среда, 18. септембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > "Европско пролеће" - буђење народа који тражи свој глас
Савремени свет

"Европско пролеће" - буђење народа који тражи свој глас

PDF Штампа Ел. пошта
Брендан О'Нил   
четвртак, 27. децембар 2018.

Најпразнија, најглупља испразност нашег времена, коју једнако изговарају уштогљени чланови естаблишмента попут Надбискупа од Кентерберија и самопроглашени радикални левичари, јесте да имамо повратак тридесетих година XX века. Третирајући ту мрачну деценију као да је у питању разумна сила, нешто што још увек постоји, коментатори, како из редова забринуте буржоазије, тако и из помодарскелевице, инсистирају да су се Тридесете тетурајући вратиле у живот и сада држе већи део Запада у свом повампиреном смртном загрљају. Гледајући на Брегзит, на европско окретање леђа социјалдемократији, на успон народњачких партија, као и на ширење побуне „жутих прслука“, екипи креатора јавног мњења свуда се привиђа фашизам, устао из гроба попут зомбија, који пустоши пред собом напредна достигнућа претходних деценија.

Ова анализа је толико погрешна, да више не може да буде. Поређење савременог политичког живота са прошлим догађајима је увек несавршен приступ разумевању актуелног политичког тренутка. Али ако баш морамо да тражимо одјек данашњице у прошлости, онда тридесете године нису период на који подсећа наша ера — већ четрдесете године деветнаестог века. Пре свега 1848. година. То је година када су народи широм Европе устали захтевајући радикалне политичке промене, почев од Француске, а затим проширивши се на Шведску, Данску, немачке и италијанске државе, па све до Хабзбуршког царства и даље. То су биле демократске револуције, у којима се од естаблишмента тражилооснаживање парламентарне демократије, слобода штампе, уклањање старих монархијских структура и њихова замена независним националним државама или републикама. Годину 1848. често називају „Пролећем народа“.

Звучи познато? Наравно, 2018. година није била толико бурна као 1848. Било је протестног гласања и уличних немира, али није било покушаја да се изборе стварне револуције. Али опет, наше време такође оставља утисак једног Пролећа народа. Поготово у Европи. Милиони људи широм Европе данас хоће да поново успоставе идеале нације, народне суверености, и популарне демократије, насупрот онога што можемо назвати неомонархијским структурама технократије XXIвека. Упорна побуна „жутих прслука“ веома лепо захвата овај моменат. Имамо једног у све већој мери монархичногвладара Емануела Макрона, чије отуђено и самозвано „јупитерско“ председниковање недељама оспорава народ који тражи већи политички утицај и већу националну независност. „Макрон = Луј XVI“ — пише на једном од графита који је исписан током демонстрација „жутих прслука“. А сви знамо шта се десила са њим (додуше, 1793., не 1848.).

Француска Фебруарска револуција 1848. године — која је довела до укидања уставне монархије која је успостављена 1830. године, и која је довела до стварања Друге републике — била је једна од кључних окидача за народно пролеће које се проширило Европом 1848. Данас се побуне „жутих прслука“ шире на сличан начин. Ових недеља су демонстранти у жутим прслуцима у Белгији покушали да заузму зграду Европске комисије, што је догађај без преседана који је привукао запањујуће мало пажње у медијима,у Холандији су затражили референдум о чланству у ЕУ, док су се у Италији скупили да дају подршку новој евроскептичној влади. Управо су ти избори у Италији били кључни догађај 2018. године. Након што су се одржали у марту, они су довели на власт Северну лигу и Покрет пет звезда, партије које естаблишмент ЕС презире, и самим тим развејали илузије које је делио велики број европских политичких коментатора након Макроновепобеде прошле године — да је Макронов успех знак слабљења народњачког покрета. Италија је то оборила, француски демонстранти су то потврдили, а локални и национални избори свуда од Немачке до Шведске дали су додатну тежину чињеници да се народна побуна неће ускоро угасити.

Кад се налазите у вихору догађаја, када читате дневне извештаје о рату елите против Брегзита, пратите на твитеру фотографије Париза у пламену, и гледате како ЕУ објављује политички рат демократски изабраној влади Италије, може бити тешко проценити историјски значај догађаја. Или њихове размере. Ми смо се толико заглибили у разматрање добрих и лоших страна „преговора“ о Брегзиту (а у ствари нема никаквих преговора, већ само благо споречкање британског и ЕУ естаблишмента око тога који би био најелегантнији начин да се Брегзит убије). Ми обигравамо око графикона који показују урушавање јавне подршке старим партијама мејнстрима, поготово социјалдемократских. Изненађујемо се над корозијом политике консензуса чак и у Шведској, тој земљи традиционално најсклонијој консензусима. Али може бити тешко да се сложе делови и сагледа већа слика. Али требало би, ипак, да покушамо, јер ћемо тако можда видети да живимо у једној епохи побуне, чак хаоса — али добродошлог, корисног, плодоносног хаоса.

Широм Европе гледамо народ који доводи у питање доминантни политички, морални, и културни поредак. Ово нису пуке економске побуне, чак ни у Француској, где су економска питања сигурно умешана са осталима. Левичарски коментатори, када су у стању да се натерају да се суоче са побуњеничким покретом, настоје да народни устанак сведу на позив упомоћ „запостављених“ и „економски рањивих“. Глас за Брегзит је заправо последица народног утиска економске несигурности, кажу они. Такве анализе омаловажавају народну побуну; оне је лишавају њеног истински радикалног карактера, њеног свесног изазова не само неолиберализму који стоји у средишту пројекта ЕУ, већ и кудикамо важнијим културним нормама и политичким праксама нових елита у Европи XXI века. Рећи „ови људи су сиромашни, и зато су гневни“ значи лишити ове људе њихове радикалне делотворности.

У једном смислу, 2018. је мање налик на 1848., а више налик на деценије које су претходиле тој бурној години. Речима ТригвеаТолфсена (TrygveTholfsen) из његове студије из 1977. године о радикализму радничке класе у годинама које су претходиле 1848., то су биле „гладне деценије“ — деценије у којима је су незадовољство и радикализам кипели и расли, пре него што су експлодирали као чврсти захтеви за променом. И иако су многи људи током ових „гладних деценија“ били застрашујуће сиромашни, њихова „непосредна немаштина“ није била оно што их је навело да се организују и узму ствар у своје руке, већ је, како каже Толфсен, њихов инстинкт за побуну био сазидан на „чврстим интелектуалним темељима“, и представљао је „оспоравање легитимности друштвеног и политичког поретка“. Нешто слично имамо данас. Да, Макронов намет на гориво је људе ударио по џеповима; да, многи гласачи за Брегзит су мање имућни од припадника елите „остановаца“ (eng. Remainersколоквијални назив за присталице останка Британије у ЕУ, прим. прев); да, евроскептична италијанска омладина се мучи да пронађе посао. Али њихове побуне, било на изборима, било на улицама, вуку енергију из нечега већег од „непосредне немаштине“ — оне су изграђене на оспоравању легитимности постојећег политичког и културног поретка.

Брегзит је ово захватио: био је то масовни глас пркоса политичкој и експертској класи која је инсистирала да је евротехнократијаједини реалистичан начин да се организује континент који је толико велик и сложен као Европа. И на то смо им рекли „не“. Довели смо у питање легитимност ове политичке правоверности. Француска то такође захвата. Тамо имамо појаву новог контракултурног покрета, при чему култура којој се супротстављају „жути прслуци“ припада новим елитама, конкретно генерацији пост-шездесетосмаша. Та нова култура идеолошког мултикултурализма, технократског управљања, елитизма усмереног против националних држава, и еколошких диктата — то је оно чему се свесно супротстављају француски демонстранти. Неки су чак носили транспаренте на којима су захтевали стварање Шесте републике: што је експлицитно сукобљавање са тренутним стилом управљања Пете републике, са њеном високом централизацијом и слабим парламентом, као и саме ЕУ, наравно.

Живимо, дакле, поново у „гладним деценијама“. Људи су гладни промена, гладни су алтернатива за које су нам 40 година говорили да не постоје („Нема алтернативе“ је озлоглашена фраза Маргарет Тачер). Ове гладне године, од којих је 2018. била до сада најгладнија, требало би дочекати радосно, требало би их славити, и на њима би требало градити. Отворено је питање ко ће, ако ико, обликовати ову глад и повести је напред. Левица то не може, јер се она или већ декларисала за елитизам трулежне технократије који у нашој народној глади види нови облик фашизма, или покушава да ово народњаштво сведе на економски вапај, што има за ужасну последицу омаловажавање и чак гушење његове историјски кудикамо значајније и побуњеничке културне природе. Потребни су нови гласови. Ова гладна побуна заправо представља људе који траже свој глас. Надајмо се да ће у 2019. години гласови да се уздигну из овог Неопролећа народа.

Брендан о'Нил је главни уредник часописа и интернет портала Spiked. Превео са енглеског Никола Танасић.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер