петак, 25. мај 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Московска и Васељенска патријаршија треба да обуставе црквени рат у Украјини
Савремени свет

Московска и Васељенска патријаршија треба да обуставе црквени рат у Украјини

PDF Штампа Ел. пошта
Станислав Стремидловски   
уторак, 24. април 2018.

Ситуација у погледу могуће појаве у Украјини јединствене помесне православне цркве (ЈППЦ), задобија нове појединости и нијансе. Након што је украјински председник Петро Порошенко изјавио да намерава да упути писмо константинопољском патријарху Вартоломеју, са молбом да се дарује томос о аутокефалности ЈППЦ, свој корак је учинила и Врховна Рада. Њени депутати су већином од 268 гласова подржали ту иницијативу. При томе, гласали су „за“ не само законодавци православне вероисповести, већ и грко-католици, муслимани и атеисти. То је несумњиво говорило о изричито политичкој компоненти тог деловања.

То није крио ни сам Порошенко. По његовим речима, „то питање надилази црквене оквире. Ради се о нашем дефинитивном учвршћивању независности од Москве. То је не само религија, то је геополитика. И за мене, тај посао учвршћивања независне помесне Цркве, има исту такву тежину као и стицање безвизног режима, споразум о придруживању ЕУ, као наша општа борба за чланство у ЕУ и у НАТО, који су још пред нама“. То што се дешава у Украјини, аналогно су оценили и страни медији, ставивши нагласак на то, да Кијев „иде на раскол цркве из Русије са приближавањем избора“. Са своје стране, украјински лист „Зеркало недели“ запажа: „има разлога да се мисли да је црквена ситуација доспела у фокус пажње Вашингтона, који има знатан утицај на Васељенског патријарха, и сву грчку цркву… Појава украјинске „канонске територије“ јесте штета коју је Вашингтон кадар нанети Москви туђим рукама и без видљивих последица за себе“.

Таква интерпретација значи да се Украјина појављује као бојиште за нови религиозни „посреднички рат“, и никако само између „Вашингтона и Москве“. У чвор противречности намотава се Турска, на чијој се територији налази Константинопољски патријархат, Грчка, која пажљиво посматра дејства Анкаре, многе друге земље са православном већином, посебно оне у којима се Фанар истиче или покушава да се истакне у својству играча. Коначно, дебата око Порошенкове иницијативе означила је раскол у самој украјинској политичкој елити. Председникови опоненти су отворено ставили до знања да му неће тек тако препустити да разиграва црквену тематику зарад властитих интереса. То је с једне стране. Али с друге стране, ако перспектива појаве у Украјини јединствене помесне православне цркве зависи изричито од политичке конјунктуре, да ли ће противницима ове идеје бити довољно да предузму тек некакве напоре како би Порошенку и његовим савезницима ослабили жељу да цимају Фанар за руку? По нашем мишљењу, не. За то има историјских примера.

Брестска унија, која је расцепила православце из државне заједнице Пољске и Литваније, такође је у многоме носила политички карактер. Пољски краљ и римска курија хтели су да консолидују хришћане у контексту стварања антитурске коалиције чему је сметао конфликт између православаца и католика. Такође су хтели да православце отргну од Константинопољског патријархата који је био потчињен властима Османске империје. Али, као резултат се појавила грко-католичка црква која је постала дуги низ година камен спотицања између Варшаве и Москве, Католичке цркве и Руске империје/Совјетског Савеза, пољских католика и украјинских унијата. И тај проблем се не решава административним мерама – грко-католичка црква је два пута била укидана и два пута се обнављала. Зато је неопходно да се питање о аутокефалности једном заувек затвори на религиозном нивоу, споразумом између Московског и Константинопољског патријархата.

Пре свега, од Фанара очекујемо званичну ревизију позиције коју је у јулу 2016. године, у интервјуу религиозно-информативној служби Украјине, обелоданио специјални емисар патријарха Вартоломеја архиепископ телмијски Јов, изјавивши да „Константинопољ одувек сматра, да је територија Украјине канонска територија Константинопољске цркве“. Друго, споразум треба да има институционални карактер. Данас, на жалост, у црквеној средини све почива на конкретним личностима. Ево, и председник одељења спољних црквених веза Московског патријархата митрополит Иларион говори – ,,слушали смо током више година, врло тврду позицију константинопољског патријарха, који је увек говорио о томе, да он признаје као јединог поглавара канонске Украјинске православне цркве митрополита Онуфрија (Украјинска православна црква Московског патријархата, прим. С.С.) А канонска УПЦ нема намеру да раскида односе са Руском православном црквом“.

Али, сутра могу да се појаве, и нови патријарх на Фанару, и нови митрополити у Кијеву, који ће другачије да размишљају. И, шта тада? Тим више што већ сада у УПЦ МК има померања. Ако Онуфрија прими Порошенко са циљем да се размене „мишљења око активизације међуконфесионалног дијалога у Украјини“, онда ће запорошки митрополит Лука јавно да затражи подршку за обраћање Запорошке епархије патријарху Вартоломеју „због мешања власти у унутрашњи живот наше цркве“. Зашто та изјава није учињена у име целе УПЦ МК? У ситуацији која се ствара, оправдано је очекивање од Руске и Украјинске православне цркве да делују заједно и координисано.

Превео са руског: Небојша Вуковић

Извор: https://regnum.ru/news/polit/2407220.html

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли верујете да ће се сазнати ко је убио Оливера Ивановића?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер