Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Geopolitički poraz Amerike i nastavak rata drugim sredstvima
Savremeni svet

Geopolitički poraz Amerike i nastavak rata drugim sredstvima

PDF Štampa El. pošta
Nikola Tanasić   
petak, 20. avgust 2021.

Svi smo bili pomalo zatečeni. Američko potpuno napuštanje Avganistana do 11. septembra bilo je najavljeno još početkom godine, i zaista niko nije očekivao da će se ono pretvoriti u baš ovakav medijski fijasko. Paralele sa ratom u Vijetnamu i sa sovjetskom neuspešnom okupacijom Avganistana 1979-1989. poslednjih meseci bile su toliko učestale, da su svi nekako očekivali da će Amerikanci preduzeti izvesne, makar „piarovske" mere da njihovo povlačenje iz zemlje ne podseti svetsku javnost na panični beg iz Sajgona 1975. godine. Niko, međutim, nije očekivao da će se kula od karata „legalnih vlasti" i „vladinih oružanih snaga", koju su Amerikanci brižljivo gradili dvadeset godina uz ulaganje milijardi dolara, tako ekspresno urušiti, i da će toliko puta otpisivani Talibani preuzimati kontrolu nad avganistanskim velikim gradovima praktično brzinom koja im je potrebna da se kolima prevezu iz jednog u drugi.

I dok su talibanski borci bez ispaljenog metka osvajali (već ispražnjenu) predsedničku palatu i druge državne institucije u Kabulu, svetski mediji prenosili su grozničavu evakuaciju američke ambasade u gradu, stampedo na aerodromu, i ogromne kolone na izlazima iz grada. Dok su helikopteri sletali i uzletali sa krova ambasade, oko nje su se širili retki oblaci dima - od spaljivanja dokumentacije koja nije stigla da se iznese iz zgrade, kao i svih predmeta koji bi mogli da budu iskorišćeni za antiameričku propagandu u narednim danima, uključujući i - američke zastave. Prizori grozničavog bekstva iz avganistanske prestonice pred očima celog sveta učinili su dodatno tragikomičnim tvrdnje američkog državnog sekretara Entonija Blinkena da to što gledamo „nije Sajgon", i da je Amerika u Avganistanu „svoju misiju uspešno završila".

Zaista, nalik na svoje prethodnike iz SSSR, i američka vojska se povukla iz Avganistana uredno i u borbenom poretku, povlačeći se iz rata u kome nije pretrpela nijedan ozbiljan vojni poraz, ali koji je na kraju izgubila, prepustivši zemlju neprijatelju kojeg decenijama nije uspevala da iskoreni. I istinske žrtve ove ubrzane „bežanije" iz Kabula i drugih gradova nisu ni američki vojnici, ni diplomatski i korporativni personal, nisu čak ni pripadnici „legalnih vlasti", koji su ili već napustili zemlju sa svojim porodicama, ili su pretrčali u talibanski tabor i dočekali ih kao oslobodioce. Najveće potencijalne žrtve rata ostaju „mali ljudi" koji su godinama živeli od saradnje sa američkim okupatorom - njihovi prevodioci, vodiči, službenici (i pogotovo žene među njima) - koji nisu dovoljno bitni da bi zavređivali da helikopterom budu izvedeni iz zemlje u kojoj Talibani već kontrolišu sve granične prelaze.

Velika igra nema kraj, samo poluvreme

Bez ikakve sumnje, ovo je krupan poraz SAD u Centralnoj Aziji, i nema te bodre izjave iz Stejt departmenta koja može da opere bruku koju ovih dana gledamo u direktnom prenosu. Munjevito osvajanje gradova praktično istovremeno sa povlačenjem američke vojske pokazalo je celom svetu koliko su plitki dometi američke spoljne politike mimo neposrednog vojnog angažmana i direktne primene fizičke sile, momentalni kolaps „demokratskih institucija u Avganistanu" pokazao je koliko su krhki američki „politikotvorni" (policy-building) projekti, dok je stampedo hiljada prestrašenih lokalnih saradnika na izlazima iz Kabula poslao upečatljivu sliku o dugoročnoj isplativosti kolaboracije na američkim imperijalnim projektima. Bez ikakve sumnje, Amerika napušta Avganistan kao poražena strana, i u neuporedivo lošijem stanju nego što je bila pre 20 godina, kada je još mogla po želji da postavlja vlade, donosi ustave, i menja politička ustrojstva (i granice) gde god im se prohte u svetu.

Da, u pitanju je krupan poraz, ali poraz koji je daleko od nacionalne katastrofe kakvom pokušavaju da ja prikažu neki zluradi komentatori. Amerikanci nisu „najureni" iz Avganistana, niti njihovo povlačenje iz ove zemlje najavljuje raspad zemlje i ekonomski kolaps kao što se to dogodilo u SSSR pre 30 godina. Desilo se, jednostavno, nešto što se redovno događa kada su u pitanju američke prekomorske geopolitičke operacije - okupacija Avganistana je počela na sistemskom nivou da troši više novca nego što zarađuje, pa je tako celo okupaciono „preduzeće" poslato u stečaj. Naravno, novac koji je trošen dolazio je iz budžeta i od američkih poreskih obveznika, a novac koji je zarađivan išao je u privatne džepove korporativnih „Pasa rata" - profitera, liferanata, i trgovaca oružjem, pa je veliko pitanje o kakvom je tačno „nacionalnom interesu" prethodnih 20 godina bila reč, i da li su ti interesi dovoljni da opravdaju hiljade života američkih vojnika koji su izgubljeni u ovoj zemlji, da ne pominjemo desetine hiljada mrtvih civila i milione izbeglica koje je „preduzeće" proizvelo.

Da li to znači da je Amerika „ispala iz igre" u Avganistanu? Naravno da nije. Kao što je uvijeno podsetio sekretar Blinken, Amerika nije prisutna „vojničkom čizmom" ni u Jemenu, ni u Siriji, ni u određenim zemljama Afrike, pa je svejedno u stanju da u tim zemljama „štiti svoju nacionalnu bezbednost". U prevodu, uvek ima prostora za nova bombardovanja dronovima. Ali daleko od toga da je Amerikancima to jedina opcija na raspolaganju, i narednih meseci će biti zanimljivo videti kako će se Vašington postaviti prema novim gospodarima zemlje. Legitimacija Talibana kao „nove državne administracije" pritom uopšte nije isključena - sasvim je zamislivo (i to ne bez istorijskih presedana) da nas narednih meseci američki mediji počnu obaveštavati kako „ovo nisu oni Talibani", ovo su neki „novi klinci" koji su „presekli svoje veze sa Al-Kaidom" i koji „nemaju simpatija" prema famoznoj ISIS (koja na Bliskom i Srednjem Istoku iskrsava i nestaje kako zatreba američkim medijima), pa se sa njima, zašto ne, može i sarađivati. Uostalom, u ovom trenutku to u velikoj meri i jesu oni isti „lojalni Avganistanci" koje su Amerikanci do juče obučavali i naoružavali, samo da bi promenili uniformu i zastavu onog trenutka kada su gostima sa zapada videli leđa.

Postoje indicije da Amerikanci već pripremaju ovu vrstu medijskog salto mortale - medijski izveštaji naglašavaju mirno preuzimanje vlasti, veliki publicitet se daje izjavama talibanskih portparola kako „neće biti osvete", a što je najzanimljivije - jedan od glavnih pregovarača sa vladine strane u procesu mirne predaje vlasti Talibanima nije niko drugi, nego dugogodišnji „američki" predsednik Avganistana Hamid Karzai, koji je prethodnih godina aktivno radio na „uspostavljanju mostova" sa Talibanima, kritikujući pritom „bratoubilačku" politiku svog naslednika Ašrafa Ganija koji je, za razliku od samog Karazija, sa porodicom već utekao u susedni Uzbekistan. Ovo nam samo još jednom dokazuje da u geopolitičkim igrama, pa tako i u ovoj novoj srednjeazijskoj Velikoj Igri, nema konačnih pobednika i poraženih. Nikada nije kraj, uvek je poluvreme, a u nastavku ima još da se igra.

Bure baruta na novom putu svile

Šta će onda biti ulog, i koja će se igra igrati u „novoj podeli karata" u Srednjoj Aziji? To pre svega zavisi od toga koga će Amerikanci smatrati za glavnog protivnika u regiji. Nominalno je to Iran, protiv koga SAD deluju a priori i u svakoj mogućoj prilici. Tradicionalni rival je Rusija, sa kojom su Amerikanci jednom već uspešno „natezali konopac" u Avganistanu, koja je svakako u defanzivi u zemljama tzv. „bližnjeg zarubežja" (tj. bivšeg SSSR), ali koja tamo i dalje predstavlja dominantan geopolitički faktor. Pa ipak, najveći rival svakako će biti Kina, koja ne samo da se direktno graniči sa Avganistanom preko uskog Vahanskog koridora, nego i sistematski istiskuje američke kompanije iz regiona preko povoljnih kredita i poslovnih ugovora u okviru svog infrastrukturnog megaprojekta „Pojas i put". Kinezi nisu spavali dok su se Amerikanci u Avganistanu igrali rata - Kina je u međuvremena postala jedan od najvećih investitora u zemlji (uključujući naftna polja i gigantski rudnik bakra, drugi po veličini u svetu), a ove godine je imala već nekoliko zvaničnih sastanaka sa predstavnicima Talibana. Okosnica kineske politike u regionu svodi se na učestvovanje kineskih kompanija kao glavnih partnera u razvojnim procesima, i stoga je stabilnost i deeskalacija sukoba primarni interes Pekinga.

Imajući to u vidu, dalji američki angažman u Avganistanu u velikoj meri će zavisiti od toga u kolikoj meri Kinezima bude polazilo za rukom da realizuju svoje ambiciozne ekonomske planove u regionu. Da Vašington ne beži od dodatne destabilizacije usmerene namenski protiv Kine mogli smo da vidimo u više navrata tokom prethodnih godina, kada su zapadni mediji horski otvarali pitanje navodnih kršenja ljudskih prava ujgurske nacionalne manjine na zapadu Kine, upravo oko granice sa Avganistanom (Ujguri čine oko 45% stanovništva pokrajine Sinđan). Ukoliko Amerikanci procene da prolongiranje rata u Avganistanu može značajno naštetiti kineskim interesima u regionu (uz potencijalne dodatne probleme za Iran), za njih neće predstavljati problem da nastave da dolivaju ulje na vatru putem isporuka oružja i bombardovanja dronovima. Ako, međutim procene da mogu više da zarade od uspostavljanja neke vrste partnerskih odnosa sa Talibanima, pre svega u smislu garantovanja poslova za američke korporacije u zemlji koja danas ima skoro 40 miliona, a koja će do 2050. godine imati preko 80 miliona stanovnika, ne treba uopšte sumnjati da će poslovično pragmatični Amerikanci naći načina da „izglade nesporazume" i „zakopaju ratnu sekiru".

Pritom se stručnjaci slažu da će se glavni politički uticaj na zemlju ostvarivati preko Pakistana, čija politička elita tradicionalno održava veze sa Talibanima. Pakistan se nalazi u američkoj spoljnopolitičkoj orbiti, ali takođe već godinama jača ekonomske odnose sa Kinom, pa se može očekivati da će ova zemlja u narednom periodu biti glavni poligon diplomatskog i obaveštajnog takmičenja dveju supersila. Što se Rusa tiče, oni su na novonastalu situaciju oko svog nekadašnjeg imperijalnog poligona reagovali tromo i konzervativno. Ruski mediji, naravno, ne propuštaju priliku da Amerikancima natrljaju na nos ponižavajuće scene kolapsa njihove avganistanske politike, ali to je u većoj meri deo propagandnog rata u Evropi i SAD, nego što predstavlja deo nekakve jasne strategije da se iskoristi novonastala situacija u Avganistanu na rusku korist. Rusko Ministarstvo spoljnih poslova je na smenu vlasti u Kabulu reagovalo šturo, najavivši da će njihove diplomate ostvariti kontakt sa političkim predstavnicima Talibana u Dohi. Istovremeno, ruska ambasada u Kabulu je saopštila da je situacija u gradu mirna, i da „nema nikakve potrebe za evakuacijom personala, jer mu ne preti nikakva opasnost". Dozu apsurda u izveštavanje o ovim događajima unosi ruski zakon koji obavezuje medije da uvek naglašavaju ako je neka politička ili teroristička organizacija „zabranjena u Ruskoj Federaciji", pa su tako i izveštaji o novonastaloj situaciji u ruskim medijima zvučali karikaturalno: „Ambasadi ne preti opasnost od Talibana (zabranjeni u RF)", „Rusija uspostavlja kontakt sa Talibanima (zabranjeni u RF)" i sl.

Kraj „politikotvorne" epohe u američkoj spoljnoj politici

Bilo kako bilo, ponižavajući završetak „najdužeg rata u američkoj istoriji" stavio je definitivnu tačku na period američke globalne „politikotvorne" delatnosti. SAD pojedinačno ostaju globalni ekonomski i vojni hegemon, ali instrumenti uticaja koji su im na raspolaganju postaju sve nesuptilniji, siledžijskiji, i tuplji, a njihove političke tvorevine kolabiraju istog trenutka kada američka vojska prestane da ih pridržava. Dok je Amerika pre 20 godina mogla potpuno samostalno, i u skladu sa svojim političkim hirovima, da smenjuje i postavlja vlade, menja granice suverenih država, ali i odlučuje o njihovom unutrašnjem ekonomskom i političkom ustrojstvu, danas su ti suptilni i mnogovektorski procesi svedeni na direktno ucenjivanje i grubu silu. A grubom silom se ne može izmeniti politički sistem jedne zemlje, niti se može obezbediti trajna stabilnost i prosperitet jednog regiona - grubom silom se može samo destabilizovati, praviti smutnja, i perpetuirati konflikt. To je, međutim, slaba uteha za „objekte" ovakve američke imperijalne politike, utoliko pre što sejanje haosa i razvlačenje sukoba u nedogled savršeno odgovara američkom vojno-odbrambenom kompleksu, koji ratovi i krize „lebom rane".

Naravno, Vašington je dosad nebrojeno puta dokazao fleksibilnost svoje spoljne politike u uslovima odsustva kontrole nad situacijom na terenu. Američke obaveštajne službe su poznate po tome da pripremaju detaljne scenarije za svaki mogući razvoj događaja u zemlji za koju su operativno zainteresovane, i da je pola posla - ubediti svetsku javnost da se sve odvija u skladu sa unapred razrađenim planom. Utoliko je veći značaj spektakularnih kolapsa sistema, poput ovog u Kabulu: prizori koji nam stižu iz ovog grada očigledno predstavljaju potpuni raspad sistema i gubitak tla pod nogama, i nema tog medijskog spina kojim će Amerikanci moći da ubede svet da su „sve baš tako i hteli". U pitanju je spoljnopolitički fijasko čije će se posledice peglati godinama, ako ne i decenijama.

I upravo će vrsta medijskog „peglanja" biti najsigurniji pokazatelj koji su scenario za Avganistan „izvukli iz fijoke" u Lengliju i Pentagonu. Ako narednih meseci američki mediji budu neuobičajeno otvoreni za „mišljenje druge strane" vezano za događaje u zemlji, ako budu naglašavali mirnu primopredaju vlasti i konsenzualnost prihvatanja talibanske vlasti u zemlji, to će biti znak da se ide na uspostavljanje mostova sa Talibanima, i njihovo prebacivanje iz tabora „loših" u tabor „dobrih urođenika". Ako, umesto toga, budemo gledali naglašeno prolivanje krokodilskih suza za „sekularnim Avganistanom", pre svega ženama i seksualnim manjinama, koji na naše oči postaju žrtve „religijskih ekstremista i toksične patrijarhalne kulture" (a sve to praćeno dolivanjem saudijskog novca u ekstremne organizacije u zemlji), možemo očekivati novo raspirivanje sukoba, a eventualno i kampanje bombardovanja dronovima. Pritom treba naglasiti da će stanje na terenu biti isto bez obzira na to kako zapadni mediji odluče da o njemu izveštavaju - preuzimanje vlasti će biti u najvećoj meri mirno (jer krupnih ideoloških i religijskih razlika između starog i novog režima i nema), a sekularni građani, žene, i seksualne manjine svakako će biti izloženi represiji i teroru. Pitanje je samo da li će taj teror biti geopolitički upotrebljiv, i na koji način. Biće naročito smešno ako zapadna javnost istovremeno počne da jadikuje protiv zavođenja šerijatskog prava u Avganistanu i protiv obespravljivanja tradicionalnih muslimanskih zajednica u susednom kineskom Sinđanu, ali ova vrsta propagadne „dvomisli" nije ništa novo, niti neočekivano kada su u pitanju njihovi mediji.

Mračne perspektive za „najmlađu zemlju van Afrike"

A šta će biti sa samim Avganistanom? Čemu Avganistanci mogu da se nadaju, večito zaboravljeni i zanemareni u gigantomahiji velikih sila? Tu pre svega treba uzeti u obzir demografiju. Nakon završetka sovjetske okupacije, povratak tradicionalnom islamu izazvao je u zemlji populacioni bum, a njeno stanovništvo se povećalo sa 12 miliona početkom devedesetih do preko 37 miliona ove godine, i to ne računajući izbeglice i dijasporu čiji se broj procenjuje na više od dvadeset miliona. Sa preko 40% stanovništva zemlje mlađeg od 14 godina, Avganistan je zvanično „najmlađa zemlja van Afrike". Ovom ogromnom broju mladih ljudi u zemlji uglavnom se nude samo tri pouzdane perspektive - da se pridruže nekoj od oružanih frakcija u uvek aktuelnom ratu, da se uključe u proizvodnju i šverc opijuma i derivata, ili - da emigriraju i potraže sreću u nekoj od bogatih zemalja Zapada. Za koju god opciju da se odluče, ovi mladi ljudi će predstavljati faktor rizika sve dok im se ne obezbede jasne mogućnosti za rad i pristojan život mimo ekstremističkih islamskih organizacija koje ih najčešće vrbuju.

U normalnim okolnostima, jeftina radna snaga u kombinaciji sa značajnim rudnim resursima i strateškim geografskim položajem mogla bi da bude recept za munjeviti razvoj, pod uslovom da se svi ti ljudi imaju gde uposliti. Imajući to u vidu, Avganistanci sigurno sa velikim zanimanjem prate kinesku inicijativu „Pojas i put", koja za cilj ime infrastrukturnu i ekonomsku obnovu Puta svile, za čije vreme je ova zemlja uživala jedan od najdužih perioda prosperiteta u svojoj istoriji. Nažalost, tokom prethodna dva veka, njen prosperitet uvek je zavisio isključivo od spoljnih geopolitičkih faktora. U kojoj meri je spoljnje mešanje u stanju da iščaši unutrašnji politički, kulturni, i ekonomski život ove zemlje, gledamo ovih dana uživo na ulicama Kabula. Avganistancima ostaje samo da se nadaju da će geopolitičko takmičenje velikih sila u regionu narednih godina stvoriti privremenu zavetrinu u kojoj će zemlja moći da bar malo predahne, i da se bar donekle razvija pod vlastitim uslovima. A svaka pomisao o suverenom i istinski nezavisnom Avganistanu moraće da sačeka neka buduća vremena, i neke nove generacije. Ako je išta sigurno, tih generacija će biti napretek.

(RTS)

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će preuzimanje vlasti u Avganistanu od strane talibana dovesti do prelivanja krize u okolne zemlje?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner