Libija na ivici sunovrata

(Forin afers, 28. 7. 2014)

Tripoli gori. Dve najveće milicije zapadne Libije, islamistički borci iz obalskog grada Misrate i antiislamistički borci iz zapadnog grada Zintana, bore se prvi put otkako su sarađivali u zbacivanju Moamera el Gadafija pre tri godine. Libijske armije nema nigde, dok premijer zemlje Abdulah el Tini nije uradio ništa više osim što je molio UN da pošalju „trenere“, što je verovatno skraćenica za mirovne trupe. U znak odmazde islamski borci su sprečili njegov pokušaj da pobegne iz Tripolija.

Ono što je počelo pre dve nedelje kao lokalizovani obračun odmetničkih brigada za kontrolu nad međunarodnim aerodromom u Tripoliju brzo se pretvorilo u opštu bitku za kontrolu čitave prestonice. Od tada nasilje se prelilo, pripremajući scenu za obračun antiislamističkog i islamističkog bloka širom zemlje. Sada Bengazi pati od najgoreg nasilja. DŽihadisti iz Bengazija pozivaju sezonske borce iz Sirije, dok antiislamistički paravojni komandant Kalifa Haftar okuplja svoje različite saveznike kako bi im se suprotstavio. U međuvremenu, iza zatvorenih vrata zapadni zvaničnici počinju da razmišljaju o ograničenoj vojnoj intervenciji. 

Pre manje od mesec dana stvari su bile dobre. U junu zemlja je izabrala antiislamističku većinu u novom libijskom reprezentativnom domu, telu za koje se činilo da će izbeći nefunkcionalnu politiku koja vodi do zaoštravanja pre nego pomirenja, što je karakterisalo prethodno telo - Opšti nacionalni kongres. Na istoku Libije Haftarova antiislamistička koalicija je započela sa značajnim pobedama. Proizvodnja nafte je počela  da se povećava. Takozvani federalistički pokret, koji je blokirao ključne luke i zahtevao regionalnu autonomiju istočnog dela zemlje, predao je kontrolu glavnih naftnih terminala bez ispaljenog metka. Sva ova događanja pomerala su ravnotežu snaga ka centralnoj vladi i dalje od islamista. Milicije iz Misrate i islamske milicije su izabrale da deluju kao neko ko će pokvariti sve to, što nije iznenađujuće. 

Njihova glavna meta je međunarodni aerodrom u Tripoliju koji su zintani brigade kontrolisale od pada Gadafija 2011. i koje su ga transformisale u njihovu unosnu mrežu šverca. Iako trgovci ljudima tipično krijumčare subvencionisanu naftu i drogu kopnom, oni transportuju najunosnija dobra - zlato, čvrstu valutu i bivše Gadafijeve lojaliste, pomoću aviona.  

Bogati krijumčar koji operiše blizu libijske južne granice rekao mi je prošle nedelje: „Svi znaju da sve glavne granične prelaze na zapadu kontrolišu zintanisti, krijumčarenje ne mora biti čak ni skriveno jer oni kontrolišu sva relevantna ministarstva“. Građani Misrate su postali umorni od ovakvog stanja stvari. Oni su daleko brojniji od zintanista i dugo su tražili da uzurpiraju kontrolu pomenute grupe nad crnim tržištem. Nakon što su njihovi islamistički saveznici loše prošli na parlamentarnim izborima, građani Misrate su zahtevali da zintanisti ustupe aerodrom u zamenu za to oni su ponudili da priznaju rezultate izbora.

Dve grupe su 12. jula uobličile sporazum za mirnu predaju aerodroma neutralnoj strani. Ipak, sledećeg jutra Salahudin Badi, vođa milicije iz Misrate i kongresmen, prekršio je sporazum pokušavajući da preotme aerodrom. Sudeći po Mohamedu Elijarhu, saradniku Rafik Hariri centra, „Badi se nadao da može da kapitalizuje vakuum u lokalnom političkom vrhu Misrate kako bi sebe postavio za lidera ratnohuškačke frakcije“. On se verovatno nadao da će se i obogatiti. Iako nije uspeo vojnim putem, on je uspeo da povuče u bespuće najveće milicije Misrate - centralne libijske zaštitničke snage i miliciju koja se naziva libijski revolucionarni operativci. Zasad bolje organizovani zintanisti drže svoje pozicije. Međutim, milicije iz Misrate se pregrupišu.  

Najžešće borbe se vode oko aerodroma i na njegovim glavnim pristupnim putevima. Ukoliko milicije iz Misrate osvoje ove mete, onda će biti u stanju da kontrolišu Tripoli. Zintanisti čvrsto drže tzv. aerodromski put, što im trenutno dozvoljava da njihove brigade putuju iz svojih planinskih baza do centra Tripolija, a da ne moraju da prolaze pored punktova koje drže milicije iz Misrate. Gubitak kontrole nad tom rutom uskratiće tako zintanistima nesputani prilaz centralnom delu Tripolija, što bi ih primoralo da se povuku u svoje planinske baze. Milicije iz Misrate i islamističke snage bi onda zagospodarile Tripolijem i zauzele ključna vladina ministarstva koja su trenutno pod kontrolom zintanista. Vlada el Tinija bi se najverovatnije srušila ili bi potražila sklonište na istoku Libije. 

Ipak, takav ishod se još uvek čini dalekim pošto nijedna strana nije dovoljno jaka da postigne odlučujuću pobedu. I što se duže rat prolongira, veća će biti kolateralna šteta. Aerodrom u Tripoliju je već pretrpeo štetu vrednu milijarde dolara i neće biti u funkciji u doglednoj budućnosti. To upravo odgovara milicijama iz Misrate pošto su islamističke brigade zauzele dva druga aerodroma koja su u funkciji u zapadnoj Libiji - međunarodni aerodrom u Misrati i Maitiga, bivšu vazdušnu bazu Sjedinjenih Država.

Ono što se može činiti kao ideološka borba jeste u stvari ekonomska kompeticija između dve rivalske kriminalne mreže. Političke implikacije su nusproizvod. Sudeći po Hasanu, birokrati i stanovniku Tripolija, sa kim sam razgovarao nedavno, i zintanisti i milicije iz Misrate su ilegalno prisutni u gradu. Stanovnici jedino žele da uživaju u Ramazanu sa svojim porodicama. Ovaj trenutni konflikt je u vezi sa bogatstvom i moći, ništa više. On nema stvarnu ideološku poleđinu i jedino ljudi koji biraju strane jesu oni koji će profitirati finansijski zahvaljujući uspehu jedne od grupa.

U Libiji, kao i u mnogim drugim delovima sveta, bogatstvo od nafte podstiče konflikte. I sa toliko mnogo novca koji „šuška“ naokolo nema dobrih i loših momaka, nema takvih stvari kao što su korumpirani političari i čisti političari. Antiislamističke grupe su umešane u ilegalnu trgovinu isto kao i islamisti, i zintanisti su granatirali civilne kvartove isto kao i milicije iz Misrate.  

Usled ovog komplikovanog stanja, biće teško za bilo kakvu vrstu strane intervencije da izbegne privid pomaganja jednom bloku na račun drugog. Ali s obzirom na to da se Libija suočava sa izgledom potpunog kolapsa države i opšteg rata milicija i da za razliku od 2011. većina Libijaca ne podržava vojnu kampanju [1], strane sile moraju da se potrude da predstavljaju nepristrasne posrednike.

Specijalni izaslanik Velike Britanije u Libiji DŽonatan Pauel, bivši pomoćnik britanskog premijera Tonija Blera, trebalo bi da radi sa Ujedinjenim nacijama kako bi preuzeo vodeću ulogu u koordiniranju međunarodnog odgovora. Iako mnogi od ključnih igrača imaju izaslanike, jedino je izaslanik Londona profesionalni posrednik sa potrebnom političkom zaleđinom, koji može da ugovori veliku pogodbu između rivalskih frakcija. Libija ostaje najznačajnije spoljnopolitičko pitanje za britanskog premijera Dejvida Kamerona i otvorena politika Velike Britanije, koja se sastoji od pregovora sa federalistima, islamistima i antiislamskim frakcijama, omogućava im potreban kredibilitet koji im pomaže da posluže kao neutralni posrednici.

Sjedinjene Države su nasuprot tome previše bliske sa antiislamskim frakcijama i ostaju ometene domaćim političkim problemima, naročito političkim povlačenjem iz 2012, kada se dogodio teroristički napad na američku specijalnu misiju u Bengaziju. Vašington je nedavno izvršio neslavnu evakuaciju osoblja svoje ambasade iz Tripolija u stilu povlačenja iz Sajgona, što je značilo nedvosmislenu pobedu za libijske džihadiste. Britanci su povukli samo osoblje koje nije neophodno i uprkos napadu na njihov konvoj koji je bio u povlačenju, oni su ostali posvećeni tome da sačuvaju svoje prisustvo u zemlji. London je tako u Libiji postao oči i uši za Vašington. Sjedinjene Države bi trebalo da podrže britanske posredničke napore. 

Sjedinjene Države i Velika Britanija imaju kritične uloge u dovođenju nasilja do kraja. U dogledno vreme one treba da kombinuju svoj diplomatski uticaj kako bi fokusirale međunarodnu pažnju na spasavanje zemlje tako što će zajedno organizovati međunarodni samit, koji će uključiti sve ključne libijske vođe milicija i političke frakcije. Domaći libijski pokušaji dovođenja do mira bilo kroz plemenske starešine ili lokalne savete nisu uspeli da premoste jaz među protivnicima. Koncentrisani međunarodni napor, sličan mirovnom procesu u Severnoj Irskoj tokom 90-ih, predstavlja najveću nadu za Libiju. Takvi pregovori mogu značajno ojačati zahvaljujući mirovnjacima UN, koji bi obezbedili prekid vatre između zintanista i milicija iz Misrate. Ali da bi bilo kakva velika pogodba opstala, ona mora da se odnosi na ključne vođe konflikta unutar Libije, a ne da se samo uspostavi novi politički poredak spolja.  

Nijedna frakcija ne može da postigne pobedu u Libiji. Slepo pomaganje antiislamističke strane i gubljenje osećaja za razvoj događaja na terenu bila bi kolosalna greška, nešto što su nedavni događaji u Egiptu i Iraku učinili sasvim jasnim. 

DŽejson Pek je predsednik libiaanalisis.com i koautor knjige Libijske faustovske pogodbe: razbijanje začaranog kruga davanja koncesija neprijatelju radi postizanja mira.

Sa engleskog preveo: Vladimir Jevtić