субота, 29. фебруар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Савремени свет

Липањска гибања

PDF Штампа Ел. пошта
Богдан Тирнанић   
недеља, 25. мај 2008.
Овог пролећа навршава се четврта деценија од студентских немира из 1968. године. То је подстицајна обљетница: новинари, политички аналитичари, социолози и филозофи, а нарочито хроничари алтернатива и контракултуре, већ су исписали значајну количину текстова у којима, још једном, онако са историјске дистанце, исписују своја сећања на тај значајан догађај који умало није променио свет. Чак су и овдашњи штампани медији, у време тзв. предизборне тишине, која забрањује бављење текућом политиком, посветили значајан простор евоцирању успомена на те студентске немире.

Неки домаћи (оматорели) учесник липањских гибања, који иначе нередовно прати штампу због слабог вида, свакако ће бити изненађен оваквим преурањеним обележавањем јубилеја, јер, како то већ сама цитирана дефиниција казује, студентске демонстрације су се у нас догодиле тек у јуну (липњу). Али, другде је то било још у мају, па се тај феномен у теорији означава као Мај ‘68. Ово може да значи како су овдашњи догађаји били инспирисани сличним покретима у свету, што је само делимично тачно. Студентске револуције избијале су заправо независно једна од друге, већ у складу са конкретним околностима у појединим земљама. Тако је, ето, овог маја, четири деценије након побуна у Француској и Немачкој (и, још раније, почетком плишане револуције у ондашњој Чехословачкој), опет на дневни ред стигла евокација на збивања из сада далеке 1968. године.

ПРОШЛО И САДАШЊЕ – Како то, поводом овог тренда, рече један француски професор политичких наука, “прослава неке годишњице често се претвара у тумачење прошлости у функцији циљева садашњице”. То је неспорно тачно – Мај ‘68 вреди онолико колико његове идеје кореспондирају са данашњим тренутком. Пре свега, ово се односи на теоријску раван проблема. Колики је, у том смислу, данас значај те пропале револуције бивших хипика и будућих терориста, говори и податак да је у мајском броју британског филмског часописа Светло и звук
(Sight and sound), који је у целини посвећен савременој француској кинематографији, главна тема био утицај Маја ‘68 на тамошње ствараоце, који траје до дана данашњег. Некако у исто време Мадона је изјавила да је Годар, који је 1968. био у маоистичкој фази (Кинескиња и др.), редитељ чији је опус и даље од круцијалног значаја. Мадона можда не зна да пева, али се разуме у револуционарне радње, како у шоу бизнису, тако и шире. Иначе, те године је, у знак подршке побуњеним студентима, прекинут филмски фестивал у Кану: Годар, Трифо и Луј Мал (који је из богаташке породице индустријалца шећера) попели су се на бину и навукли завесу преко сребрнастог екрана, прогласивши смотру завршеном. У жирију је тада био и Вељко Булајић, а Кан је иначе традиционално левичарска општина. Филмови који нису приказани 1968. у Кану биће саставни део овогодишњег, 61. фестивала.

Непосредна пракса није у стању да демантује ове ставове; напротив. Сви се још добро сећамо оне побуне париских студената од пре две године, инспирисане усељеничким нередима по предграђима, коју је садашњи председник Саркози, тада шеф полиције, сузбио без милости. А ове године, 1. маја, на Међународни празник рада, који синдикати традиционално обележавају протестним колонама, у Берлину је дошло до сукоба са полицијом, који се оцењује као највећи (и најбруталнији) до сада. У западном свету идеје Маја ‘68 још су и те како актуелне.

ШИБИЦА И ПОЖАР – Истини на вољу, до цветне револуције је свуда дошло наизглед спонтано, са увек другачијим поводима. У Француској је, како то каже Бернар Лакроа, аутор једне запажене књиге о Мају ‘68, прерастање у побуну, у ноћ барикада, уследило после једног безазленог окупљања студената на тргу Пон Пенлеве на коме су студенти тражили ослобађање својих другова. У Немачкој је, пак, заоштравање студентског односа према естаблишменту земље привредног чуда изазвано хапшењем левичарских активиста, међу њима и Бадера, па је, додуше тек 1974. године, Холгер Мејнс, који је ухапшен заједно са Бадером, умро у затвору услед дуготрајног штрајка глађу, а да власт није исказала ни трунчицу намере да га спречи у том самоубилачком науму. Онда је даље све било онако како историја памти.

Упркос томе, с ону страну релативне безначајности повода, корени Маја ‘68 били су дубоки. Неки теоретичари, у покушају да антиципирају суштину студентског бунта, сежу у прошлост све до средине XIX века, што је ипак претерано. Други су, пак, скромнијих амбиција: они се задовољавају гибањима од почетка шездесетих година. Један је, тако, устврдио да је потенцијална студентска револуционарност у Француској доследно подстицана разним левичарским часописима. Аутор једног фељтона је, када говори о Немачкој, нешто конкретнији: он каже да су Руди Дучке и његов компањон Бернд Рабел били чланови Субверзивне акције у Берлину пре него што су се 1965. године прикључили тадашњој секцији Социјалистичког студентског савеза, која је иначе од 1961. године била саставни део Социјалдемократске партије и нека врста њеног кадровског подмлатка, али је била избачена због неслагања са изменом програма партије којим је она уместо класне постала народна(њачка) странка. Чланови ове секције су на универзитетима почели да оснивају аутономне социјалистичке радне кружоке, али један део њиховог чланства је брзо одустао од ангажмана, док је други део, коме је било доста легалности и залудних протестних акција, прешао у терористе.

На крају овог дела текста ваља се запитати шта је у јединствени фронт повезало тако различите ствари попут кризе универзитета, односно кризе студентске младости, Едиповог комплекса, побуну цивилизације, сукоб класа, политичке кризе, наклоности према “трећем свету”, Че Гевару... Одговор је – контракултура. Она није поражена тог Маја ‘68, већ је своју праву афирмацију доживела у каснијој сексуалној револуцији, понашању деце цвећа и, нарочито, годину дана након што су немири престали, тродневним фестивалом музике и мира, одржаном пред пола милиона људи и углавном под кишом која је лила као из кабла у августу 1969. године на једној фарми у Вудстоку. Али је то, заправо, био парастос студентском бунту из маја и јуна 1968. године.

Можда је најбољу дефиницију студентског протеста дао француски антрополог опште праксе Едгар Морен у књизи Дух времена, где је, одговарајући на сопствено питање да ли су збивања Маја ‘68 представљала револуцију, рекао да се, с једне стране, о томе може говорити као о лудичком феномену, као о великом потлач карневалу уништавања-стварања омладине којој је досадила бесперспективност живота у најбољем од свих светова, али, истовремено, уз уважавање истине како је њен једини резултат бедна реформа универзитета.

ЖИВОТ ЈЕ НЕГДЕ ДРУГДЕ – Интересантно је осмотрити шта се касније догодило са лидерима маја и јуна 1968. године. Инспиратор студентских немира у Немачкој Руди Дучке напустио је бављење политиком и преселио се у неку нордијску земљу, где је убрзо умро од последица атентата који је на њега, још док је боравио у домовини, извршио неки фашистички манијак. Вођа гран гињола на париској Сорбони, нарцисоидни гуру Данијел Кон-Бендит, предложио је тада париском градоначелнику да побуњене студенте снабде бачвом пива, а он ће набавити неки оркестар, сви ће играти, пити, певати и – готова ствар. После је потрошио силно време, читаве године, трагајући по свету за саборцима из студентске револуције, објавивши интервјуе са њима у књизи Сви смо тако волели револуцију, која је доживела више издања. У једно од тих каснијих издања увршћен је и разговор са конвертитском дупеувлаком Адамом Михњиком, који се одрекао својих некадашњих левичарских убеђења, измирио се са Црквом и постао гласноговорник транзицијског глобализма, изјавивши Црвеном Денију како су ономад он и његови другови захтевали још бољи комунизам, што је навело Лешека Колаковског да им препоручи лечење у некој душевној болници. Михњик је касније, изашавши из затвора, постао члан пољске владе и власник је тамошњег најтиражнијег дневног листа.

Један од лидера студентског незадовољства у САД Џери Рубин, који је шездесетих година ходао улицом офарбан као ускршње јаје, аутор знаменитог приручника за градску герилу Учини то!, опрао је ратничке боје са лица, поставши успешан брокер (или тако нешто) на Волстриту, који дневно гута гомилу витаминских пилула и не излази из куће без платинасте картице Американ експреса у џепу. У једном каснијем јавном дијалогу на универзитету у Филаделфији са својим бившим саборцем Ебијем Хофманом, који је својевремено изрекао паролу Не веруј никоме ко има тридесет година! (мада је тада трошио већ 31.), и који је умро као остарели пубертетлија (сумња се на самоубиство), Џери је рекао како Еби хоће рецепте из ‘68. да примени на прагу
XXI века, али, додао је, времена су се изменила, па се либерали више неће тући са полицијом на улицама, већ ће, будући да су нова већина, за председника изабрати једног од својих. Био је то Бил Клинтон.

Дотични господин, који је јавно признао да је пушио марихуану (али није увлачио), у време бомбардовања Југославије 1999. године блиско је сарађивао са Хавијером Соланом, такође протоколисаним шесдесетосмашем у пензији, тада на положају генералног секретара НАТО-а. Исту врсту преображаја доживели су француски тзв. нови филозофи на челу са монденом Бернаром Анри-Левијем, који је постао мирођија у свакој глобалистичкој (војној) чорби, правдајући се такође тиме да су се времена променила, па да сада све оно што смо сањали на улицама Париза или Берклија, један нови свет, можемо остварити употребом војне силе кроз свакојаке мирнодопске интервенције. Ту негде спада и Карлос, заправо Иљич Рамирез Санчез, један од синова стаљинистички оријентисаног јужноамеричког мултимилијардера, власника читавог једног тамошњег града, сигурне луке за терористе у бекству, чији је потомак иначе светски терориста на гласу и који је, по сопственом признању у француском затвору, почео да убија и пре свог рођења – извршио је, каже, атентат на краља Александра 1934. године у Марсеју. Његови следбеници били су терористи Црвених бригада у Италији, који су ликвидирали премијера Алда Мора. Један од њихових идеолога, професор Ренато Курчо, поправио се у затвору. Нешто слично није пошло за руком припадницима
RAF-а (Фракција црвене армије) у Немачкој, познатијима као група Бадер-Мајнхоф, који су сви умрли у затвору под неразјашњеним околностима, извршивши (наводно) самоубиства. Њима је у младости био близак Јошка Фишер, за кога је доказано како је – у време неких демонстрација – дивљачки цокулом шутирао полицајца који је лежао на земљи, касније обучаван у терористичким камповима палестинских командоса, осумњичен као сарадник RAF-а, који се одрекао насиља, позивајући своје некадашње камарате да положе оружје. Фишер је касније постао немачки министар иностраних послова. На сведочењу у процесу терористи Клајну, који се скривао двадесет година, ухваћен је у лажи. Не зна се шта је данас са њим. Најзад, идеолог тзв. сексуалне револуције, марксистички критичар једнодимензионалности човека у индустријском друштву Херберт Маркузе, умро је да би његове идеје необично брзо пале у заборав. Још је жив Јирген Хабермас, левичар из франкфуртске школе, значајан мислилац, али више познат по про меморији за бомбардовање Југославије под насловом За и против хуманих интервенција. Игор Мандић је то негде назвао тријумфом циничног ума.

Код нас је репресија према учесницима липањских гибања била привидно блажа. Цех је платио једино Владимир Мијановић, звани Влада Револуција, који је данас, колико знам, молер у јужној Калифорнији, где се, у слободно време, јер му је таква природа, бори за укидање смртне казне. Неколико година после 1968. група професора, доцената и асистената са Филозофског факултета, позната као Снежана и седам патуљака (Тадић, Марковић, Животић, Стојановић, Зага Голубовић, Мићуновић, Инђић и Попов), одстрањена је из наставе. Настрадао је и Лазар Стојановић, нешто због спрдачине са Титом у филму Пластични Исус, но и као главни уредник оног броја Видика у коме је, поређењем разних артефаката, доказао да између фашизма и комунизма нема битнијих разлика. Док је служио војни рок, то је поновио, а на савет пожаревачког (или беше обреновачког?) официра за морал, покојног Вука Обрадовића, да се позове на пијанство, што би му донело највише десет дана затвора, Лаза је, будући да му је такав карактер, рекао да за то нема потребе јер он и трезан мисли исто, држећи то својим неприкосновеним политичким правом. Добио је три године робије. А један од сапутника студентског протеста, знани маргиналац, заправо клошар познат као Че Гевара, послужио је Слободану Шијану као инспирација за главни лик у филму Како сам систематски уништен од идиота. Иначе, узгред буди речено, идеалима Јуна ‘68 остао је веран једино велики позоришни редитељ Qубиша Ристић. Остали су се преквалификовали у демократе.

ЦРВЕНИ УНИВЕРЗИТЕТ – А шта се тада заправо догађало у нас?
Повод за побуну био је један (условно речено) бенигни инцидент: 2. јуна се у новобеоградском Дому културе, који је већ тада био налик некој шупетини, одржавала генерална проба извесне естрадне приредбе, Песме лета или тако некако, на коју су били позвани бригадири са радне акције на Ади циганлији. Будући да је поменуто здање, дотична штала, била у најнепосреднијој близини Студентског града, становници тог насеља су пожелели да и они присуствују приредби, али их је обезбеђење спречило да уђу у дворану, што је изазвало општу тучњаву са редарима и пристиглим бригадирима. Чини ми се да полиција није одмах интервенисала. Задовољила се тиме да блокира мостове који су водили у Нови Београд.

Но, током ноћи студенти су се организовали у револуционарно братство и сутрадан у колони, са заставама и паролама, кренули ка центру града. Полиција их је дочекала код знаменитог подвожњака (који данас више не постоји), па се, после неуспелих преговора са политичким функционерима, све изродило у невиђену макљажу, којом приликом су поштене батине добили и Милош Минић и Вељко Влаховић. Студенти су се, уз извесне губитке, нарочито у ципелама, повукли у Студентски град.

Већ је то представљало догађај по себи. Додуше, то нису биле прве уличне демонстрације у земљи социјализма са људским лицем. Претходне, 1967. године, приликом протестног ситинга у Кнез Михаиловој, студенти и придружени клинци из омладинских гласила попили су тешке батине од народне милиције, која их је приде још газила коњима. Али, био је то протест против злочина у Вијетнамском рату. Овог пута су на ред дошли домаћи проблеми. Па су студенти, један по један, ипак прешли мостове и прогласили окупацију свих факултета у граду. Главни центри побуне били су Филозофски, Правни и Академија ликовних уметности. И то је потрајало седам дана и ноћи. Полиција није смела да интервенише унутар поменутих здања зарад прокламоване аутономије универзитета, али је силом спречила раднике из предграђа да се придруже студентима. Била је то, нема шта, узбудљива недеља у граду где се ништа друго и није дешавало. Окупљени по двориштима и аулама побуњеници су певали и играли уз сталне професорске говоранције, Стево Жигон је одглумио Робеспјеров монолог из комада Дантонова смрт, снимани су документарни филмови, један чак за потребе телевизије, било је и нешто љубакања, делиле су се кришке хлеба и троуглови зденка сира. Нико није био вољан да тако нешто пропусти. Штампа је, разуме се, била жестоко против. Нарочито се истицао Фране Барбијери, па је један асистент, данас покојни академик, коментарисао новинске текстове под заједничком ознаком барбијеризми.

Међутим, шта су били студентски захтеви, изражени посебним акционим програмом? Осим питања реформе универзитета, прави повод тих липањских гибања био је свима прихватљив: студенти су протестовали против тзв. црвене буржоазије, под којом се подразумевала дедињска политичка врхушка једнопартијског система, те, уопштено говорећи, против бирократизације друштва од стране сапутника револуције-која-тече, оних политички подобних чиновника које је Ђилас (у истоименој књизи) назвао новом класом, чиме су успораване реформе и ометан развој самоуправљања. Али, стварна идеолошка основа те револуције била је екстремно левичарска, делимично под утицајем маоцетунговштине, но више у знаку тада популарног неомарксизма, то јест нове левице, која је захтевала повратак изворном комунизму, оличеном у раним радовима његових теоретичара, па је, у складу са тим, Београдски универзитет преименован у Црвени универзитет Карл Маркс. Најпростије речено, студенти су, у суштини, захтевали више социјализма по глави становника.

Отуда их је, наизглед сасвим неочекивано, маршал Тито и подржао из само њему знаних разлога који ће тек касније постати свима јасни. То му је био добродошли алиби за још једну реформу тадашњег експерименталног друштва, овог пута у правцу јачања полуга тзв. реалног социјализма. То се, по прилици, догодило овако: на ванредном заседању ЦК-а, када су неки функционери предлагали да се војском разбију побуњени студенти, а водећи мангупи из њихових редова похапсе, Тито је прогласио паузу и, самоиницијативно, кријући то од својих сабораца, отишао на телевизију да одржи говор који је био повод раздраганом крају демонстрација уз подразумевајуће козарачко коло. Није све било баш тако једноставно. У филму Пластични Исус Лазара Стојановића, који је због тог свог дипломског рада одлежао неколико година у затвору, постоји архивски снимак, случајно сачуван у документацији Таковске 10, који приказује Јосипа Броза у тренуцима који су непосредно претходили његовом обраћању јавности посредством малог екрана. То је снимак човека у паници, на ивици срчаног удара. Политички прагматизам, по коме је иначе био чувен, натерао га је да учини оно што су му студенти сервирали на тацни.

О чему се заправо радило најбоље сведочи (потенцијални) скандал са водећим партијским гласилом Борбом. Уредништво тог листа је одлучило да на десној колумни насловне странице објави (редакцијски?) коментар у коме прилично оштро напада студенте и њихове захтеве. Али, стицајем прилика, догодило се да је Тито негде, у неком говору, опет подржао студенте. То је, разуме се, штампано на насловној страници, у левој колумни. Како се у новинама све ради на брзину, у последњи час, није повучен онај коментар са десне колумне, па је, тако, дошло до тога да Тито хвали студенте које редакција Борбе, на истој насловној страници, напада. Када је то уочено, било је сувише касно за некакву интервенцију јер је лист већ сатима био на киосцима.

У редакцији се зато очекивао неминовни скандал, смена главног уредника Глумца, све у стилу тада уобичајене праксе демократског дијалога до коначног обрачуна. Међутим, није било ништа од тога. По сведочењу Славољуба Ђукића, тада новинара Борбе, до редакције је (из обично добро обавештеног извора) стигло неформално признање да господин Тито нема ништа против ставова из оног коментара, који су, што јест-јест, противуречили ставовима из његовог говора. Шта (ли) је то могло да значи? Ништа друго него да доживотни председник интимно дели тврдње аутора коментара у коме се критикују студенти, а да их је он, у оном говору, похвалио само зарад тога што ће то позитивно одјекнути у иначе наелектрисаној јавности. Јер, мада је – да поновимо – у знаменитом телевизијском наступу, похвалио студентске захтеве, препоручивши им да се дохвате књиге, он је то учинио из демагошких разлога, противно свом људском осећању, чак гађењу, будући да су му они, како рекосмо, представљали добродошли алиби за коначно уклапање земље под пропозиције тзв. реалног социјализма. Докази? Има их колико хоћете (сви су из времена после 1968): обрачун са хрватским прољећарцима, ликвидација српских либерала (обе су се тада чиниле оправданим, али...), доношење конфедералног Устава који је српским покрајинама придао статус равноправних чланица државе, што је десетак година касније довело да распада земље, одлука да поменути господин буде председник Републике без ограничења мандата, које је додатно верификовано доделом још једног ордена народног хероја Јосипу Брозу (као да је, сачувај боже, учествовао у два рата)... У светлу тих чињеница липањска гибања су ипак била негативна. Њихове последице трпимо и дан-данас.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће црногогорски „Закон о слободи вероисповести“ бити повучен?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер