четвртак, 21. октобар 2021.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Не Косово, већ Крајина
Савремени свет

Не Косово, већ Крајина

PDF Штампа Ел. пошта
Небојша Малић   
петак, 15. август 2008.


Осетија као крвава балканска реприза

 

Пре шест дана, док је свет гледао отвaрaње Олимпијаде у Пекингу, грузијске трупе су напале самопроглашену Републику Јужну Осетију. Русија је брзо интрвенисала, протерала грузијске снаге из регије и напала грузијске војне базе. Упркос америчком и израелском оружју и обуци, грузијска војска се брзо распала. Председник Михеил Сакашвили, који је на власт дошао 2003. преко „револуције ружа” под патронатом ЦИА, преклињао је своје спонзоре за помоћ, описијући себе и своју земљу као „жртве руске агресије“. Осим празних речи и лицемерних осуда „прекомерне руске силе“, Империја није помогла. Није имала чиме.
Током протекле седмице, многи коментатори су поредили руску интервенцију у Осетији са нападом НАТО из 1999. на Србију. Ова аналогија је погрешна. Ако већ мора да се прави поређење са Балканом, онда би то требало да буде са Републиком Српском Крајином, коју је у августу 1995. уништила Хрватска. 
Поново август
Има много сличности између Крајине и Осетије. У обе је живело становништво различито од земље којој су номинално припадале – Осетини и Срби. Обе су створене као последица сепаратизма; Хрватска се отцепила од Југославије, Грузија од СССР. Обе су биле одговор на напад нових власти на права њихових становника: Срби су избачени из хрватског устава, док је Осетију режим у Тбилисију званично укинуо. Обе су изашле као победници у сукобу са државним трупама и постале de facto независне после примирја 1992. 
Ту се њихове судбине, међутим, разилазе. Примирје у Крајини су гарантовале УН и Србија, али када је почео рат у БиХ Србија је оптужена за „агресију“ и изолована блокадом УН. Кад су хрватске трупе напале Крајину, у августу 1995, Београд је седео скрштених руку. Ни УН се нису мешале.
И Хрватску и Грузију подржала је америчка Империја. Она је 1995. још била у повоју, неспремна да се директно умеша у балканске ратове, па је зато од Хрватске направила оруђе за интервенцију у БиХ. Војска која је 1995. напала Крајину, имала је америчке инструкторе и опрему, заштиту из ваздуха и обавештајне податке. Од доласка Сакашвилија на власт крајем 2003, и Грузија је имала сличну подршку. 
Један од ретких који је ово приметио је руски аналитичар Борис Шмељов, који је за београдске Вечерње Новости изјавио: 
"Хрвати су тада предузели изузетно бруталну акцију и убили много цивила, али се Запад правио да то не види. Сада Грузијци раде то исто …"
Напомињући да су исти инструктори обучавали Хрвате, затим Албанце, а сада и Грузине, Шмељов истиче да у САД постоји моћна организација пензионисаних официра која обучава оружане снаге земаља под патронатом америчке владе. 
Да ли је можда Сакашвили хтео да у Осетији спроведе своју «Олују»? Подударности су невероватне. Међутим, за разлику од хрватског победоносног похода који се и данас прославља као „Дан домовинске захвалности“, грузијска авантура у Осетији се завршила фијаском због једне кључне разлике. Сакашвили није имао посла са застрашеном и изолованом Србијом, као Хрватска 1995, већ са гневном и моћном Русијом. 
Русофоби улазе на сцену
Политичарима и медијима на Западу је требало неколико дана да смногу довољно праведничког беса. Чим су то постигли, међутим, постало је јасно да русофобија није само рудимент Хладног рата, већ помодно убеђење у круговима вашингтонских моћника. Лако је разумети зашто грузијски званичници хистерично вриште како је судбина њихове земље (тј. власти) питање „слободе и демократије“. Али већ трећег дана је бивши дипломата Ричард Холбрук поредио Русију са нацистичком Немачком. По ко зна који пут, сваки непријатељ САД је постао Хитлер а сваки дан је Минхен 1938. Осим када се заиста ради о минхенском цепању других држава, као рецимо на Косову.
Вашингтонски коментаријат је ове недеље испољавао све симптоме болести коју је Ричард Спенсер из Таки магазина означио као Синдром опсесије Путином: болесно убеђење да је Владимир Путин „не само тоталитарни диктатор, већ и супер-генијални стратег на међународној сцени – све што се деси у том делу света део је неког његовог злочиначког плана."
Додуше, било је и другачијих анализа. Побеснело русофобични Вашингтон Пост је тако објавио коментар Михаила Горбачова, који је осудио Грузију за почетак сукоба. Марк Олмонд је у Гардијану критиковао аналогије са Хладним ратом, док се Чарлс Кинг у Кришчен Сајенс Монитору усудио да каже да сукоб није у потпуности кривица Русије. Али откад се чињеницама дошушта да кваре сценарио? Како је то одлично приметио Брендан О'Нил, Запад је изманипулисао и Грузијце и Осетине како би саткао још једну црно-белу моралну таписерију.
Већ виђено
Иако је јасно да је Грузија била агресор, и да је руска интервенција уследила тек после рушења осетинске престонице Ћинвалија, бројних цивилних жртава и погибије руских мировних трупа, западни медији су полако али сигурно кризу почели да описују као „руску агресију“. Џастин Рејмондо је приметио тренд:
  „Како веле наши тзв. слободни медији, Грузија није напала земљу Осетина – само је покушала да је „врати“, као што би дете без крвопролића, готово у игри, узело лопту од некога на игралишту. Али зли Руси су, међутим, „напали“, „упали“, „извршили инвазију“ и „ескалирали свој напад“ на Грузију. То су барем речи које користе наши „новинари“.
И по овоме кавкаски сукоб личи на балкански. Нису изостале ни тенденциозне слике. Оштрооки блогери су већ пронашли неколико фотографија мртвих Грузина које нуде убедљиве доказе да су режиране. Слика осетских жртава наравно и нема, тек се ту и тамо нађе понеко сведочанство. 
Кад је већ о сликама реч, одличан пример је и репортажа Би-би-сија „гласови Грузије“. Емотивне аргументе за грузинску страну је представљало двоје младих студената, са све професионалним фотографијама. Са друге стране су били професорка из Осетије и архитекта из Москве, обоје старији од 40 година. Без слика.
У уторак је чак дошло до инцидента који је неодољиво подсећао на Босну. Неколико новинара је повређено у „серији изненадних експлозија“ у Горију, родном месту Јосифа Стаљина и најближем граду осетском фронту. И опет се „није знало ко је одговоран“ иако су најближе руске трупе биле неких 12 километара од града, а пројектили су дошли „из минобацача удаљеног неких 1-2 километра“... 
Сакашвилија низ воду?
Руски председник Медведев 12. августа наредио је престанак војних операција, док се преговарало о мировном плану који је предложио француски председник Саркози. Москва је обзнанила да нема намеру да руши Сакађвилија, и љутито одбацила америчке инсинуације да планира „промену режима“. Сакашвилијева политичка будућност, међутим, изгледа врло неизвесно. 
Ројтерс тако цитира аналитичаре који се слажу да је Сакашвили направио „стратешку грешку“ и да ће Грузија вероватно остати без Осетије и Абхазије. Лондонски Телеграф описује грузијског вођу као „човека који је изгубио све“, док Индепендент пише о „коцкару сатераном у ћошак“.
Њујорк Тајмс је кривицу за цели метеж свалио на „двосмислене поруке“ из Вашингтона. Америчке дипломате су, наводно, приватно саветовале Сакашвилија да не ратује, док су га јавно снажно подржавале. Да ли је то баш сасвим тачно?
На први поглед, не чини се да би фијаско у Грузији могао бити од користи Империји. Њен најјачи војни и политички вазал на Кавказу је управо неутрализован. Рат је замало угрозио нафтовод Баку-Тбилиси-Џејхан, једини пут каспијске нафте под контролом САД. Русија је устала са колена и сада се надвија над Западом као сенка … 
Али размислите сад о овоме политички. Сакашвили је био добар вазал, али је изгубио катастрофално. Сада је губитак који може да се отпише, а Империја је добила прилику да глуми арбитра морала. Они исти људи који су напали Ирак сад громогласно осуђују „руски агресију“ и понашање Москве називају „неприхватљивим“ а да не трепну. Иако је ово фактички пораз за Империју, балканско искуство нас учи да поента није у чињеницама, већ у манипулисању перцепцијом тих чињеница. Тако се пораз на Кавказу представља као доказ да је Запад добар, праведан, демократски, а Русија зла и агресивна. И ето успут, да је рат на Косову био праведан и добар. Јер, зар Руси то нису потврдили својим деловањем? (Нису.)
У сваком случају, империјалисти су сад прихватили тему руске агресије као још један изговор за свој пројект глобалне хегемоније.
Ненаучена лекција
Другог дана сукоба, пре него што су до медија стигла наређења одозго, Њујорк Тајмс је објавио анализу како је Запад погрешно видео Русију. У њој се цитира Џорџ Фридман, аналитичар агенције Стратфор:
«Довели смо се у позицију да глобално немамо средства да било шта урадимо... Било би разумно да у таквим околностима ћутимо.»
Када је за овај цитат чуо један од високих функционера Бушове администрације, наставља Њујорк Тајмс, насмејао се и рекао: „Па можда сад учимо да ћутимо“.
Нису научили.

 

(Antiwar.com, 14. август 2008.) 

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће преузимање власти у Авганистану од стране талибана довести до преливања кризе у околне земље?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер