих активности усмеравају ка политичким партијама и изборима, настојећи да применом готово свих расположивих средстава изврше парализовање и онемогућавање вршења извршне и законодавне власти, чиме се обезбеђује брисан простор за укључивање великих народних маса, када заправо револуционарни процес долази у завршну фазу и своје остварење доживљава кроз револуцију. Методика која је у досадашњем периоду коришћена у државама постсовјетског простора указује на снажну спрегу опозиционих политичких партија и покрета са актерима из иностранства. Кулминација политичких и безбедносних криза најчешће је долазила до изражаја током изборног процеса, када су опозиционе снаге проглашавале бројне нерегуларности и кршења изборних радњи, чиме су скретале пажњу дела међународне јавности, стварајући амбијент за даље офанзивно политичко деловање. Победа опозиције се углавном проглашавала унапред, и пре објављених резултата са бирачких места, при чему се приступало мобилисању народних маса и њиховом извођењу испред централних државних институција, што је представљао својеврсан вид притиска на политичку власт. Владајуће политичке структуре обично су саопштавале неопходност другог изборног круга, међутим опозиција је желела победу одмах, што само по себи додатно усложњавало политичку и безбедносну ситуацију у земљи. Власт се освајала на улици тако што су масовни протести прерастали у нереде и немире, чиме се владајући режим, потпуно паралисан и немоћан, повлачио безусловном предајом власти. Али, кренимо редом.

Крајем 2003. године реализована је обојена револуција у Грузији и свргнут је режим Едварда Шеварнадзеа, који је пре него што је постао грузијски председник, у периоду од 1985. до 1990. године био министар спољних послова СССР. Међутим, упркос томе што је његова политика била прозападна, Шеварнадзе ипак није био за радикално заоштравање односа са Русијом, тим пре што је у великој мери посредством званичне Москве својевремено и дошао на чело Грузије. Али без обзира на његову прозападну политику, креаторима обојених револуција то није било довољно, захтевали су драстично нарушавање односа између Грузије и Русије, не само из политичких и војно-безбедносних, него и ради енергетских разлога. Наиме, у периоду док су се стварали услови за реализацију обојене револуције, Грузија је представљала територију преко које би могао проћи алтернативни нафтовод, посредством којег би се заобишла и маргинализовала Русија у транспорту нафте и гаса из централних делова Азије ка Европској унији. Међутим, тај стратешки пројекат креатора обојених револуција није заживео, с обзиром на то да је Русија реализовала транснационални гасовод Северни ток, а недавно је започета и изградња Јужног тока. Али то тада није било извесно.

Прво значајније и организованије ангажовање креатора обојених револуција у Грузији одиграло се 1996. године у Тбилисију када је од стране неколико америчких невладиних организација основан "Либерти институт", чије су се приоритетне активности односиле на афирмацију људских права. Посредством овог института формиран је опозициони покрет "Кмара", који је имао пресудну улогу 2003. године приликом реализације обојене револуције. Сама револуција је реализована по познатом сценарију. По окончању парламентарних избора, према резултату који је објавила државна изборна комисија, победио је политички блок Шеварнадзеа. Међутим, Михаил Сакашвили, лидер уједињене опозиције, и његови следбеници издали су саопштење да су избори покрадени и на основу инструкције из иностранства организовали масовне демонстрације, што је резултирало додатним усложњавањем политичких и безбедносних прилика у Грузији, која се убрзо нашла пред потпуним колапсом у јеку постизборне кризе. Недуго затим, новембра 2003. године, током одржавања свечане конститутивне седнице новог грузијског парламента, опозиционе снаге предвођене Сакашвилијем пробиле су полицијски кордон и насилним путем заузеле зграду скупштине, из које Шеварнадзе у последњем тренутку уз помоћ својих личних пратилаца успео да побегне. Истовремено, грузијске оружане снаге одбиле су Шеварнадзеово наређење да интервенишу, тако да су демонстранти на револуционарном таласу убрзо заузели све најважније центре извршне, законодавне и судске власти у земљи, што је на крају резултирало сломом режима. Интересантно је истаћи и да је дан након насилног заузимања кључних грузијских институција од стране револуционарних снага у Тбилиси допутовао Игор Иванов, тадашњи руски министар спољних послова, који је одржао састанак иза затворених врата са Шеварнадзеом и Сакашвилијем. По окончању поменутог састанка, Шеварнадзе се обратио јавности и званично саопштио да подноси оставку, чиме је и формално-правно предао власт опозицији. Међутим, тиме се нису на дужи временски рок окончали превратнички догађаји у Грузији. Почетком 2009. године, опозиција је све више почела да инсистира на оставци Сакашвилија, оптужујући да за губљење 20% територије у, како наглашавају, непотребном прошлогодишњем рату у Абхазији и Јужној Осетији, као и због тоталитарног начина владавине. У том смислу, Сакашвили је у неколико наврата изјављивао да опозиционе снаге у Грузији, по налогу из Кремља, финансирају руски олигарси, због чега је био приморан да тражи подршку Запада, пре свега НАТО-а.

Иначе, Михаил Сакашвили се школовао у САД и супруга му је Американка. Све карте је бацио на сукоб са Русијом у интересу појединих утицајних кругова америчке политике, без било какве концепције и озбиљнијег плана, што је грузијско друштво бацило у тешку кризу. Негативан врхунац његове политике уследио је војним дебаклом са Јужном Осетијом и Абхазијом.[9]

Међутим, подршка Запада Сакашвилију или је изостала или је била недовољна. У сваком случају октобра 2012. године на парламентарним изборима у Грузуји, победио је опозициони политички блок који је предводио контроверзни милијардер Бидзина Иванишвили, што је представљало прву демократску промену власти у државама кавкаског региона. Сакашвили, којем на месту председника Грузије истиче мандат 2013. године, неће имати право да се поново кандидује. У периоду док је имао парламентарну већину, Сакашвили је извршио низ уставних промена, којима је центар моћи пребацио са председничке на премијерску позицију, надајући се да ће даљу политичку каријеру наставити у улози премијера са највећим могућим овлашћењима. Упркос изборном поразу, Сакашвили је признао победу опозиционих снага и без било каквих условљавања омогућио формирање нове грузијске владе. Међутим, веома је важно нагласити да Сакашвили то није учинио, јер баштини демократске вредности устројства политичког живота у својој земљи, него из чисто прагматичних разлога, који се тичу директно њега. Да је којим случајем Сакашвили оспорио изборни резултат, а самим тим и народну вољу, као човек који је на власт дошао на таласу обојених револуција, можда боље него било који грузијски политичар зна како би у том случају могао да прође. У новом револуционарном процесу који би евентуално испровоцирао својим непромишљеним политичким поступцима, не би остао само без председничке позиције, него би вероватно од нових власти био ухапшен и процесуиран. Овако је Сакашвили купио време, при чему не би требало искључити могућност да ће након истека председничке функције затражити политички азил у некој од страних држава, при чему постоје и индиције да већ поседује држављанство САД.   

Готово идентичан сценарио реализовања обојене револуције одиграо се и у Украјини. Крајем 2004. године одржани су председнички избори и у други круг су ушла два кандидата, Виктор Јушченко, прозападни политичар, чија је политичка платформа и кампања била базирана на европским и евроатлантским интеграцијама, и Виктор Јанукович, који се залагао за ближе и чвршће везе са Русијом, између осталог и јер у Украјини живи више од 20 милиона Украјинаца који говоре руски језик и православне су вероисповести. Након другог круга, централна изборна комисија издала је званично саопштење да је победио Јанукович. Међутим, имајући у виду геополитички положај Украјине, било је јасно да је због мале процентуалне разлике у укупном броју гласова на помолу дубока постизборна криза, кроз коју ће се преламати интереси најутицајнијих земаља. Запад је оштро критиковао украјински изборни процес, сматрајући да су избори покрадени, те да је у другом кругу победио Јушченко, чему у прилог иде и неколико званичних изјава тадашњег председника Сједињених Држава. С обзиром на то да Јушченков изборни тим и његови инострани консултанти нису били сигурни у његову победу у случају евентуалног понављања другог круга председничких избора, по моделу "обојених револуција" организоване су масовне демонстрације. Те демонстрације су биле добро осмишљене и логистички подржане, тако да су могле да се одрже све до јануара 2005. године, када је постизборна криза постигла врхунац и остварила се кроз обојену револуцију.

Након тога, руске власти су организовале емитовање више документарних филмова о обојеној револуцији у Украјини. Ти филмови су заправо сачињени на основу података и оперативних снимака руских специјалних служби, и представљали су својеврсно сведочанство о улози западних обавештајних служби, али и појединих држављана Србије – активиста покрета "Отпор" у припреми и реализовању украјинске обојене револуције.  

Интересантан је начин и на који је за потребе више домаћих и страних медија политички аналитичар Обрад Кесић описао револуцију у Украјини. Наиме, Кесић је тврдио да постизборна криза у Украјини није била главна тема у америчким медијима, али је била добар водич за разумевање САД и њене улоге у свету. Још у периоду мандата Била Клинтона постојала је идеја да се на нивоу администрације формира канцеларија за поспешивање демократије, која би обједињавала све напоре Сједињених Држава да шире демократију у разним деловима света. Идеја није остварена, али је после 11. септембра Бушова администрација јавно изнела иницијативу да се у склопу Стејт департмента оформи канцеларија за промене режима. Њен задатак би био да по свету руши непријатељски настројене режиме, односно оне који се супротстављају америчкој политици, али махом у земљама Блиског истока и централне Азије. Стога, према Кесићу, Украјина је само ново поприште битке за америчко ширење демократије у свету, при чему тај рат не води оружјем, већ "другим средствима", које Американци називају "people power" односно снага народа. У ту сврху користили су ресурсе Националног демократског института (NDI) и Међународног републиканског института (IRI), при чему су улогу генерала преузели млади активисти из ових невладиних организација.

Након обојене револуције Украјина је ушла у вишегодишњи хронично нестабилан политички и безбедносни период. Разапетост између стварности о политичкој и културној подели земље и бирачког тела на две приближно подједнаке целине, а са друге стране тежње сваке од њих да успостави своју доминацију, условили су кризу даљу политичког система.[10]

Септембра 2008. долази до нових политичких промена и распада владе, када премијерка Јулија Тимошенко раскида коалицију са политичким блоком који предводи тадашњи председник Виктор Јушченко. Међутим, две године касније и она губи власт, тако да пуну политичку контролу над Украјином преузима Виктор Јанукович. Иако су сви очекивали да ће сломом обојене револуције уследити период украјинске политичке стабилности, догађаји који су се одигравали и који се и данас одигравају најдиректније демантују те претпоставке. Наиме, Украјина данас поред унутрашњих тензија има и све отворенија спољнополитичка питања и са Западом и са Русијом. Опште распрострањена процена да ће Јануковичева владавина допринети не само нормализацији, већ и унапређењу односа између Украјине и Русије била је погрешна. Јанукович покушава да води политику која би била прихватљива и за Запад и за Русију, и на сваки начин покушава да балансира између ових политичких полова. Међутим, изградњом гасовода Северни ток и почетком изградње Јужног тока, Украјина је доживела велики геополитички хендикеп, чиме је у енергетској сфери изгубила значај који је до недавно имала. Након изградње ових транснационалних гасовода и већ продуженог уговора до 2042. године о коришћењу луке Севастопољ на Криму за потребе руске Црноморске флоте, Украјина се постепено ставља у све зависнији и подређенији положај у односима са Русијом. Због тог јачања руског утицаја очито је да је готово немогуће понављање обојене револуције, али исто тако доводи се у питање и до када ће Јанукович имати политичку већину. Због тога, све чешће провејава мисао да су ова дешавања у Украјини само међукорак у великој руској стратегији у циљу поновног успостављања потпуне доминације на постсовјетском простору.         

Марта 2005. године у Киргизији, по окончању парламентарних избора за које је опозиција тврдила да су били фалсификовани од стране власти, у главном граду Бишкеку уследили су масовни протести који су резултирали насилним упадом демонстраната у зграде председништва и владе, док је свргнути председник Аскар Акајев побегао у Казахстан. Интересантно је да администрација САД није испољавала никакво незадовољство, нити се у значајној мери конфронтирала тадашњој киргизијској проруској власти, иако је опозиција све више протестовала и стварала простор за амерички офанзивни спољнополитички маневар. Разлог за наведено лежи у чињеници што је председник Акајев после терористичких напада на Сједињене Државе одобрио САД да изграде војну базу на територији Киргизије, која је коришћена у нападу на Ирак и Авганистан. Међутим, интересантно је да је тада Акајев одобрио и Руској Федерацији да направи своју базу, тако да је Киргизија постала једна од ретких држава у којој су биле позициониране и руске и америчке војне снаге. Процењује се да је кључну улогу у свргавању Акајева имао ОЕБС, који је преко свог изасланика Лојзе Петерлеа, словеначког дипломате, пружио међународни легитимитет револуционарним снагама у Бишкеку. Руски државни врх је оштро протестовао, истичући да ОЕБС делује изван својих овлашћења и подржава антиуставне елементе у Киргизији. Убрзо су политичке снаге предвођене Курманбеком Бакијевом устоличиле своју власт и након консолидације започеле беспоштедну борбу против Акајевих присталица.

Међутим, иако је у тзв. "револуцији тулипана" постигнут почетни резултат, који се односио на насилну промену уставног уређења, чистке претходних кадрова су изостале. Томе је у великој мери допринела чињеница да у Киргизији важну улогу има бројна руска и русофонска мањина, која заузима кључна места у економском и привредном систему земље, што је фактички значило и наставак одређеног вида стратешког партнерства са Руском Федерацијом. Такође, Киргизија је и након револуције остала чланица Заједнице Независних Држава и Шангајског споразума.[11]    

Маја 2005. године у Узбекистану група наоружаних лица ослободила је око две хиљаде затвореника, који су били осуђени као исламистички екстремисти. Упоредо са тим, трајало је суђење групи узбекистанских бизнисмена, оптужених за антиуставне активности, које су биле усмерене на насилно преузимање власти уз помоћ терористичких и криминалних банди. Тада је дошло до масовних демонстрација и протеста, који су се окончали репресивном акцијом снага безбедности у којој је било и погинулих лица на страни демонстраната. Интересантно је да су дан након отпочињања немира, представници узбекистанске службе безбедности дали рок од 30 минута дописницима страних медија да напусте главни град Андиџан, јер је према њиховој процени, постојала могућност да буду отети од револуционарних снага и искоришћени као таоци. Овакав поступак изазвао је подозрење страних извештача, који су процењивали да на тај начин режим Ислама Каримова жели да прикрије од међународне јавности бруталну акцију коју је припремао против демонстраната. У међувремену, у суседну Киргизију је избегло више хиљада Узбекистанаца, која у прво време није желела да им пружи уточиште, због дугогодишњих заоштрених билатералних односа ове две земље. Касније, након енергичне акције узбекистанских снага безбедности, председник Ислам Каримов је изјавио да је за насиље према  демонстранатима одговорна радикална исламистичка организација "Hizb ut-Tahrir". У том смислу, сматрамо да се слом револуционарног деловања у Узбекистану одиграо због више фактора, од којих сматрамо да су два најважнија. Прво, узбекистанске власти од распада Совјетског Савеза и свог осамостаљења одржавале су интензивне и надасве кооперативне односе са администрацијом САД, која је између осталог и приликом напада на Авганистан користила територију Узбекистана. Други разлог лежи у чињеници што Ислам Каримов суверено влада Узбекистаном од 1991. године и од тог периода формирао је јаку – репресивну државу са централистичким системом власти, у којој његови политички следбеници према њему испољавају висок степен лојалности.

У перспективи Русија може да буде задовољна уколико Узбекистан и даље буде активан члан Заједнице Независних Држава и Шангајског савеза, а посебно ако званична Москва настави да у међусобној трговинској размени задржи билатерални паритет, што је заправо услуга узбекистанским властима. Процењује се да Русија само на тај начин може да задржи садашње стање, где није још остварен одлучујући утицај неке треће земље, пре свега САД, Турске или Кине.[12]

Међутим, најактуелнија дешавања у Узбекистану бацају ново светло на руско-узбекистанске односе.[13] Одлука узбекистанског руководства да напусти војно-политички савез ОДКБ и поновно окретање администрацији САД само додатно уносе тензију у већ заоштрене политичке и војно-безбедносне односе у централној Азији. Изговор узбекистанске стране за овакву одлуку је крајње тривијалан и односи се на њихов непристанак за оснивање војне базе за брза дејства у региону Централне Азије, јер званични Ташкент процењује да би због тога могао имати проблема са радикалним исламистичким фактором. Да је тај изговор потпуни апсурд говори и чињеница да је Узбекистан својевремено пружао пуну подршку НАТО снагама приликом њихових напада на Ирак и Авганистан, где такође делује радикални исламистички фактор, што тада није представљало претњу за званични Ташкент. Очигледно је реч о нечем другом. Осим тога, Узбекистан је најјача војна сила у централној Азији, али и велики произвођач природног гаса за потребе руских енергетских компанија, због чега све израженији проблеми на релацији Москва–Ташкент добијају на геостратешком значају. Због свега наведеног, може се закључити да поновни покушај обојене револуције у Узбекистану није могућ, али овој земљи свакако прети неки нови политички преврат у руској режији.

У Молдавији је крајем 2005. године покушана обојена револуција. Томе је претходио састанак у септембру месецу исте године у Варшави, на којем су Ису Гамбара и Расула Гулиева, лидере молдавске уједињене опозиције, примили Збигњев Бжежински и Медлин Олбрајт, пожеливши им успех у предстојећем покушају да преузму власт на председничким изборима. Тада су лидери уједињене опозиције најавили да ће организовати масовне демонстрације и насилно преузети власт уколико не буду задовољни изборним резултатом, што су новембра 2005. године и покушали. Међутим, априла 2009. године одржани су парламентарни избори, на којима је Комунистичка партија освојила највећи број гласова, нешто мање од 50%. Дан касније, опозиционе снаге организовале су масовне демонстрације у главном граду Кишињеву, јер су сматрале да је изборни процес био нерегуларан, посебно у сегменту бирачких спискова. У протестима опозиције, у којима су учествовали претежно студенти, дошло је до интензивних сукоба са полицијским снагама, а касније су опозиционе снаге запалиле парламент и резиденцију молдавског председника. У маси демонстраната могле су се видети румунске заставе, јер значајан део опонената молдавских комуниста подржава зближавање Молдавије са Румунијом, а према одређеним подацима око 50% Молдавана има двојно молдавско-румунско држављанство. У енергичној акцији молдавске полиције, након неколико дана успостављен је правни поредак у земљи, а преко 200 демонстраната је ухапшено и кривично-правно процесуирано. У међувремену, немири су попримили међународни карактер, а молдавски председник Владимир Вороњин, јавно је оптужио Румунију да је покушала да изведе преврат у Молдавији, истовремено прогласивши тадашњег румунског амбасадора у Кишињеву за persona nongrata. Уставни суд Молдавије наложио је поновно пребројавање гласова и проверу бирачких спискова, при чему су реакције Европске уније на догађаје у Молдавији биле суздржане. Најоштрије су реаговали поједини руски политичари, пре свих лидер комунистичке партије Генадиј Зјуганов, који је нагласио да иза демонстраната стоје стране обавештајне службе, које су организовале револуције у Грузији и Украјини. Међутим, западни аналитичари сматрају да су поред неједнаких услова у предизборној трци, главни разлози масовних протеста у Молдавији били сублимирани у незадовољству бирача корумпираним властима и економском ситуацијом, а додатну фрустрацију Молдавана, по њиховој процени, изазвао је наводни успех Румуније у европским и евроатлантским интегративним процесима.[14]   

Методика извођења обојених револуција

Ако се изврши детаљна анализа револуционарних процеса који су захватили постсовјетски простор није тешко закључити да се ради о сложеним и вишедимензионалним друштвеним кретањима, која су се реализовала или покушала остварење на готово истоветан начин. Све то указује да се радило, али и да се ради, с обзиром на то да је у питању процес који још увек није завршен, о унапред осмишљеном наступу креатора и наручиоца обојених револуција.

Сама техника обојених револуција је услед великог значаја у креирању савремених међународних односа изазвала значајно интересовање бројних истраживача, посебно са постсовјетског простора, због чега постоји квантитативан истраживачки фонд из ове области. Квалитативном анализом тог фонда, долази се до одређених праваца, који указују на технику извођења овог облика политичког преврата.

Сходно томе, у почетној фази ствара се амбијент да се привреда одређене државе (која је мета агресије), различитим економским притисцима што више учини зависна од спољног фактора. То се најчешће врши различитим финансијским интервенцијама Међународног монетарног фонда и Светске банке, а тамо где нису присутне ове институције, делује се преко банака, инвестиционих фондова, мултинационалних корпорација, олигарха, корумпираних појединаца и томе слично. Није ретка појава ни да су појединим државама завођене економске санкције од дела међународне заједнице. У сваком случају, циљ је да се у што краћем временском периоду изврши снажна и интензивна дестабилизација целокупног економског система, како би се проузроковао привредни колапс, па самим тим и пад животног стандарда. Падом животног стандарда, на сцену ступају социјалне тензије и противречности. Психолошко-пропагандним деловањем ствара се амбијент да је политичко, односно државно руководство, најодговорније за тешку економску и социјалну ситуацију у земљи, чиме држава тоне у још дубљу политичку и безбедносну кризу. То субверзивно деловање из иностранства путем пласирања дезинформација врши се на више начина, а списак модалитета је бесконачан и условљен је маштом и креативношћу. Као најчешћи модалитет јавља се коришћење медија, мада је у данашње време интернет постао изразито обимно и широко комуникационо поље са невероватним могућностима, која вишеструко превазилазе домете глобалних медијских концерна. Осим тога, постоје и много суптилнији начини пласирања дезинформација, што свакако представља један од домена рада специјалних служби, чиме се изазивају веома штетне, може се рећи и разарајуће последице.

У земљи се услед нагомиланих политичких и економских тензија организују штрајкови, који с временом прерастају у добро организоване протесте. Ти протести често добијају епитет нереда и немира ширих размера, што свакако проузрокује интервенцију снага безбедности. Тада се готово по аутоматизму од стране опозиционих структура проглашава прекомерна употреба силе према демонстрантима, чиме се стварају погодни услови за интернационализацију тих унутрашњих конфликата. Најчешће се потенцира угроженост људских права и слобода, што у почетку имплицира вербалне осуде појединих страних званичника и међународних организација, док се у следећој фази изгласавају одређене резолуције којима се осуђује насиље према опозиционим круговима. Убрзо након тога, формирају се савези више држава којима се од дела међународне заједнице поверава мандат за наводно проналажење политичког решења за превазилажење кризе, чиме се заправо њихова субверзивна и прикривена активност постепено уводи у легалне и легитимне оквире. Ти савези у свом називу најчешће садрже префикс "пријатељи", а након тога и назив државе или региона који је захваћен конфликтом.

Упоредо са тим, због наводног непоштовања људских права, уводе се и санкције за транзит и боравак значајнијих државних функционера у државама које стоје иза обојених револуција, чиме се врши снажан притисак и додатна интернационализација политичке кризе. То се најчешће реализује путем тзв. црних листа, које се јавно објављују у средствима масовног информисања.   

Када је реч о легализацији субверзивних активности од стране организатора обојених револуција, важно је напоменути да тај процес подразумева увођење или покушај увођења оних група и појединаца, који су до јуче деловали из различитих обавештајних центара, пре свега кроз форму "независних посматрача". Ти верификатори имају унапред припремљене извештаје о нарушавању људских права и слобода, гушењу демократских процеса и свеукупном политичком стању, чиме је унапред одређен резултат њихове евентуалне ревизије. Пошто већина држава које је захватио талас обојених револуција није дозвољавала овакав облик спољног мешања у унутрашње послове, то је представљало повод да се оне прогласе као недемократске и ауторитарне. А ако се томе дода и неписано правило да се против ауторитарних режима "толеришу" готово сви облици политичке борбе, посебно они нелегални, из прикривеног начина деловања прелази се ка отвореној дестабилизацији прилика и додатном продубљивању кризе.

У таквом стању затегнутих и сложених свеукупних друштвених односа, ствара се амбијент за поједине облике политичког насиља. Тако на пример, није ретка појава да су у државама у којима су извршене или покушане обојене револуције извођене диверзије и саботаже. Такође, било је и случајева да су покушавани или извршавани атентати, па и политичка самоубиства, што је доприносило утиску да се ради о стању безвлашћа, али и дворским превратима, кадровским обрачунима и ломовима унутар владајућих политичких система.

У таквом изразито кризном амбијенту, уз јавну подршку из иностранства, опозиционе снаге инсистирају на расписивању ванредних избора на свим нивоима власти. У предизборном периоду од стране опозиције врши се снажна политичка активност у правцу гласачког анимирања што већег броја грађана, при чему се новац за политичку кампању обезбеђује из иностранства. Изборни дан је кључан за реализацију обојених револуција, јер ове револуције се реализују по тачно одређеном сценарију и када је у питању овај дан, импровизације су биле минималне. Кључна особеност је у томе да пола сата по затварању бирачких места опозиционе снаге проглашавају победу, без обзира на резултате гласања. Тада позивају грађане да се окупе на централном градском тргу како би прославили победу. Када се народне масе окупе, у случају да опозиционе снаге нису оствариле победу на изборима, њима се саопштава да је изборни процес био нерегуларан, да је власт једном речју покрала изборе, те да објављени резултати нису веродостојни. Грађани се позивају да остану на протесту до испуњења њихових захтева и за ту сврху организује се постављање шатора, допремање хране, воде, лекова, средстава за хигијену и одеће, као и других потрепштина, а све у циљу да се омогуће услови за што дуже остајање народних маса. Како би се одржала политичка тензија и психолошка напетост сваког појединца, опозиционари држе запаљиве говоре, али организују и забавно-уметнички програм, како би се што већи број људи анимирао да остане на протесту. Све ово поприма облик ненасилне борбе, где се унапред осмишљеним и тактичким наступом покушава придобити део владајућих структура, посебно из ресора који контролише апарат принуде и силе. Преко посредничких веза уговарају се састанци са функционерима из редова специјалних служби, армије и полиције, и обећавају им се не само наводне амнестије за самопрегоран рад, већ и нова унапређења. На тај начин, праве се пукотине унутар владајућег система, а упоредо са тим организују се и протести подршке опозиционим снагама у унутрашњности земље. Циљ је да криза добије свеобухватни карактер, те да се деловање органа безбедности дисперзује на подручје читаве земље, чиме се и умањује њихова ефикасност. Обуставе рада, односно штрајкови, такође представљају веома ефикасан модалитет у паралисању власти. Свим обојеним револуцијама претходили су масовни штрајкови, који су прерастали у нереде и немире ширих размера. Међутим, веома важно је нагласити да су организатори обојених револуција мајстори тајминга, јер предвиђене делатности и поступке активирају у тачно одређено време. На пример, уколико се одлучи да се испровоцира реакција полиције да примени силу према демонстрантима, то се увек чини синхронизовано, односно истовремено на више различитих локација. Употреба средстава принуде и ангажовање јединица полиције представља једну, условно речено бирократску процедуру, где је неопходно испоштовати след поступака приликом командовања. Због тога су демонстранти увек бржи и у предности, при чему креатори обојених револуција играју и на ту карту када дође до сукоба са органима безбедности.

Како у фази припреме, тако и у фази непосредног извршења обојене револуције, спољни фактор који стоји иза овог политичког преврата појачаће притисак тиме што ће посредством различитих међународних организација, невладиног сектора и разних "експерата", презентовати наводне анализе и правна тумачења о нерегуларности изборног процеса и тиме додатно унети нестабилност у друштво које је захваћено политичком кризом. На тај начин, ти краткотрајни легитимни облици политичке борбе, као што су изборни и постизборни процес, различити протести, демонстрације, штрајкови и томе слично, ишчезавају са сцене и поново се улази у домен нелегалних облика политичке борбе. Ти нелегални облици попут атентата, политичких самоубистава, диверзија, саботажа, па чак и тероризма, преливају се у поље политичких преврата. Када до тога уопште долази? Одговор на ово питање није нимало једноставан, при чему се на примеру досадашњих обојених револуција издиференцирало неколико кључних параметара од којих истичемо:

• да је интензитет политичке нетрпељивости одавно превазишао облике демократске политичке борбе, као и да су и владајуће и опозиционе снаге спремне на тотални сукоб, без страха од могућих последица;

• да опозиционе структуре уживају снажну подршку из иностранства, одакле и добијају сигнал за своје предстојавање на нови колосек насилне политичке борбе, прихватајући различите облике политичког насиља као једини могући инструмент освајања власти;

• да је политичка, социјална и економска криза достигла такав степен у којем се опредељење опозиционих структура за радикалне методе, са њихове стране доживљава као једина могућност превазилажења хроничних проблема.

Свакако да набројани фактори који условљавају нелегалне облике политичке борбе у правцу извршења политичког преврата нису коначни, већ представљају само истраживачки оквир у којем се кроз један мултидисциплинаран приступ могу разрадити неки нови услови, а који су у сваком појединачном случају детерминисани облицима друштвених уређења, идеологијом, религијом, традицијом и томе слично.

Закључна разматрања

Данас револуцију и револуционарна искушења нити је упутно као некад стварати и изводити, нити по аналогији понављати, јер некадашње револуције ма колико велике и славне данас су непоновљиве. Историја није само след одређених, а још мање аналогних догађаја већ смена социолошких појава. Савремени човек је рационалан у политици, и он неће баш тако лако да се поведе за неким општим принципима. Стање општег политичког духа у савременом друштву, политичка оријентисаност, али она видљива, изразита, савремених слојева и класа, њихова идеолошка усмереност на бази њиховог класног положаја више нигде не постоји као раније, нити је видљива као раније. У политичкој морфологији савременог друштва сусрећемо супротности и сукобе, који су сасвим другачији од поларизација у раном историјском друштву и услова који су довели до револуција у прошлом, претпрошлом и нашем веку. Некада су поларизације, трвења и сукобљавања били у тим формама не само неминовни, већ и толико очигледни да су се могли много лакше и поузданије предвиђати. Да ли би Лењин другачије могао, према причама одложити писање књиге о револуцији и приступити практичном извођењу револуције? Револуције су некад тако рећи "лебделе" у ваздуху попут данашњих еко-загађења. Данашња ситуација више наликује оној пред којом се својевремено нашао Маркс у сусрету са Париском комуном. Зна се да он није веровао у избијање нити у успех те радничке револуције, али док је трајала он јој се дивио и тумачио је. Па ипак нити би ваљало да нам се дешава оно што се десило Марксу, нити би ваљало понављати још многа друга искуства са револуцијама.[15]

Није ретка појава да се поједине револуције, боље речено, поједини модалитети револуционарног деловања преливају и по већ разрађеним техникама примењују са једног на друго конфликтно подручје. У литератури се најчешће називају "експорт револуцијама"[16] и нису непознаница у савременим међународним односима, иако је овај облик успостављања доминације посебно долазио до изражаја у периоду хладног рата. Та "методика рада" ни данас није ишчезла са међународне политичке позорнице, шта више добила је и отелотворење у обојеним револуцијама.  

У последње време, један број истраживача и политичких аналитичара покушава да доведе у везу обојене револуције и арапско пролеће, односно талас револуција и револуционарних догађаја који су захватили северне делове Африке и добар део Блиског истока. У сваком случају то што се догодило и што се још увек одиграва на северу Африке и делу Блиског истока није завршен процес. Међутим, упркос сличностима, постоје и бројне разлике између обојених револуција и "арапског пролећа". Једна од најкарактеристичнијих је да су обојене револуције увек започињале непосредно по окончању изборног процеса, на тај начин што су опозиционе снаге унапред проглашавале победу без обзира на крајњи исход и изборни резултат. За разлику од тога "арапско пролеће" је ницало из социјалних бунтова и протеста, који нису били на непосредан начин мотивисани изборним процесима. Следећа особеност односи се на место, улогу и значај који су друштвене мреже као савремени вид комуникације имале у превратничком процесу. Друштвене мреже нису имале значајнију улогу у обојеним револуцијама, док су у појединим државама које је захватио талас арапског пролећа имале веома важну улогу, ако не и пресудну. Ово се посебно односи на револуционарне догађаје у Тунису и Египту, због чега се често називају и "Фејсбук револуцијама". Поред наведеног, важно је истаћи да обојене револуције нису изазвале војне интервенције, што није случај са арапским пролећем. Пример војне интервенције је недавна агресија на Либију, док се према Сирији спроводи индиректна војна интервенција од Запада, пре свега са територије Турске.

Револуцијама увек претходе дуготрајне и темељне припреме, које су оличене и у разигравању одређених политичких и безбедносних сценарија. Као сликовит пример, може се навести конгломерат сложених политичко-безбедносних догађаја у НР Кини из 1989. године и демонстрација на централном пекиншком тргу Тјенанмен, које су прерасле у нереде ширих размера, због којих је интервенисала и кинеска армија. Ти догађаји су представљали својеврстан тест за тзв. жуте револуције, које су биле предвиђене за поједине далекоисточне државе. Очигледно да тај концепт није успео, због чега се прешло на други колосек субверзивног деловања према овим државама (пре свега према НР Кини), који се огледа у изазивању етнички мотивисаних конфликата, а све под плаштом угрожености људских права. По свему судећи, циљ је да ови конфликти постепено поприме другачији и знатно сложенији облик испољавања, односно да у наредној фази пређу на колосек тероризма, потом гериле, па додатне интернационализације, све до преговарачког процеса, а након тога зна се шта следи.

Када се посматра са данашње временске дистанце, није тешко закључити да обојене револуције нису имале само за циљ успостављање војно-политичке доминације и пуне контроле над природним ресурсима на постсовјетском простору, као што се то најчешће у домаћој и страној литератури потенцира. Данас је јасно да су у питању били и све израженији интегративни процеси постсовјетског региона. Администрација САД те процесе доживљава као својеврсну ресовјетизацију региона. Према мишљењу Хилари Клинтон, бивше државне секретарке САД, то се врши конституисањем Евроазијске уније, која формално представља царински савез, а заправо је у питању рестаурација некадашњег Совјетског Савеза. Званична Москва је оштро демантовала те наводе и нагласила да је у питању економски савез, да је у свету општи тренд геополитичке трансформације, као и да су тврдње америчких званичника о ресовјетизацији најобичнији стереотипи. Такође, земље БРИКС-а (Бразил, Русија, Индија, Кина, Јужна Африка) и Азијско-тихоокеански регион представљају нови центар светске привреде. Руска страна процењује да ће већ за десетак година доћи до нове прерасподеле на макроекономском плану, што засигурно раздражује одређене државе. Поред наведеног, на упозорење званичног Вашингтона да ће на све начине покушати да заустави даље интегративне процесе на постсовјетском простору, Николај Патрушев, секретар Савета за националну безбедност Руске Федерације, недавно је изјавио да вероватноћа за реализовање нових обојених револуција и даље постоји, те да ти процеси представљају директну опасност по националну безбедност Русије. Такође, као реалну претњу по руску безбедност навео је и све сложеније политичке догађаје у Киргизији, Таџикистану и Украјини.[17]    

Друштвене промене у бившим совјетским републикама које је својевремено захватио талас обојених револуција и које су допринеле да се ослабе позиције креатора и инспиратора ових сложених облика политичког насиља, нису завршен процес. Поједине велике силе су остале заробљене у својим амбицијама, којих се свакако неће тако лако одрећи. То ће свакако довести до нових дестабилизација и конфликата, који ће по свему судећи са политичког прећи на неких други, пре свега насилни терен. Крхка демократска друштва на постсовјетском простору готово немогуће је одржати политичким дијалогом и преговорима, због чега је извесно да ће владати они који буду имали већи силу и економску моћ. Објективно посматрано, ефекти који су проистекли из обојених револуција нису ништа епохално ни значајно донели државама у којима су се оне одиграле. За то постоје и конкретни економски параметри, а о политичким "дометима" излишно је и говорити. Штавише, Грузија је доживела војни дебакл у петодневном рату са Руском Федерацијом око Абхазије и Јужне Осетије. Да није било политичке интервенције од стране дела међународне заједнице, Грузији је претила опасност и од руске окупације. Добра околност је што се и свет мења, из доскорашње фазе униполарног, све више постаје мултиполарни, због чега процес глобализације регресира. Да ли ће све ово бити довољно да обојене револуције у потпуности исчезну са постсовјетске политичке позорнице, остало је да се види. Оно што је извесно, категоричан одговор у било ком правцу свакако не би био релевантан.      

Литература

1.      Влаховић Бранко, Москва: Амерички десант на Совјетски Савез, Вечерње Новости-интернет издање, 15.12.2012;

2.      Гапич Эрикович Александр и Лушников Александрович Димитрий, Технологии цветных революций, РИОР, Москва, 2010;

3.      Ђорђевић Младен, Узбекистан - поновни обрт Ислама Каримова, Нова српска политичка мисао - интернет издање рубрике Савремени свет, Београд, 05.11.2012;

4.      Ђурковић Миша, Русија и откривање меке моћи, Национални интерес, Институт за политичке студије, број 1-3, Београд, 2008, стр. 36-38;

5.      Juraev Shairbek, Back on Track? Kyrgyz Authoritarianism After the Tulip Revolution, Ponars, Washington, 2010;

6.      Karatnycky Adrian, Ukraines Orange Revolution, Foreign Affairs, New York, March/April 2005;

7.      Марјановић Јован, Теорија политике, Универзитет у Београду, Београд, 1996;

8. Мићовић Војислав, Специјални рат и нови светски поредак, Дечје новине, Горњи Милановац, 1994;

9. Петровић Драган, Геополитика постсовјетског простора, Прометеј, Нови Сад, 2008;  

10. Simeunović Dragan, Državni udar ili revolucija, Simtrade, Beograd, 1991, str. 47-52;

11. http://www.borisvarga.com/index.php?option=com_content&task=view&id=97&Itemid=2;

12. www.guam-organization.org;

13. www.odkb.gov.ru.