Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Iran i Balkan: opasne paralele za Rusiju
Savremeni svet

Iran i Balkan: opasne paralele za Rusiju

PDF Štampa El. pošta
Petar Iskenderov   
subota, 12. jun 2010.

(Fond strateške kulture, 10.6.2010)

Usvajanje najnovije rezolucije o sankcijama Saveta bezbednosti OUN o Iranu može postati i najkrupniji političko-diplomatski poraz Rusije poslednjih godina. Njegov negativni efekat će se osećati kudikamo snažnije od posledica samoproglašenja nezavisnosti Kosova (čemu se Rusija i dalje protivi). Radi se o neočekivanom povratku sindroma jednostranih ustupaka Zapadu, koji su odlikovali politiku Rusije u 1990-im godinama – naročito na balkanskom pravcu. Međutim, nastavljajući da se kreće na talasu zapadne politike u vezi sa iranskim pitanjem, Rusija rizikuje da izgubi ne samo Balkan, nego i širi region, pa i sopstveno, s toliko muke stečeno, ključno mesto u višepolarnom svetu.

Vodeće iransko štampano izdanje, list „Teheran tajms“ u svom uvodniku, posvećenom glasanju u Savetu bezbednosti OUN (gde su protiv sankcija glasali partner Rusije u grupi BRIK - Brazil, i članica NATO – Turska) otvoreno je pisao o geopolitičkom dilu, koji su realizovali Rusija i SAD. „Ta činjenica da su Turska i Brazil, dva saveznika SAD, glasali protiv rezolucije, služi kao još jedan dokaz da se akcije protiv Irana, i poslednja odluka Saveta bezbednosti, temelje na tajnim pogodbama, koje su zaključile velike države. Prema tome, oni koji su govorili da su SAD odustale od svog antiraketnog štita u Istočnoj Evropi zarad toga da bi dobile podršku Rusije – verovatno su bili u pravu, napisao je list.

Ruski spoljnopolitički resor je u 2009. godini morao u više navrata da demantuje tvrdnje zapadnih medija o postojanju pogodbe „PRO u zamenu za Iran“. I najverovatnije je da slična pogodba, kao decidno propisani i potpisani scenarij, zaista nije postojala. Ali se đavo, kako to vole da kažu ti isti Amerikanci, „krije u detaljima“. A detalji su takvi, da je Rusija drastično pooštrila svoj stav o Iranu, zamrznula realizaciju već zaključenih ugovora sa Teheranom u vojnoj sferi (pored ostalog, o isporukama Iranu raketnih kompleksa S-300), i rizikuje da izgubi strateškog partnera na celom Bliskom i Srednjem Istoku u uslovima, kada od nje ništa nije tražilo takvu ishitrenost. Ili ništa, osim sumnjivih obaveza prema predsedniku SAD, Baraku Obami?

Međutim, poslednji razvoj događaja posvedočio je o aktivizaciji složenih i višeznačnih pomeranja u čitavom regionu i izvan njegovih granica. Uspešno posredovanje gore pomenutih Brazila i Turske u pregovorima oko obogaćivanja iranskog uranijuma izvan zemlje, resko zaoštravanje situacije na Bliskom Istoku i odnosi Turske i Izraela, izlazak na nov nivo geopolitičkih manevara oko karabahskog sređivanja i tesno povezanih sa njim energetskih projekata (ključna uloga u kojima pripada Turskoj, Iranu i Azerbajdžanu, koji zauzima posebnu poziciju) - u svim tim shemama SAD, očigledno, prestaju da igraju odlučujuću ulogu i rizikuju da ostanu bez saveznika. Što se pak Irana tiče, kao što je poznato, tri paketa sankcija koje je odobrio Savet bezbednosti OUN u 2006-2008. godini nisu primorala Iran da odustane od realizacije svoje opštenacionalne ideje, kakva je nuklearni program. I nema nikakvih naznaka da će se ta situacija promeniti i sada.

Ali će se zato promeniti za Rusiju, i to ne u pravcu nabolje. Gubeći Iran, demonstrativno delujući uprkos posredničkoj misiji Brazila i Turske (koju je Moskva ustima predsednika Dmitrija Medvedeva ranije formalno podržala), i naglašavajući retku solidarnost sa SAD, Rusija rizikuje onaj kapital koji je ona postepeno počela akumulirati tokom poslednjih godina – nezavisnost, jasnost, ofanzivnost spoljne politike i razgovetne geopolitičke prioritete. Jednom rukom glasati za drastično pooštravanje sankcija protiv Irana, a drugom dograđivati atomsku elektranu u Bušeru – nisu li to oni notorni «dvostruki standardi», zbog kojih je Moskva naviknuta (i apsolutno opravdano) da kritikuje Zapad?

Odmah nakon glasanja u Savetu bezbednosti OUN Moskva je očigledno pokušala da povrati geopolitičke poene. Pored ostalog, ruski MIP je požurio da obelodani obimni komentar svog departmana za informisanje i štampu, u kome se, pored ostalog, kaže:

„Mi ne možemo zanemariti signale koji stižu do nas o nameri nekih partnera da maltene odmah nakon odluke u Njujorku pređu na razmatranje dodatnih, još žešćih od rezolucijom SB OUN predviđenih mera uticaja na Iran. Mi to ocenjujemo kao ispoljavanje kursa koji se kosi sa principima zajedničkog rada u „šestorci“ i formatu SB OUN. Za nas nisu prihvatljivi pokušaji da neko na taj način stavlja sebe „iznad“ Saveta bezbednosti. Kategorički odbacujemo i nacionalne odluke, koje se tiču uvođenja „eksteritorijalnih sankcija“, to jest, ograničavajućih mera po sopstvenom zakonodavstvu u odnosu na fizička i pravna lica trećih zemalja. Slične odluke, ako pod njih potpadaju ruska pravna i fizička lica, bremenite su preduzimanjem uzvratnih mera s naše strane.

Nova rezolucija ostavlja široko polje za nastavljanje saradnje sa Iranom u trgovinsko-ekonomskoj oblasti, po pitanjima energetike, transporta, mirnog korišćenja kosmosa. U kontekstu rusko-iranskih bilateralnih odnosa sve te sfere imaju značajan potencijal i mogućnosti za širenje. Od principijelnog je značaja za nas dalje unapređivanje saradnje sa Iranom u oblasti izgradnje reaktora na bazi lake vode“.

Svi gore navedeni argumenti su ispravni, ali iz nekih razloga ostavljaju utisak „mahanja pesnicama nakon tuče“. Teško da će SAD i Evropska unija biti toliko ispunjeni zahvalnošću Rusiji da će početi više uzimati u obzir njene interese i da će, pored ostalog, izgrađivati svoju dalju politiku na iranskom pravcu, držeći se komentara njenog MIP. A izjave na Smolenskom trgu o podršci „daljem unapređivanju saradnje sa Iranom“ imale bi značajniji karakter da se Moskva makar uzdržala prilikom glasanja (kako je to učinio neuporedivo manje uticajni u svetskim poslovima Liban).

Ako se pak vratimo na okolnosti rusko-američkih diskusija o Iranu i interesima SAD, videćemo da Vašington upravo tu nije odustao. Odustajanje Baraka Obame od razmeštanja stacionarnih objekata PRO u Poljskoj i Češkoj lepo je sračunato i bez bilo kakvih dogovora sa Rusijom o Iranu, iz razloga, pre svega, finansijsko-ekonomskih troškova. Uz to, nije reč o odustajanju od programa kao takvog, već o prevođenju istog na viši tehnološki nivo, kako bi se radarima i protivraketama pokrila dodatna teritorija. Umesto dva lepo vidljiva objekta Rusija će uskoro na svojim kopnenim i pomorskim granicama dobiti čitavu mrežu mobilnih uređaja. I Persijski zaliv, a i Crno more, u tom će pogledu postati ključni regioni. Nije slučajno što je američka administracija u toku pregovora o zaključivanju novog Sporazuma o strateškom ofanzivnom naoružanju osnovne i uspešne napore koncentrisala na nedopuštanje uvezivanja njegovih zahteva sa programom PRO.

No, možda je i najvažnije, a i nešto što najviše navodi na oprez, zapravo, direktna analogija između sadašnjeg razvoja međunarodnih diskusija o Iranu i politike Rusije na Balkanu 1990-ih i prve polovine 2000-tih godina. Tada je Rusija takođe formalno zahtevala od svih aktera balkanskih konflikata da se striktno drže međunarodnog prava, podsticala ih na kompromise, glasala u Savetu bezbednosti OUN za rezolucije o sankcijama kao jedinom mogućem sredstvu za sprečavanje eskalacije napetosti, ali je sve to u rezultatu dovodilo do još većih asimetrija u arhitekturi balkanske i evropske bezbednosti. Deklarisani principi proglašavani su obaveznim za sve strane i narode regiona, ali su nekako stradali jedino Srbi (istorijski i geopolitički saveznici Rusije). A format međunarodnih diskusija o statusu Kosova – Međunarodna kontakt grupa - i uopšte plašljivo dolazi na sadašnje pregovore u sastavu „šestorke“ o iranskom nuklearnom dosijeu. Upravo u okvirima „petorke“ Rusija je ustupila pozicije u kosovskom sređivanju, pristajući na takozvana „tri principa“, pored ostalog na nedopustivost vraćanja situacije na Kosovu na onu do 1999. godine. Tu odrednicu su potom iskoristili pristalice kosovske nezavisnosti kao glavni argument u korist nezavisnosti srpske pokrajine.

Danas ruski predstavnici sasvim opravdano optužuju OUN i lično njenog generalnog sekretara Ban Ki Muna zbog odustva želje i nesposobnosti da reši kosovski problem, a Evropsku uniju i SAD zbog pristrasnosti i jednostranosti. Ali zar i u iranskom pitanju Zapad – prećutno pristavši na postojanje nuklearnog oružja u Indiji i Pakistanu i pokrivajući nuklearni razvoj Izraela, ali uvodeći sve žešće sankcije protiv Irana – ne deluje takođe jednostrano?

Balkansko sređivanje već je dokazalo, i nastavlja da dokazuje, štetnost već istrošenih međunarodnih formata u vidu različitih „petorki“ i anemičnih diskusija i odluka OUN. Zapad odavno već koristi sopstvene mehanizme za osiguranje svojih geopolitičkih interesa. Jačanje vojno-političke i trgovinsko-ekonomske saradnje sa Iranom (pored ostalog i po pitanju razgraničenja Kaspija i energo-projektima), uključivanje u pregovore o iranskom nuklearnom dosijeu drugih – neangažovanih – zemalja, i najzad, jasna podrška nezavisnoj i uspešnoj posredničkoj ulozi Brazila i Turske – umesto svega toga Rusija je dala prednost da pruži ruku SAD i Evropskoj uniji. Hoće li Moskva dočekati njihovu ruku, na primer, oko Kosova, Kavkaza ili energetike? Balkansko iskustvo nas primorava da na to pitanje odgovorimo negativno.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner