понедељак, 16. јул 2018.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Младић, ратни злочини и Запад: непостављена питања
Савремени свет

Младић, ратни злочини и Запад: непостављена питања

PDF Штампа Ел. пошта
Мик Хјум   
петак, 03. јун 2011.

Реакција на хапшење бившег команданта босанских Срба показује колико неки, у свом балканском крсташком походу, жуде да себе да представе као добре момке, насупрот лошим.

Много је острашћеног говора о томе како ће хапшење бившег команданта босанских Срба Ратка Младића представљати затварање круга правде за многе жртве рата у бившој Југодславији. Али, завршница је последње што Запад жели када су у питању балкански ратови 90-их. Они желе да ране остану отворене, да страхоте и даље живе, како би нас подсећале на време када је, у грађанским ратовима који су разорили бивше југословенске републике, Запад представљао силу добра насупрот злих Срба.

Није важно да ли ће Младић добити процедурално ”фер суђење” пред Међународним трибуналом у Хагу. Пресуда је већ донета, будући да га водећи светски медији проглашавају “босанским касапином”.

Заиста, мора бити да на Младића сада и најстраснији поборници западне интервенције гледају са осећајем носталгије за тим давним златним временима када су сви сматрали да су они на страни добрих момака – пре катастрофе у Ираку, дебакла у Авганистану, и бесмисленог рата у Либији. То је било доба када су западне власти могле себи да обезбеде улогу делиоца правде у Хашком трибуналу – што је тако далеко од данашње ситуације, када САД не могу чак ни да убију најозлоглашенијег светског терористу а да не буду оптужене како су и саме починиле ратни злочин.

Није важно да ли ће Младић добити процедурално ”фер суђење” пред Међународним трибуналом у Хагу. Пресуда је већ донета, будући да га водећи светски медији проглашавају “босанским касапином”, кривим за најгнусније злочине против човечности виђене у Европи после Другог светског рата, пре свега за сребренички масакр. Магазин “Спајкд” не жели да се ставља на страну Младића, или било кога од учесника балканског сукоба. Ипак, као и док су ови ратови трајали, постоји потреба да се преиспитају политички митови и морални крсташки походи који су коришћени како би се оправдала западна интервенција, а саме чињенице учиниле нејасним.

У том смислу, постоји неколико питања која тешко да ће бити правилно постављена током правног циркуса од суђења Младићу.

Зашто се Сребреница догодила? За већину коментатора ово је једноставно питање: масакр 8.000 муслиманских мушкараца и дечака од стране босанских Срба под Младићевом командом била је демонстрација чистог зла, “најгори чин геноцида у Европи после Аушвица”. Шта још човек може да каже или пита о тако гнусном злочину против човечности?

У стварности, ствари су мало сложеније него у тој црно-белој параболи.У Сребреници се није радило о добру и злу, већ о политици и рату. То се може правилно разумети једино када се постави у контекст крвавих и сурових грађанских ратова који су пратили распад Југославије – ратова које су интервенције САД, Британије, Немачке, Француске и других страних сила само продужиле и интензивирале. У овим ратовима, злочине су чиниле све стране. Примера ради, контра-офанзива босанских Срба у Сребреници уследила је након што су снаге босанских муслимана вршиле погром над српским селима у њеној околини.

Легитимност правног термина “ратни злочин” је нешто што Трибунал за ратне злочине у Хагу узима здраво за готово, будући да би у супротном довео у питање сам разлог свог постојања.

Нема сумње да су босански Муслимани убијани у Сребреници. Међутим, како смо у “Спајкду” већ писали, све – од броја убијених до околности њихових смрти, под далеко већим је знаком питања него што званична верзија каже. Издвајање ових догађаја из њиховог историјског и политичког контекста и покушај њиховог повезивања са Аушвицем јесте сценирање приче о добру и злу а не разумевање тога шта се догодило – и зашто.

Шта је ратни злочин? Легитимност правног термина “ратни злочин” је нешто што Трибунал за ратне злочине у Хагу узима здраво за готово, будући да би у супротном довео у питање сам разлог свог постојања. Ипак, тај термин јесте врло дискутабилна ствар, јер наводи да постоји “добар” и “лош” начин да се води рат – а да је Запад онај који то чини онако како треба. Међутим, рат није крикет. То је насилна борба за моћ или преживљавање која се не води у рукавицама. Издвојити неке поступке у рату као злочине има исто толико смисла као и тврдити да су други ратни чинови– безопасна разоднода.

Идеја ратног злочина која датира од суђења нацистима и јапанским вођама на крају Другог светског рата у суштини јесте политичко средство да се повуче црта између ратних активности Запада, и осталих. Чак и током суђења четрдесетих, начин на који су Британци и Американци бобардовали цивиле и касапили своје непријатеље заташкаван је. У 90-им, Срби су проглашени новим нацистима, како би Запад добио на моралном ауторитету, а његова интервенција била оправдана.

Данашњи двоструки стандарди када су у питању ратни злочини – игнорисани су исто колико су и очигледни. Како је недавно писао Брендон О Нил, Међународни суд за злочине до сада је за злочине против човечности осудио само црне лидере. У међувремену, најдаље што је Хаг отишао у поправљању скора у корист фер приступа јесте да је, поред Срба, одсудио и неколико хрватских и мусиманских савезника Запада, за њихову улогу у ратовима деведесетих. Најзад, ни они баш нису Европљани и белци, зар не?

То не значи да, како неки сугеришу, Џорџу В. Бушу, Тонију Блеру и њима сличнима треба судити за ратне злочине због смрти цивила у Ираку и Авганистану, нити да би убиство Бин Ладена требало прогласити злочином (чудно је, међутим, да они који то сматрају, не сматрају Блера и Клинтона кривим и за “противзаконит” рат против Срба око Косова 1999). Упустити се у такав правни кретенизам, само би значило спустити се на њихов ниво. Уместо тога, требало би довести у питање сам појам ратних злочина, као притајено оружје империјализма и средство за замагљивање узрока и последица ратова, “правно” и свако друго.

Ко је овим судијама дао право да суде свету? Судови за ратне злочине нису превасходно правне, већ политичке институције. Установљени су као својеврсни стубови постхладноратовског поретка, како би подупрли глобални ауторитет Запада тиме што ће му омогућити да суди остатку света. Као што западна интервенција претвара локалне сукобе, од Босне до Либије, у међународне ратове, тако и ови трибунали успевају да локалне сукобе који се не свиђају Западу – прогласе за злочине против човечности.

Нема ту ни трунке правде нити фер приступа, упркос судским одорама. Ове судове нити су оснивали, нити их сматрају меродавним људи о чијим сукобима они суде или чију судбину они одређују. Они су креације “међународног права” – једне потпуно нелегитимне творевине која лебди високо изнад неких шугавих појмова као што су демократија или национално самоодређење, и дели правду глобалној руљи испод себе. Судије и адвокати међународног суда толико су се “окуражили” да данас могу чак да створе проблеме и западним властима, чијим интересима би требало да служе. Но то их не чини легитимнијим него што јесу.

Данашњи двоструки стандарди када су у питању ратни злочини – игнорисани су исто колико су и очигледни.

Чији је то уопште рат? Ово је био назив памфлета који сам написао 1997, критикујући начин на који су балкански сукоби претворени у морални поход британских и западних политичара и новинара, у потрази за Сврхом која би им пружила нови осећај значаја, који им је толико недостајао у унутрашњој политици. Нацификација Срба требало је да послужи у те сврхе; ако су они мали нацисти, онда “ми” мора да смо мали Черчили. Почело је са лаптоп бомбардерима либералних медија који су захтевали “хуманитарни” рат, наставило се првим ваздушним нападима НАТО од његовог оснивања – бомбардовањем босанских Срба 1995, а завршило наименовањем пропалог британског политичара Педија Ешдауна за првог УН колонијалног гувернера Босне и Херцеговине.

Реакција на хапшење и предстојеће суђење Младићу показује како неки међу западном политичком и медијском елитом још увек жуде за тим једноставнијим временима, када по њиховом виђењу свет лако могао да буде подељен на добро и зло, а они могли да се претварају да поново воде други светски рат против србо-нациста. Било је много спекулација о политичким мотивима српских власти, које су Младићево хапшење темпирале баш за тренутак када преговарају о уласку у ЕУ. Међутим, много се мање говорило о политичким мотивима многих на Западу који су зграбили шансу да “босанског касапина” још једном пригрле као симбол зла, против кога сви добри момци цивилизованог света могу да се уједине, баш као што се обични робијаши уједињују у осећају моралне супериорности према затворским перверзњацима.

Дакле, напоредо са причом о “затварању поглавља”, водила се жучна дискусија о хапшењу Младића, иако са закашњењем од 16 година, као прилици да трибунал за ратне злочине поврати своју репутацију – и репутацију Запада. Преживели и рођаци сребреничких жртава тек су нешто више од живог штита у овом политичком циркусу исценираном од стране западних званичника, у циљу моралног постројавања света. Толико су ташти, да мисле да је нечија борба на живот и смрт – заправо због њих.

http://www.spiked-online.com/index.php/site/printable/10559/

Превела Јована Папан

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Шта мислите ко ће освојити Светско првенство у фудбалу 2018. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер