среда, 26. јун 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > "Експлозивни" мултикултурализам као последњи стадијум европске модернизације
Савремени свет

"Експлозивни" мултикултурализам као последњи стадијум европске модернизације

PDF Штампа Ел. пошта
Часлав Д. Копривица   
недеља, 22. новембар 2015.

Зашто се десио покољ у Паризу, односно како је било могуће да се деси? Да ли се догодио стога што је у Сирији у току рат протим Исламске државе - покрета који је (био?) на путу да оствари свој циљ и заиста створи Исламску државу? Не вјерујем, зато што је главни циљ француског учешћа у интервенцији у Сирији легална власт Башара ел Асада, да би се ударима против Исламске државе и Француска, више невољно, као, уосталом и читав Запад, прикључила након успјешне руске интервенције, која је почела да преокреће ситуацију по сиријским бојиштима. Француско учешће у овој више фингираној интервенцији против исламиста могло је имати само симболички ефект, који тешко да је могао ове да «разбијесни» толико да изведу покољ који су извели, ако га већ од раније, и из других разлога, нијесу били намјеравали.

Ово је, прије, била демонстрација силе секуларној, рањивој, агресивних исламиста препуној Француској, којој је поручено да је у току рат против ње - не због њеног дјеловања у Сирији, већ зато што је секуларна, не чак ни «невјерничка» (тј. хришћанска), већ «безбожна», и зато што је циљ исламиста - исламска Француска и исламска Европа.

Уосталом, исламисти добро знају да је прије свега Асад на мети Француза - који су, уз Американце, били најгласнији у захтјевима да он мора да оде, што се, што посредно што непосредно, манифестовало у виду подршке најразличитијим антиасадовским, стварним или наводним, опозиционим скупинама, резултат чега јесте разорена и расељена, некад у многим релевантним аспектима за тај дио свијета узорна земља. Но, није Сирија једина арапска земље чијој је несрећи Француска дала свој допринос. Сјетимо се Либије, до државног преврата 2011. ауторитарне, али у многим сегментима напредне државе, да би се након англо-француске, јефтином нафтом мотивисане агресије, коју су, дакако, цинично надзирале и усмјеравале САД, она претворила у раздржављену територију у којој царују свакојаке, поред осталих и џихадистичке банде.

Дакле, захваљујући неодговорном, себичном и, у крајњој линији, глупом дјеловању Француза, који су, кадгод им се укаже згодна прилика, ради да се, дакако под изговором своје «цивилизацијске мисије» и «посебне одговорности» према овима или онима, подсјете «славних дана» колонијализма, неколико земаља је унесрећено и страдало је много више људи него прије неки дан у Паризу. Узгред, без намјере да упаднемо у било какву, свакако неумјесну и неприхватљиву злурадост, јер, на крају крајева, могућност дјелотворне грађанске акције и у тзв. «демократским друштвима» је све мања – но, ипак, гдје су били они Парижани који су, у знак пркоса, пјевали «Марсељезу» када је њихова земља убијала по Либији, крчећи пут главосјечама која ће убити још много више људи; штавише, гдје су били када је њихова Република својим напорима фактички помагала исламистима у Сирији, који су јој вратили како су јој вратили? Иначе, постоје озбиљне индиције да су извршиоци недавног покоља туриста у Тунису, углавном са Запада, дошли из Либије. То би, дакле, био други случај да они који су, што директно, што индиректно, добили помоћ од Запада, ударају на њега, тј. да потпун невине грађане западњачких земаља, и то не послије неког времена, због некакве промјене околности, већ малтене одмах, чим им се укаже прилика.

Из тога би требало да извуку поуку – а сигурно неће, јер их у томе спрјечавају њихове бесмислене идеолошке конструкције, које их увијек изнова онемогућују да спознају природу политичког исламизма – да шта год чинили: покушавали да буду неутрални, агресивни или да чак иду наруку исламистима, западњаци ће бити њихов непријатељ, а гдегод и кадгод им се укаже прилика – и мета.

И кад већ помињемо нафту, треба рећи да без ње не би било Исламске државе. По једној ироничној, иако закономјерно неизбјежној логици дијалектичког преокретања одређених топоса и мотива, исламски свијет је током процеса цивилизацијског учења, за које је имао прилике општећи са Западом, научио како да објекте жеље Запада, а то је нафта, тачније јефтина нафта (што значи зараду, удобан живот, ријечју мјешавину лукративног, за елите, и хедонистичког, за «народне масе») начини својим адутом. Први пут се то показало усљед нафтне кризе 1973, да би се се то институцинализовало у виду ОПЕК-а. Но сада су, нажалост, и терористи научили ту лекцију.

Наиме, познато је да Исламска држава несметано тргује нафтом, преко Турске и даље, а постоје индиције да су чак, посредно, присутни и на берзама Запада, на којем сви, укључујући и Француску, о томе ћуте. А ћутаће и даље, јер Исламска држава продаје нафту украдену од (некад) суверене државе Ирака будзашто, а она је за западњачке циничне елите засад и даље вреднија од проливене крви њихових невиних грађана. А сјетимо се само како су изгледале санкције против нас деведесетих, како смо и гдје ми могли да тргујемо – тј. како изгледа када Запад заиста неког хоће да онемогући у трговању; а да на помињемо да нас је иста та Француска '94 и '95. бомбардовала у Републици Српској због тога што смо се борили управо против политичког исламизма, због чега су нас, да и то подсјетимо, Србе, Ширак и још увијек «актуелни» Лоран Фабијус називали створењима ниже врсте лишеним културе, пошто смо, је ли, уништавали муслимане које су они, видимо, тако успјешно интегрисали...

Досад смо говорили о самом догађају, те о унутрашњим, друштвенополитичким, односно о спољним, међународнополитичким претпоставкама за њега. Постоји, међутим, још једна раван коју треба узети у обзир, и она се тиче процеса нешто дужег трајања, који су далекосежније обликовали француски културни идентитет. И неуспјешност у интеграцији (потомака) муслимана рођених у Француској, и неспособност одбране од муслиманских фундаменталиста који су сасвим недавно дошли у Француску (а према првим индицијама у терористичкој групи која је извела напад било је и једних и других), директно је, држимо, повезана са модерном француском традицијом радикалне секуларности, чија је позадина и претпоставка одлучни раскид са сопственим домодерним традицијама, прије свега са хришћанством, те идеја безобзирног новог почетка у повијести, тако да нови нараштаји, те сви они који треба да дођу након преломне Генерације које врши чин Новог почетка, не могу и смију бити обавезани склоностима, навикама, свјетоназорима старих, оних који су живјели у «Старом режиму», и раније. (Према Томас Пејну [Thomas Paine], који крајем XVIII стољећа проговора из духа Француске револуције, ако сматрамо да смо обавезани оним што су мислили и чинили прије нас, размишљамо као „робови“).

Овакав начелни став притом не искључује да се накнадно понешто и узме од традиција зачетих прије Преокрета, као што је француско републиканство још од XIX стољећа па све до данас чинило, али то мање има везе са континуитетом традиције, макар и критички преспитиване, колико са арбитрарним, несистемским, па стога, дакако, „неорганским“ преузимањем понеких момената из прошлости, који се из ових или оних разлога тренутно чине згодним, што је једва нешто мање неисторично држање од потпуног игнорисања цјелокупног корпуса дореволуционарне традиције. Због тога је веза модерног француског друштвеног и политичког идентитета са домодерним француским тековинама прилично условна, тако да се прије може рећи да је он лишен тијесне повезаности с њом, те да је испражњен од „супстанцијалних“ предањских обавезаности, него да живи из рефлексивно освијешћиваног и сходно томе прилагођаваног континуитета са прошлошћу.

Но онај ко свој „идентитетски пртљажник“ домицилне, у односу на дошљаке гостопримајуће културе испразни од већине позитивних, дакако, по природи ствари, партикуларних и пред судом Разума нелегитимисаних традиција – то не значи да су оне неразумне, штавише, али општа форма настајања и присвајања традиција није њихово одобравање пред судом (Раз)Ума – тај неће моћи да понуди ништа онима који долазе из свјетова живота гдје се није одустало од своје традиције. Наиме, успјешна интеграција је могућа (дјелимичном) замјеном једне позитивне традиције (дошљачке) другом (домаћом); односно њиховим прожимањем и амалгамисањем – под условом да за то постоји обострана добра воља, а не смјештањем придошлица везаних за своје традиције у бестрадицијски простор апстрактног Грађанина и његове апстрактне Државе. Но ако домаће традиције у ефективном смислу, дакле као подлоге друштвене кохезије, нема, а нема је, јер традиција француског републиканизма подразумијева опште апстракције махом лишене своје предањско-идентитетске плоти – тада би се дошљачке масе нашле у, у основи непријатној ситуације лишености било какве традиције, дакле живјели би у ситуацији разбаштињености од традиције, у којој, иначе, живе претежне масе домицилног становништва, а то је, признаће се, неугодно, поготово ако се потиче из једног предањски засићеног духовног свијета.

Другим ријечима, француски радикални секуларизам усељеничким муслиманским масама није дао никакву алтернативу – осим да у суштинском смислу остану муслимани, што је већ само по себи тешко спојиво с француским секуларним друштвеним аранжманом. Баш та околност је, на крају, билa претпоставка за политичку радикализацију француских муслимана, а у складу с текућим друштвеним кризама, те свјетским геополитичким кретањима у које је био укључен исламски чинилац.

Да закључимо, француска традиција уопштене разбаштињености од дореволуционарних традиција, од свега онога што је до Револуције повијесно чинило француство, која суштински није укинута накнадним, реконструктивно-компензаторним посезањима за прошлошћу, чиме, иначе, никада није озбиљно доведена у питање баштина Револуције унутар модерног француског политичког идентитета, учинила је француско друштво неспособним за успјешну културну интеграцију емигрантскх инокултурних, прије свега муслиманских маса, као што је такође саме Французе учинило културно инфериорним у суочавању с припадницима једне самоувјерене, по потреби ратоборне културе, који су се одлучно држала „свога“, док они први то „своје“ једноставно више нијесу ни имали.

Из тог видокруга може се посматрати и Деридино [Jacques Derrida] учење о „безусловном гостопримству“, као ономе што (Западну) Европу треба да обавеже у њеном односу према странцима који на њена врата закуцају, што су, у пракси, превасходно морало односити на инокултурне тражиоце гостопримства. Но сам позив да се тако поступа је излишан, јер (западни) Европљани пред такве усељенике, све и да су хтјели, нијесу могли да поставе ниједан суштински предуслов, дакле онај који би надилазио идентитетски индиферентне правне пропозиције, ниједан предуслов који би се тицао културног идентитета (поштовање закона, учење службеног језика и понашање у складу с елементарним обичајима општења у јавном простору нијесу никакви услови, већ нешто што омогућује елементарни опстанак придошлица у новом окружењу) – будући да је управо секуларна Европа од тога добрано већ била одустала.

Другим ријечима, Деридин захтјев Европљанима је редундантан, беспредметан, јер су се они и без њега већ понашали у складу с диктумом безусловног гостопримства (као што су се морални људи одувијек понашали у складу Кантовим категоричким императивом, иако за њега нијесу могли чути), јер је цјелокупна друштвена и идеолошка ситуација савремене Европе таква да она није могла да испостави било какав захтјев, не кршећи притом неке од својих темељних идентитетских хипотеза, укључујући и приватност вјерских ствари. Но код неких момака који су у француском школском систему упознати са «вриједностима» републиканизма и секуларности то се завршило извикивањем «Алаху екбер» и убијањем – на јавним мјестима.

Нема сумње да оних који се инспиришу овим чином и који су спремни да нешто слично понове има напретек. Биће, стога, ипак да вјера – када тако јавно и безобзирно убија – није баш толико приватна ствар, како замишља западњачки секуларизам. Догађаји у Паризу су то по ко зна који пут потврдили, иако ће на «мејн-стрим» Западу, и академском и оном политичких врхушки, вјероватно мало ко то чак и сада схватити.

Штавише, на Западу, више у свом страху и несналажењу, него толико у намјери да некога оправдају, стално истичу да извршиоци оваквих чинова нијесу «прави муслимани», да њихова «верзија ислама» није аутентична итд. Наравно, такви гласови долазе и из одређених исламских кругова – било да су они заиста умјерени, па страхују од репресија која би због овога могла погодити све муслимане, било да само из тактичких разлога секуларној Европи нуде пријеко потребни «седатив» да би је учинили мање спремним за наредне ударе. Но треба истаћи да заиста има нечег дрског у тврдњама, које са највиших мјеста долазе од Москве, преко западноевропских престоница, па до Вашингтона, да људи који су спремни да жртвују свој животе за своја убјеђења нијесу – називали их «лудацима»,«психопатама» и слично (један преживјели из покоља у париском позоришту је рекао да су младићи који су вршили егзекуције талаца имали потпуно мирна лица) прави муслимани, односно да нијесу ти за које се издају.

Сјетимо се, својевремено, када су чињени, безуспјешни покушаји спасавања марксистичке идеологије тврдњама како ниједан дотад познати покушај остварења Марксовог учења у повијесној пракси није био «аутентичан», те да њено истинско остварење тек предстоји – на либералном Западу су се том подсмијевали, поред осталог тврдећи оно што би се могло свести на једноставну мисао: ако једна идеја/идеологија има толико «погрешних» тумача, заступника, дакле, оних који о њој и за њу свједоче, мора бити – расуђује се уз здраву скепсу – да постоји неки проблем у њој самој.

Међутим, исти ти либерални кругови – не можда увијек у лику истих особа, јер је протекло доста времена – упињу се у одбрани ислама од «екстремних» муслимана (не знам само да ли саме исламске екстремисте ово више засмијава или разбјешњује), подједнако горљиво као што су својевремено показивали презир идеолошкој затрованости и интелектуалној незрелости оних који су након свих историјских неуспјеха марксизма жељели да му остану вјерни. Притом, ови непозвани бранионици ислама о њему обично знају доста мање него што су знали о марксизму. Ипак, овај скептични захват се не понавља када је ријеч о исламу и то, усудићемо се претпоставимо, јер ово дјелимично задире и у подручје идеолошки несвјеснога, из неколиких разлога.

Ако би се рекло да проблем можда јесте ислам као такав, могли би вас оптужити за политичку некоректност, а у горем случају могли бисте имати озбиљне проблеме са самим (радикалним) исламистима. Но и ако би се обје ове тешкоће, дакле и аутоцензуру и страх, могле превазићи, поставља се питање шта чинити након што се овако нешто утврди. Шта радити, наиме, ако се констатује да су можда водеће струје у савременом политичком исламу антиевропске и антизападњачке?[1] Ако је заиста тако, да ли би Европа имала снаге да се носи с његовим посљедицама – не снаге у људству, наоружању, техници, већ моралне и духовне снаге? Каква би, наиме, Европа требало да буде да би могла да се супротстави према себи евентуално непријатељском исламу, када би, и ако би закључила да исламски терориризам није (само) маргинална појава?

Није ту само и толико проблем у томе што, како би рекао Гелен, жртвовање за идеје више нема будућност – у Европи, додали бисмо – што је Европљанима/западњацима превише стало до својег живота, нарочито ако би његову вриједност упоредили с неким идејама за које би евентуално требало да се жртвују. Главни проблем је у томе што Европљани не разумију муслимане, тачније што не желе да их разумију, те што не схватају то што ови не разумишљају као они, како то да им угодност није највише животно начело као што је њима.

Наиме, за већину савремених Европљана Европа је оптимални простор властите угодне егзистенције, а не нешто зашта би – као за вјеру, нацију, идеологију – били спремни да живе, али, ако затреба, и да умру. У постхришћанској, постнационалној, неки кажу и постидеолошкој Европи (потоње је, наравно, велика лаж, али је тачно да да више нема великих идеологија које су у стању да генеришу својеобразну политичку вјеру) нема више тих «светих ријечи» које би људима могле да «узбуркају крв», а они који и даље имају такав доживљај свијета и живота обично важе за «екстремисте», и изложени су свакодневном дифамацији у европским јавностима.2]  Европљани стога немају храбрости да кажу да би проблем могао бити у (савременом) исламу као таквом, будући да би идентификација таквог противника захтијевала другачије држање, ријечју другачије Европљане, каквих данас нема ни на видику.[3]

Да проблем буде тежи, не само да би ситуација евентуалног фронталног сукоба с исламом захтијевала другачије Европљане, већ би вјероватно изискивала отприлике онакве какви су они некада, прије модерних времена били. Међутим, данашњи Европљани не само што не желе постати, већ један од темеља (наравно идеолошке) легитимности савремености почива управо на негативним конструктима сопствене, европске прошлости.

Чини се као да би, због своје тврдокорности у оваквом ставу, Европљани радије ризиковали да у евентуални међуцивилизацијски сукоб с исламским свијетом – који засад није на видику, али се не смије искључити (нарочито ако се види колика је несразмјера између солидарности и ратоборности муслимана када мисле да су због нечега увријеђени, незаинтересованости када треба осудити непочинства учињена у име ислама) – уђу неспремни, неголи да се одрекну оних предрасуда који их чине тима који данас јесу.

Ту је важно уочити још један важан момент, који се обично превиђа. Повратак Европе на своје предмодерне традиције није мало вјероватан само стога што је, хегеловски казано, «процес просвјећивања неповратан», или, историософски, зато што се «точак повијести» не може окренути унатраг, већ зато што се у просвјећеној Европи већ више од два стољећа брижљиво гаји одбојност према њеним предмодерним традицијама, не само стога што је то био један од темеља легитимности Француске револуције, а затим и читавог западњачког покрета просвјетитељства, већ, вјероватно и стога што је нестабилну фазу повијести у коју се ушло након Револуције, налазећи се усред нестабилне садашњости и неизвјесне будућности приврженост широких друштвених слојева требало осигурати системским окривљавањем онога што је било прије, у коју сврху се прибјегло и увршћивању просвјетитељских идеологема о предмодерности – свакако нипошто лишеној озбиљних макњавости и противречности – и у школске и универзитетске програме, што траје и до данашњег дана. Након готово два и по стољећа такве праксе западњаци, све и да хоће, не могу назад, или би за иницирање тога био неопходан неки изузетно крупан и емотивно-психолошки крајње упечатљив свјетски догађај.

Да не буде неспоразума, никакав непосредовани повратак на предреволуционарно вријеме, ни у XIX, ни XX стољећу, нити данас, није могућ, нити би уопште био пожељан, јер тај свијет, на концу, није без „дебелих“ разлога пропао. Но првобитни револуционарни покушај безмало механичког и неселективног ампутирања предревулционарних традиција, уз касније ублажавање овог, свакако неодрживог става, друштво које овако поступа оставља без незаобилазне подлоге за властиту повијесну егзистенцију, као што му, па и у датом случају, ускраћује неке евентуално пожељне алтернативе и сужава „маневарски простор“.

Наравно, то предреволуционарно на шта би се могло и евентуално требало „враћати“ морало би бити критички преиспитано и „издестиловано“, уз свијест о његовим недостацима у најприје пројављеном повијесном обличју, за шта би једна велика култура попут француске вјероватно могла имати снаге.

Није случајно што у савременим дискусијама на Западу о правима муслимана љевичари и либерали по правилу, малтене аутоматски, неријетко и без много премишљања, стају на страну промулиманских активиста, насупрот «конзервативцима». То, међутим, није од јуче. Наиме, оно у сопственом насљеђу што су Енглеска и Француска, најкаснија од почетка XIX стољећа, поставши постхришћанске силе (као што је то данас и Америка, без обзира на сва фолклорна, у унутарамеричким релацијама уобичајена заклињања у Бога, то данас), гледале да што више оставе за собом, то им је, уколико су у одређеној епохи код других уочавали сличности са неугодним дијеловима властитог прошлости, понајвише сметало, неријетко постајући повод за непријатељства. Уосталом, Запад и данас тако поступа.[4]

Послије својег суштинског одвраћања од хришћанства, или макар након његовог чињења другостепеним у политичком идентитету за западноевропске силе је, примјера ради, исламска Турска, постала прихватљивија од хришћанске (православне) Русије. И зато су, узгред, «балкански хришћани», заправо превсходно Срби, били «колатералне» жртве такве борбе водећих сила Запада не само за геополитичку превласт него и против своје традиције.[5] Наравно, «рационално гледано», Руси и Срби, као «хришћански народи» – на Западу, узгред, ову синтагму одавно не разумију, или јој се подсмијевају – ближи (како ми то волимо рећи) су Французима и Енглезима него што су то Турци. Но овдје није све и увијек тако «рационално».

Прво, већ од раног Новог вијека, а на трагу наставка борбе за легитимност вјерског насљедства унутар од 1054. раскољеног хришћанства, траје упорна пропаганда која православце, нарочито православне Словене, проглашава не само «схизматицима» него и неевропљанима. Када се такав наратив устали, а на његовом подгријевању и развијању се нарочито радило почевши од XVIII стољећа, тада је избор између неевропске Турске и „неевропске“ Русије (и њених савезника) такорећи била ствар геополитичког „рационалног избора“: А савезништво с Турцима је у културно-идентитетском погледу посве безоопасно, јер ови, за разлику од Руса, западне Европљане не подјсећају баш ни на шта из њихове, њима непријатне прошлости.

Енглези и Французи су у својој модерној повијести често бирали да им Турска буде савезник, не само из геополитичких разлога већ и као она која се борила против Русије, која је била оличење онога чије су аналогоне у сопственој традицији жељели да оставе за собом. Ако је, макар према званичној државној идеологије царске Русије, њен духовни темељ било Јеванђеље, тада је поред осталог и због тога, дакле због «назадности» Русије (а Турска је била напредна?!), која је била лоша савијест западне Европе, требало подржавати супростављање Турске таквој држави и њеним савезницима. Требало је, дакле подржавати њен џихад. Да, Турска је сваки свој рат против немуслимана сматрала џихадом, и западноевропске силе су то добро знале и то им обично није сметало. Но чини се да се таквој традиција још не види крај, јер као што у америчком војничком жаргону постоји израз «пријатељска ватра», тако, по свему судећи, данас за моћнике на Западу постоји «пријатељски џихад» - ако иза њега стоји «наши савезници» (нпр. Саудијци или, опет, Турци) - насупрот непријатељском (иранском, палестинском или својевремено либијском). А џихад је као ватра – тешко га је контролисати, а онима које задеси – као несрећнике прије неки дан у Паризу  –сасвим је свједено да ли је био «пријатељски» или пак није.

У основи, Европљани не могу да схвате муслимане, наиме то што они живе у, гледано европским мјерилима, домодерним временима, зато што, тако евроцнетрично, притом неосвијешћено, држе да ако је Европа превазишла своје домодерно наслеђе, то мора бити случај са свим традицијама, мада има више него довољно протипримјера за то, нарочито на Далеком истоку, који је био најуспјешнији у симбиози (пост)модерног и домодерног. Као да се ту мијешају дркост вјеровања да властита мјера уједно мора бити мјера свих, и недораслост, у виду невјерице зашто то ипак није тако.

И узгред буди речено, да своју пажњу, накратко, усмјеримо ка самом исламу, ако је повијест одрицањā од марксизма, почевши од сазнања тридесетих година о гулазима, затим након Пакта Молотов-Рибентропа, интервенције у Мађарској 1956, па надаље веома «богата», како то да у Европи, након свих бројних исламистичких терористичких напада, који трају већ годинама, нико није јавно иступио из исламске вјерске заједнице? Случајева намјерног отуђивања од исламске заједнице вјероватно има, али изгледа да такви људи нијесу вољни да то разглашвају. Наиме, немогуће је да часни муслимани не осјећају стид због овога што се ради у име ислама, онога што толико компромитује сам ислам. Сигурно је да неки од њих морају бити тиме толико огорчени – као што су својевремено марксисти били огорчени одређеним потезима СССР – да осјете порив да баш због тога иступе из такве вјере. Вјера, наравно, није исто што и почитичка идеологија, али све велике вјерске заједнице биљеже примјере људи који су од њих отуђују, само ислам некако не, по свој прилици, из страха од одмазде над собом и својим ближњима. У крајњем случају, ислам је од самих својих почетака био заједница страха, а не, рецимо, заједница љубави, као што је, макар доктринарно, случај с хришћанство. То је страх који се утјерује у кости не само противницима него и припадницима ислама.

То што млади Арапи – да се вратимо француском/европском односу према културним другостима – којима је Француска дала прилику да користе њене материјалне и социјалне благодати стасају до мржње према њој представља дјелатно свођење на апсурд постмодерног идеолошког коктела секуларизам + вјерска толеранција + мултикултурализам. Наиме, управо су у секуларном, француском оквиру, тачије упркос њему, ти људи научени да мрзе не само спрегу нафте и моћи – што, иначе, треба да изазове одијум код свих пристојних људи, него и хришћанство,[6] па и секуларизам који им је омогућио да постану то што су постали.

Укратко, то што је примјена секуларизма на припаднике традиционално исламске културе породила прилично масовни политички екстремизам који неријетко нагиње тероризму, требало би схватити као знак да праксу мултикултуралистички обојеног секуларизма, макар онакву каква је досад била, треба ревидирати. Како и на који начин, то, наравно, остаје да се види.

С друге стране, нашавши се у бестрадицијском простору француске републике сами муслимани заправо нијесу имали много избора осим да остану муслимани, штавише да се тога држе можда чвршће и приљежније него код куће, будући да је лаичко окружење француског друштва само по себи представљало кудикамо већи изазов поштовању одређених позитивних културних традиција него што је то могао бити у друштвима из којих су дошли. Можда се баш том околношћу може објаснити зашто је секуларна Француска за потомке муслиманских усљеника, који је требало да су интегрисани у француско друштво, постала инкубатор исламског фундаментализма, а у неким случајевима и исламистичког тероризма.

Када се говори о повијесноидејној позадини савременог стања на Западу, која је, поред осталога, погодовала догађајима попут оног који је повод овом штиву, треба истаћи да у коријену мултикултирализма, званичне идеолошке платформе друштвеног суживота културних различитостй на Западу, који садржи, не само декларативну, провизију равноправности конфесија, има нечега прећутанога и, у основи, или нечаснога, ако је освијешћено, или једноставно неосвијешћенога. Наиме, ако се сва (домодерна) културна насљеђа, укључујући и одговарајуће религије, које су њихова срж, на Западу „равноправна“, тада је прави смисао тога да све оно о чему се грађани могу суштински разилазити, па, дакле, и религија, мора остати у сфери приватности, односно јавно регулисаног, строго омеђеног гајења.

Дакле, сва немодерна културна предања морају у јавности остати недјелотворна. Дакле, Запад претпоставља да у његовима културним границама оно што је он урадио са сопственом традицијом, прије свега религијском, мора остати ван снаге. Проблем је, међутим, у томе што се секуларност десила само на Западу, и што статус религије неевропских култура, а посебно исламске, није ни изблиза упоредив са савременим статусом хришћанства на Западу, јер, плакативно казано, муслиманима је ислам „све“, а већини Западњака хришћанство је – готово ништа. Зато испада да се муслиманима даје право на слободно упражњавање и испољавње вјере – уз (прећутани/подразумијевани) услов, да ће исход тог упражавања бити исти као када је ријеч о хришћанству – јавно ирелевантан. Претпостављање нечега таквога када је ријеч о исламу јесте све само не утемељено.

Треба подсјетити на то да је након Другог свјетског рата, галопирајућег осамостаљивања колонија, уз тиме изазвано, пратеће преструктурисање привреде у западној Европи, у Француску и Британију дошло мноштво народа из некадашњих колонија. Каже се да је капитал „слијеп“ за културне, вјерске и остале разлике. Тачно, али то није увијек врлина. Наиме, увозом јефтине радне снаге нижи социјални слојеви у тим државама довођени су у тежак положај, што из угла питања социјалне правде у тим друштвима вјероватно није морално најисправније (капитал је, наравно, слијеп и за морал!); а с друге стране, усељеници су посматрани искључиво као јефтина радна снага, а све друге што је скупа с њима такође „увезено“ – поред осталога и ислам, било је пренебрегнуто.

Утолико се појава исламског екстремизма у великим урбаним средиштима са бројном популацијом поријеклом из исламског свијета може схватити као стизање рачуна на наплату за све оно што је – што из незнања, што из грамзивости – „занемаривано“ неколико деценија. Наиме, с живим људима, који су били посматрани само као „јефтине руке“, стигао је и њихов културни багаж, с којим се није могло баратати као с улазном величином у некој економској калкулацији.

Коначно, треба указати на још једну везу – између европског свођења човјека на хедонистичкō, уз пратеће увођење прорачуна лукративности, као мјеродавног опхођења са старношћу, и европског раскида са сопственом традицијом. Наиме, када је свијет, односно слика свијета, (у)скраћен(а) за трансценденцију, и када је, након релативно краткотрајне и неуспјешне међуфазе хуманистичког идеализма схваћено да и он, у основи, има везе са идеализованом трансценденцијом, које се секуларизам на сваки начин желио ослободити, дошло је до свођења човјека на онога који треба у што више да трага за угодностима, које су онда квинтесенција среће. У ту сврху било је важно не само научити човјека како да ужива, већ прије свега осигурати материјална добра. Одатле потиче традиција модерног колонијализма, суштински различитог од античког, који је био вођен одређеним идејама, као традиције искоришћавање другог човјека, других народа и других цивилизација, Претпоставка колонијализма је раскид с оностраним и радикална промјена слике свијета, а тиме и важећег идеала човјека, што је омогућено раскидом са хришћанством. С друге стране, као наличје колонијализма појавио се бројни исламски елемент у Европи, а посљедично и политички исламизам.

Раскид с хришћанством у Француској је био могућ захваљујући терору који је по идејној радикалности надмашио све што је дотад виђено у Европи, да би након двије-три генерација интериоризовања његових тековина постао опште добро француског републиканства. На другом крају тог повијесног ланца налази се политички исламизам, као наличје безобзирности колонијализма, али и суштинског непристајање ислама на реалност поликонфесионалног свијета.  Ријечју, од јакобинског до исламистичког терора води, додуше дуга и изувијена, али непрекинута линија, без обзира на то што је однос Европљана према муслиманима који су живјели у Европи био неупоредиво бољи него што су се икада раније хришћани односили према муслиманима.

Додатак

Главни покровитељ терориста из Исламске државе, Ал-Каиде и сродних скупина, према ономе што је познато, јесте Саудијска Арабија, земља чија елита сања сан да читав свијет постане муслимански. Испрва добро прикривени, али временом све отворенији потпомагач тих скупина, постаје, међутим, Турска, и тада почиње заоштравање војне ситуације и у Сирији, али и долази до тзв. «мигрантске кризе». Турска је злуради помагач овим скупинама и њиховом покровитељу не само због освете ЕУ зато што је већ деценијама држи у понижавајућем статус каднидата, без изгледа да је прими, већ и зато што то одговара неоосманским схватањима и свјетоназору Ердогана и његових доглавника, зато што они, у основи, желе да наставе тамо гдје су стали султани, зато што је џихад био средство прављења империје, као што је и данас, по свему судећи, средство спровођења отомански инспирисане геополитичке агенде.

Да подсјетимо, све је то постало могуће захваљујући Ердогановом успјешном обрачуну с турским генералским кором који је деценцјама био чувар турске секуларности. Тај обрачун Запад је само ћутке гледао Да то није урађено, данас Турска вјероватно не би користила избјеглице као оружје против Европе, и то не само тако што физички долазак милиона у њу једноставно мора дестабилизовати тамошња друштва него и зато што се у тим масама налази мноштво убачених (будућих) терориста. Коначно, чак и да међу њима нема ниједнога, а догађаји у Паризу очигледно свједоче да их има, ако се зна колико је Западна Европа неуспјешна у културној интеграцији усељеничких муслиманских маса, јасно је да смишљено упућивање толиког мноштва људи значи нову фазу у фактичкој исламизацији европских друштава.

Како можемо знати да је у питању смишљен процес? Директних, дакле обајвештајих, сазнања немамо, али треба указати на двије околности. Прво, Турска је просперитетна и прилично богата земља, па њој не би био несавладив проблем да издржава масе избјеглица који се налазе на њеној, прилично пространој земљи, поготово ако се има у виду да би процес културне интеграције ту ишао знатно једноставније него, рецимо, у Њемачкој, Шведској или Пољској. Друго, Саудијска Арабија је једна од најбогатијих земаља на свијету, уз то и прилично пространа, и њој би био још мањи проблем да прими те људе. Ипак, послије дужег боравка већег броја избјеглица и економских емиграната из земаља гдје нема рата у Турској, неко је, по свему судећи, дао сигнал да се крене пут Европе, иако једновјерни муслимани живе на широком простору од Марока до Индонезије, а у многима од тих земаља чак у приличном изобиљу. Уостлаом, да, не дај Боже, избије у некој европској земљи грађански рат, да ли би њени грађани ишли најприје пут Саудијске Арабије, Турске Ирана, или у неку европску или сјеверомеричку земљу? Или су можда муслимани склонији интеркултуралној емпатији од Европљана...


[1] Ми, наравно, не желимо да кажемо да ислам као такав јесте противник Европе и Запада, али је симптоматично да на Западу, али и у Русији, унапријед, готово панично, искључују такву могућност, иако здрав разум налаже да расуђивање остане отворене за све опције које су у оваквим околностима «реалне», јер ако неко или неки желе да нам буду противници, ми ту не можемо ништа да урадимо, ма колико мислили да је непријатељство друге стране безразложно и ма колико ми њу не посматрали као свог непријатеља.

[2] Деснорадикалног екстермизма у Европи свакако има, и биће га све више, јер је он симптом неспособности Европе да се носи с изазовима неуспјеле интеграције културних другости. Умјесто да се бори с узроцима ове појаве, модерна Европа, у свом познатом, кратковидо-капитулантском стилу, којем прибјегава када год огрезне у немоћ праћену самозаваравањем привидима, покушава да искоријени његове појаве и посљедице, и то тако што криминализује не само припаднике оваквих, пристојним људима тешко прихватљивих организација него и уводи вербални деликт тзв. «говора мржње» – и гдје има и гдје нема повода за то, подводећи све националне оријентсане скупине у кош «фашиста», што изазива оправдан бијес. У основи, званична, идеолошки већинска Европе подједнако не разумије ни исламисте ни еропске деснорадикалне екстремисте, с тиме што ће кривичноправни и јавнодискурзивни прогон потоњих, с једне стране, изазивати додатну љутњу тих, углавном маргиналних кругова, као што ће, на другој страни, додатно демобилисати европске масе за бригу о својој безбједној будућности, која, видимо, више није примарно стручно-безбједносно колико културно-цивилизацијско питање. И зато, док год буде радикалнодесног екстремизма то ће бити сигуран показатељ да Европа није дорасла изазовима које јој упућује оне другости које је очигледно све више угрожавају.

[3] Треба ли стога чудити што у жаргону елита САД, која се позива на исте мултикултуралне наративе, али којој на располагању стоје и менталитетски извори којих у Европи нема, нити пак икакве «замјене» за њих, функционере ЕУ понекад називају EUnuch – ЕУ-евнух?

[4] Сјетимо се како је деведесетих година вјештом пропагандном акцијом одређених центара моћи на Западу, произведена слика о нама као протаогнистима масовног уништења других народа, због чега је читав Запад мобилисан да би спријечио понављање „нацистичког зла“, иако никаквог планираног уинштавања није било, иако су Срби били жртве уништавања у два свјетска рата, а они који су деведесетих наводно били жртве наших масовних истребљења – или извршиоци или помгачи истребљивања Срба у ратовима у XX стољећу.

[5] У склопу те борбе против «своје» шрошлости (у ширем смислу) - а, ваљда, за тоталну модернизацију, тј. детрадиционализацију – треба схватити француску, британску и америчку кампању вођену недавно у корист косовских Шиптара у Унеско, иако то чланство није суштинско за консолидацију косовске квазидржавности.. Они, наравно, јако добро знају шта су Шиптари радили са српскохришћанским насљеђем на Космету, и већ на основу тога могу прилично јасно да наслуте за шта су све још они кадри, али то западњаке, у бољем слуачју, не занима, а када би сравнили све манастире до темеља, то вјероватно не би био повод ни за какву вијест у медијима, а камоли за некакву «узбуну».

[6] У исламистичкој пропаганди за фигуру западњачког непријатеља стално се користи израз «крсташ», иако је рат за јефтину нафту и остале геополитичке дивиденде вјероватно даљи од крсташтва, ако не рачунамо IV крсташки поход, него од самог политичког исламизма. 

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се фудбалска репрезентација Србије квалификовати на ЕУРО 2020?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер