Početna strana > Rubrike > Savremeni svet > Egipat, Palestinci i „Zid smrti“
Savremeni svet

Egipat, Palestinci i „Zid smrti“

PDF Štampa El. pošta
Siniša Stefanović   
utorak, 09. mart 2010.

Naslovne strane svetskih medija poslednjih dana okupira slučaj iznenadne smrti izvesnog Mahmuda al Mabhuha, u hotelskoj sobi u Dubaiju. Publicitet je takav da su neke druge neke vesti, poput pitanja isporuke naprednih ruskih protivazdušnih sistema Iranu, ili napredovanja NATO trupa u ofenzivi u Avganistanu gurnute u središnje delove izdanja. Mediji se takmiče u iznošenju novih detalja: javljalo se da je lice ubijeno gušenjem, da je bilo izloženo elektrošokovima, da je ubijeno smrtonosnom injekcijom. Zatim je šef lokalne policije pokazao snimke sigurnosnih kamera i skenirane pasoše osumnjičenih. Nakon toga se prva pretpostavka pretvorila u tvrdnju, zasnovanu na sumi manje ili više logičnih argumenata, da su ga ubili agenti jedne od izraelskih tajnih službi, Mosada; piše se o demaršima nekih evropskih vlada zbog zloupotrebe pasoša; da su u vezi sa zločinom uhapšena dvojica Palestinaca, zaposlenih u firmi Mohameda Dahlana, bivšeg šefa bezbednosti za oblast Gaze, koji je pred Hamasom morao da pobegne u Ramalu; da je rahmetli Mahmud načinio grešku kada je u Damasku, gde mu je bilo stalno boravište, avion i hotel rezervisao internetom; da je za plan putovanja znala samo jedna jedina osoba u celom Hamasu, njegov sekretar. Konačno, londonski Sandej Tajms – ko bi drugi – iznosi da je tu smrt početkom januara ove godine autorizovao izraelski premijer Netanjahu, od ranije poznat po tome što je odobrio pokušaj smaknuća Halida Mešala. Pokušaj u Jordanu koji se završio strašnom brukom.

Nemam, međutim, nameru da o tome pišem, iako je sve što ima veze sa famoznim Mosadom velikom broju čitalaca zanimljivo ne manje od konstrukcija o Svetom gralu ili Templarima: misterija je oduvek dobro prodavala knjige, novine i filmove. Načelno govoreći, to je igra hipotezama, čemu nikada nisam bio sklon. Isto tako nemam, priznajem, nikakvu obuku, odslušan seminar ili makar kurs iz oblasti bezbednosti, pa bih stvar ostavio upućenijima kakvih, verujem, u nas ima dovoljno. Umesto interesantnim spekulacijama, počeo bih dosadnim pojmovima.

Ko je ko i šta je šta 

U domaćim medijima s vremenom su se ustalila dva neprecizna izraza: „Palestina“ i „Kosovo“, za dve teritorije koje pretenduju na državnost i mesto u sistemu UN. Dok je u potonjem slučaju sve više-manje jasno, odnosno definicija odražava dominantnu dilemu srpske politike, u prvom slučaju potrebna su, radi boljeg razumevanja procesa o kojem pišem, neka sitnija objašnjenja. Nikakva Palestina kao međunarodno priznata država ili subjekt međunarodnog prava ne postoji i ne valja je mešati sa stalnim predstavništvom Palestinske oslobodilačke organizacije u UN. Postoji Palestinska samoupravna vlast (Palestinian National Authority) koja je definisana Sporazumom iz Osla (Declaration of Principles, Vašington 13. septembar 1993), Kairskim sporazumom (Cairo Agreement, 4. maj 1994) i Sporazumom u Tabi (TabaAgreement, 8. septembar 1995, poznat i kao Oslo 2).[1] Teritorije na kojima je samoupravna vlast trebalo u punoj ili ograničenoj meri da se primenjuje kao i sva ostala pitanja trebalo je da se rešavaju prelaznim sporazumima, dok se pregovorima o trajnom statusu konačno ne reše ključna pitanja: jevrejskih naseljenika, palestinskih izbeglica, Jerusalima, granica i (međunarodno-pravnog) statusa spornih teritorija i vlasti nad njima. Oslo proces prekinut je septembra 2000. godine izbijanjem Druge intifade. Konsekventno tome ne postoji nikakav „palestinski predsednik“ ili „predsednik Palestine“.[2]

To su međunarodno-pravne datosti, kao što je Rezolucija SB UN 1244 međunarodno-pravna datost, sviđala se kome ili ne, kršio je makar ko i makar kako. Ono što čini fundamentalnu razliku je činjenica da je Palestinska autonomija stvorena dogovorom Izraela i PLO, dok je tzv. Kosovo nastalo nastalo jednostranim proglašenjem nakon diktata kojeg danas još samo neobavešteni ili naivni nazivaju posredovanjem.[3]

Palestinska država, dakle, postoji samo kao cilj postavljen 24. juna 2002 kojeg tek treba dosegnuti: My vision is two states, living side by side, in peace and security[4], iz čega se izrodio obnovljeni izraelsko-palestinski pregovarački rad na osnovu Mape puta ka miru koji je, u okviru tzv. Anapolis procesa, urodio Olmertovim predlogom rešenja. Uz tu činjenicu treba, međutim, imati u vidu postojanje mešovite izraelsko-američke grupe (formirane 2003. godine), koja je u pogledu jevrejskih naselja na Zapadnoj obali (u Judeji i Samariji)[5] postigla razumevanje da Izrael neće graditi nova naselja, ali da će na osnovu prirodnog priraštaja proširivati postojeća. To je faktički ugrađeno u tekst pisma koje je isti taj američki predsednik uputio premijeru Izraela Arijelu Šaronu 14. aprila 2004. godine, u kojem prihvata korekciju granice između Izraela i Palestinske samoupravne vlasti (pretpostavljene „Palestine“) u skladu sa realnošću.[6]

Nemir i strast

Propast Oslo procesa i Druga intifada, tokom koje je Izrael pod upravom Ariela Šarona sistematski uništavao instrumente vlasti Palestinske autonomije, ne manje od endemične korupcije i nesposobnosti Fataha da organizuje dostojnu upravu i nivo socijalnih usluga, dovele su do jačanja islamističkih partija, u prvom redu Hamasa. Unilateralno povlačenje izraelske vojske i naseljenika iz oblasti Gaze septembra 2005. dovelo je do novih komplikacija, uključujući i početak raketiranja priležućih oblasti Izraela. Nakon pobede na izborima januara 2006. Hamas nije pozitivno odgovorio na uslov da se odrekne terorizma, prizna ranije ugovore PLO i odrekne se doktrine uništenja Izraela.[7]

Postoje dve zanimljive korelacije: između nivoa nasilja prema Izraelu i pobeda desnice na izborima te između (ne)uspeha palestinskih pregovora o nacionalnom jedinstvu i žestine sukoba. Hisbalahovo raketiranje i Hamasova kampanja bombašima samoubicama odlučno je doprinela izboru prve vlade Netanjahua; Druga intifada na vlast dovodi Ariela Šarona; Drugi libanski rat i raketiranje juga Izraela – ponovo Netanjahu. Približno je i u pogledu palestinskog nacionalnog jedinstva. Prvi dogovor Hamasa i PLO postignut je u noći 24. na 25. jun 2006, ali je već sledeće propao. Tada je, nakon upada u Izrael kroz prokopani tunel, u zatočeništvo u kome se i danas nalazi odvučen vojnik Gilad Šalit (to je u izvesnoj meri inspirisalo Hisbalah da načini sličnu grešku i isprovocira Drugi libanski rat). To je dovelo do žestokih vazdušnih napada Izraela na oblast Gaze i odvođenja u „administrativnu detenciju“ dela Hamasovih poslanika u Zakonodavnom savetu. Kopnena intervencija je sprečena na insistiranje Egipta.[8]

Drugi dogovor o nacionalnom jedinstvu postignut je, na inicijativu saudijskog kralja, februara 2007 u Meki. Mnogim zakletvama pred Alahom i saudijskim kraljem nije, avaj, postignuto više od privremenog zatišja u sukobima koji su kulminirali Hamasovim prevratom u Gazi, sredinom juna iste godine, izgleda prema instrukcijama koje je rukovodstvao u Damasku direktno dalo oružanom krilu. Paravojne formacije Hamasa nadvladale su Fatah koji je dominirao regularnim oružanim jedinicama Palestinske samoupravne vlasti, dok je u Palestinskoj oslobodilačkoj organizaciji dominirajući Fatah, kojeg vodi reis Palestinske samoupravne vlasti Mahmud Abas, zauzvrat što pohapsio, što razjurio, pristalice Hamasa iz Zakonodavnog saveta i drugih insitucija na Zapadnoj obali (Judeji i Samariji) i poduhvatio se rasturanja političkih i oružanih ćelija pokreta.

Još jedna od teških posledica Hamasovog prevrata je gotovo hermetička izolacija oblasti Gaze koju je Izrael, uz podršku Bliskoistočnog kvarteta i prećutnu saglasnost dela arapskih država, počeo da provodi s kopna i s mora, osim na jednom delu, granici i graničnom prelazu prema Egiptu u području grada Rafe. Tim graničnim prelazom je po povlačenju izraelske vojske i naseljenika iz oblasti Gaze septembra 2005, na osnovu ugovora kojeg je u novembru od Ariela Šarona iznudila Kondoliza Rajs da bi ojačala Abasa, trebalo da upravljaju službe Palestinske samoupravne vlasti uz podršku kontrolora EU, i izraelski opšti nadzor. Po Hamasovom prevratu, obaveza Egipta da na tom području strogo kontroliše ljude i robu, prema postojećim ugovorima prerasla je u obavezu da granicu drži zatvorenom.

Hamasova reakcija na izolaciju bila je višestrana. Ispod granice je proširena mreža tunela kojima se švercovala najrazličitija roba, gorivo, ali i oružje; poveden je rat raketama protiv izraelskih naselja i gradova u blizini, uporedo sa pokušajima napada na granične prelaze i upada ispod, ili preko granice prema Izraelu; povedena je opsežna propagandna akcija u kojoj je stradanje Palestinaca u oblasti Gaze, na veliko uznemirenje arapske ulice i nelagodnost arapskih režima, prikazivano isključivo kao izraelski hibris pomognut Zapadom i nekim arapskim kolaborantima. Iako se Egipat nikada nije baš ozbiljno potrudio da zaustavi šverc tunelima, Hamas je, u drugoj polovini januara 2008. godine, za vrhunac propagandne akcije odabrao da eksplozivom i buldožerima poruši deo pograničnog zida. Vrhunac haosa bio je momenat kada su lokalne vođe Hamasa, uprkos egipatskoj odluci da bez primene nasilja spreče prelaske i obnove granični zid, prošetali kroz granični prelaz.

Palestinsko pomirenje i rat u Gazi

Egipat je pokušao da problem stradanja Palestinaca u Gazi reši putem dva vezana procesa: zatišja (tahidija) između Hamasa i drugih frakcija sa Izraelom, te obnovom pregovora i postizanjem dogovora, kojim bi bilo obnovljeno nacionalno jedinstvo među Palestincima. Ta politika je bila koordinisana sa premijerom Ehudom Olmertom, koji je intenzivirao pregovore koje je u okviru Anapolis procesa vodio sa Mahmudom Abasom o ugovornom rešenju izraelsko-palestinskog problema, kao ključnoj kontroverzi u izraelsko-arapskom mirovnom procesu. Nakon značajnog angažmana egipatskog šefa bezbednosnih službi, i glavnog pregovarača za palestinska pitanja Omara Sulejmana, zatišje je dostignuto 19. juna,[9] ali, do sporazuma kojima je obustava sukoba trebalo da da šansu, nije došlo. U isto vreme tekli su, uz posredovanje Turske, pregovori Sirije, koja je domaćin Hamasovog rukovodstva u izgnanstvu, sa Izraelom.

Pregovori o pomirenju propali su tokom novembra 2008. zbog odbijanja Hamasa da prihvati raspuštanje svih oružanih formacija u korist legalnih, dakle onih koje su definisane ugovorima sa Izraelom iz devedestih, kao i zbog insistiranja da se u januaru 2009. održe izbori za reisa, ali ne i za Zakonodavni savet Palestinske samoupravne vlasti. U savetu su raspolagali većinom prema rezultatima izbora od januara 2006 godine. S propašću tih pregovora Hamas je najavio da Mahmud Abas, što se njih tiče, od 9. januara 2009. godine više nije reis. Pregovori Olmerta i Abasa propali su jer je Abas odbio rešenje koje mu je u septembru ponudio Olmert, kako je iz palestinskih izvora moglo da se čuje, zazirući od činjenice da je izraelski premijer, opterećen korupcionaškom aferom i katastrofalno niskim rejtingom, u tom momentu upravljao vladom u ostavci. Ne treba u to sumnjati, ali stoji i argument da Abas nije želeo da pred izbore prihvata obaveze u kojima je rešenja za neka vrlo bolna pitanja, poput Jerusalima ili razmeštaja izbeglica, on možda mogao da proguta, ali koja nikako nisu mogla da budu po volji palestinskoj ulici, značajnom delu Fataha i PLO, a da ne govorimo o Hamasu, Palestinskom islamskom džihadu i drugima.

Posle propasti pregovora o nacionalnom pomirenju usledio je rat u Gazi, koji je, između ostalih posledica, doveo i do prekida pregovora između Sirije i Izraela. Prema osnovnim uslovima dogovora iz juna, Hamas je trebalo da odustane od raketiranja i daljeg šverca naoružanja, dok je Izrael trebalo da odustane od kontraakcija i da omogući neograničen uvoz goriva, građevinskog i drugih materijala, potrebnih za obnovu privrednog života u oblasti. Egipat je trebalo da sa svoje strane granice preseče švercerske kanale. Hamas je odmah najavio da sprečavanje šverca prevazilazi mogućnosti oblasne vlasti, kao i da neće silom terati druge frakcije da se primirja drže. To je dalo sasvim dovoljno povoda Izraelu, što je na Bliskom istoku više-manje uobičajeno, da se svojih obaveza drži jednako verno. Hamas je vreme iskoristio, ne samo da konsoliduje vlast i nabavi znatne količine vojnog materijala, već i unapređene rakete kojima je docnije tukao Ašdod i Beerševu, dok je Islamski DŽihad povremenim lansiranjima ruglu izvrgavao izraelski politički centar koji se pripremao za izbore.[10] Neposredan povod za prekid zatišja bio je upad izraelskih vojnika u pogranični pojas Gaze 4. novembra, i pogibija šestorice pripadnika Hamasove milicije koje su tamo zatekli. U periodu do 21. decembra iz oblasti Gaze u Izrael lansirano je ukupno 225 raketa tipa „Kasam“ i 170 mina. Vođe Hamasa su do petka 19. decembra u nekoliko navrata najavile da pokret ne namerava da produži neformalno zatišje.[11] To je bila odlučujuća greška. Izrael je imao mnogo razloga da napadne, a Egipat više niti jedan argument kojim bi mogao da ga odvrati. Stekli su se svi uslovi da bezbednosni kabinet proceni da je došlo vreme za odlučnu vojnu akciju.[12]

Rat Izraela i Hamasa počeo je u subotu 27. decembra 2008 u 11.30 po lokalnom vremenu (10.30 CET) vazdušnim napadom 60 aviona na 50 policijskih i paravojnih instalacija, a završio se u nedelju 18. januara 2009. u 02.00 objavom premijera Ehuda Baraka o jednostranom prekidu vatre. Izraelska strana je sukob provela u dve faze: od 27. decembra do 3. januara tekla je faza vazdušnih udara, od 3. januara do primirja, faza kopnenog napredovanja uz vazdušnu podršku. Tokom čitavog perioda izraelska mornarica je pružala podršku napadajući ciljeve u obalskom pojasu, dok je u medijima vođen intenzivan propagandni rat („rat za percepcije“). Prema Izveštaju Goldstonove komisije tokom sukoba život je među Palestincima izgubilo između 1.166 i 1.444 osoba: prema Hamasovim izvorima, 1.444 osoba, prema vladi Izraela 1.166, a prema nevladinim organizacijama između 1.387 i 1.417. Poginuo je jedan izraelski civil i 10 vojnika, od čega četvorica od „prijateljske vatre“. Koliko je tačno civila poginulo nije moguće precizno utvrditi, jer strane tu kategoriju drugačije definišu. Na primer, u slučaju 240 policajaca, od kojih je 99 poginulo u prvom naletu avijacije, Izrael smatra da je postupao potpuno legitimno. Pretpostavlja se da je broj poginulih civila kreće oko polovine ukupnog broja žrtava.

Od lošeg na gore

Egipat se još jednom poduhvatio postizanja uslova zatišja između Izraela i Hamasa, što je dovelo do razumevanja da će Izrael da provodi mere izolacije, Egipat da kontroliše granicu i sprečava šverc oružja, a Hamas da se uzdrži od lansiranja raketa i spreči druge frakcije da ih lansiraju. Kairo je istovremeno obnovio rad na postizanju sporazuma o nacionalnom jedinstvu, ali je napor bio uzaludan,u maju, kada je Abas bio spreman da žrvuje premijera Fajada, i u oktobru 2009. kada je Hamas odbio formalne i sadržinske detalje ponuđenog rešenja. Povod da odustanu od ceremonije potpisivanja ugovora kojeg je sročio Egipat, nađen je u Abasovom pokušaju da izbegne da se potvrdno izjasni u pogledu inicijative da se Goldstonov izveštaj,[13] koji optužuje Izrael i Hamas za ratne zločine tokom rata u Gazi, uputi na Savet Bezbednosti UN. Predstavnici Hamasa su najavili da se, prilikom zakazanog potpisivanja, 25. oktobra u Kairu, neće rukovati sa „američkom i izraelskom marionetom“. Da stvar bude gora, javno je rečeno da dokument kojeg su dobili na potpis ne odgovara onome koji je dat šefu njihovog politbiora Haledu Mešalu, što je uvredilo i Omara Sulejmana, i Hosnija Mubaraka, i Egipat kao državu.[14] Veoma nalik događajima u maju, kada je Abas Fajadu dao mandat da sastavi novu vladu, rezultat još jednog neuspelog dogovaranja bio je Abasovo zakazivanje izbora za reisa i Zakonodavni savet za 24. januar 2010 godine. Hamas je odgovorio da izbore može da drži na teritoriji koju kontroliše, ali ne i u Gazi. Stoga su i ti izbori, sazvani saglasno zakonu da moraju biti raspisani najmanje tri meseca pre isteka četverogodišnjeg mandata Zakonodavnog saveta i jednu godinu vanredno produženog mandata reisa, propali. Njihovo provođenje bi značilo konačno formalno odvajanje Zapadne obale od Gaze. Konačno, Mahmud Abas je početkom novembra najavio da ne namerava da se ponovo kandiduje na izborima, da bi zatim u kratkom sledu potvrdio da odbija da prizna Izrael kao jevrejsku državu, što je Netanjahuov uslov, kao i da odbija da nastavi pregovore sa Izraelom dok se gradnja u naseljima (pod tim, za razliku Netanjahua, podrazumeva i istočni deo Jerusalima) potpuno ne obustavi.  U javnosti se podgrevala priča da bi po uzoru na tzv. Kosovo moglo do dođe do neugovorne deklaracije nezavisnosti. Takođe se takođe pominjala mogućnost izraelske intervencije u Gazi: ne nedostaje ni čarki ni najava izraelskih generala.

Između Rafe i Naga Hamade

Kako Izrael ne namerava da čini ustupke Hamasu, već namerava da ga bije kada god pretera, Egipat se našao ne samo pred značajnim međunarodnim i unutrašnje političkim problemom, već i u položaju da bude odgovoran za situaciju na koju ne može odlučno da utiče. Budući da mu se političko, organizaciono i paravojno rukovodstvo nalazi u Damasku, Hamas ne odustaje od svoje versko-ideološke zerosumgame, već, budući da nije deo PLO i nije priznao ugovore PLO i Izraela, oblast drži u suštinskom međunarodno pravnom vakuumu, političkoj i ekonomskoj izolaciji. Kako Izrael ne okupira oblast i ne snosi odgovornosti koje je snosio u vreme vojne uprave ili ugovora iz Oslo procesa, izuzev humanitarne, Egipat se našao između čekića mirovnog ugovora iz 1979. godine, kojim mu je vraćen posed Sinaja i nakovnja nemogućnosti da, u nedostatku palestinskog nacionalnog jedinstva na međunarodnim ugovorima prihvatljivoj platformi, insisitira da Izrael ispuni u međuvremenu proširene obaveze koje proističu iz pogodbe Begina i Sadata u Kemp Dejvidu u 1978.

Hamas, kratko rečeno, slabi Egipat i na spoljnjem i na unutrašnjem planu. Kao prvo, finansiraju ga, naoružavaju, treniraju i politički podržavaju regionalni politički i ideološki rivali Iran, Sirija, njihovo čedo Hisbalah. To podriva ugled i strateški ugrožava zemlju, koja sebe s mnogo razloga smatra vodećom u arapskom svetu. Kao drugo, Hamas je lokalno modifikovana podružnica Muslimanske braće, vodeće egipatske opozicione snage u političkom i konceptualnom smislu. To podriva stabilnost vlasti, jer arapska ulica uopšte i egipatska napose, recimo to blagim rečima, ne podnosi ni Izrael ni Jevreje[15], pa je prijemčiva za propagandu kako islamista tako i radikalnih arapskih nacionalista.

Egipat je u dugom periodu trepeo prekore Izraela i SAD, prema kojima ima definisane državne obaveze i prava, zbog porozne granice ispod koje Hamas nabavlja vojni materijal. Koliko god da je diplomatskih negodovanja odatle dolazilo, ona su bila u okviru međunarodno pravnog i političkog, izgovarana sa mnogo takta i uvažavanja i kroz mehanizme kojima saobraćaju organizovane države. Ti pritisci nisu bili opasni po vlast i poredak, nisu mirisali na izraelski barut, i mogli su da se opravdaju očajnim stanjem izolovane populacije kojeg Hamas zloupotrebljava. Verovatno je da bi ih trpeo i dalje da je stvar s tunelima ostala u privatnim rukama. Danas Hamas raspolaže vlastitim sistemom tunela koji funkcioniše tako dobro, da može da prenosi količine robe u obimu koji ostalim vlasnicima tunela nekada lukrativan posao više ne čini isplativim.

Uz to, snažni su spoljni i unutrašnji pritisci da se Hamasu otvoreno pruži politička, vojna i ekonomska podrška. Oni nisu samo diplomatske, već su ideološke, panarapske i islamističke, te bezbednosne prirode. Egipat je dugo balansirao, ali čini se da je Mubaraku i vladajućoj garnituri dosta te i takve igre: pomagani iz arapskih (Sirija) i muslimanskih (Iran) zemalja, glasni zahtevi iznutra vode ka neredu u kome bi najviše moglo da profitira opoziciono Muslimansko bratstvo. Egipat to više ne može da trpi. Da podsetimo: ova godina je izborna za predstavnička tela, a u sledećoj se provode predsednički izbori. U toj 2011. godini rešavaće se i sudbina Sudana, odnosno pitanje da li će se hrišćansko-animistički jug referendumom izdvojiti u zasebnu državu. Egipaski interesi u Sudanu su nemerljivi. Ako ostavimo po strani verovatno otvaranje pitanja preraspodele vodnih kvota i druge moguće posledice po nacionalno, verski i plemenski složene države regiona u kojem su izvorišta Nila, izdvajanje juga verovatno bi vodilo još žešćoj islamizaciji severnog dela zemlje.

Taj problem je direktno povezan sa problemom Hamasa, jer se materijalom snabdeva, o trošku i uz organizacionu pomoć Irana, preko Sudana i egipatske teritorije.[16] Taj kanal se razvio toliko da ne može sa sigurnošću da se tvrdi, jer je jasno da uzduž i poreko postoje dobro organizovane mreže kriminalno i ideološki motivisanih krijumčara, da država u potpunosti kontroliše situaciju ni u dolini Nila. Na Sinaju je stanje takvo da ne bi nedostajalo argumenata da se kvalifikuje kao „ograničen uticaj centralne vlasti“. Učestano se događaju teški incidenti između lokalnog, u lukrativan posao umešanog beduinskog stanovništva i vlasti, uključujući i napade na policijske stanice, zarobljavanje državnih službenika, pogibije graničara. Prema nekim informacijama, Beduini su posao sa tradicionalnog i svima prećutno prihvatljivog šverca egipatskog hašiša u Izrael, pored najrazličitije robe, goriva, oružja i eksploziva proširili i na šverc ljudi iz podsaharske Afrike u Izrael, i žena iz Izraela ka Egiptu. Postoje sumnje da bi u tom mračnom poslu mogla da postoji i trgovina organima. Prilike su takve da je Izrael odlučio da aktivira dugo odlaganu ideju ograde, nalik onoj koja postoji prema oblastima Palestinske nacionalne vlasti, na čitavoj dužini granice.[17] Egipat se tome ne protivi dokle god Izrael, što je njegovo suvereno pravo, zida sa svoje strane međe.

Slabost države u području Sinaja ogleda se ne samo u terorističkim napadima u Tabi i Šarm el Šeikhu, već i u tome što je Hisbalah organizovao obaveštajno-terorističku mrežu, koja je, između ostalih, za cilj izgleda imala spektakularanu akciju ometanja plovidbe Sueckim kanalom. Provaljena je početkom aprila prošle godine na osnovu izraelskih i drugih inostranih informacija. Vlast Kaira ne pokazuje znake slabosti samo pred radikalnim islamističkim delovanjem u oblasti Sinaja, već i na jugu, kuda se transportuje naoružanje za Hamas. Masakr Kopta koji se u verski mešovitoj Naga Hamadi, duboko na jugu, dogodio za Božić, ne pokazuje da se radi o izolovanom incidentu, već o vrhu ledenog brega: egipatski izvori prenose da su neki mogli da prežive da im je bila ukazana u pomoć u bolnici u koju su blagovremeno dovezeni, kao i to da su napadi na hrišćane i njihovu imovinu nisu izuzetak već tužno pravilo.

Veliko spremanje se radi u proleće

Egipat je odlučio da na izazov odgovori na dva osnovna pravca: prvi je zatvaranje granice ka oblasti Gaze 18 metara dubokim gvozdenim zidom, drugi je uništavanje švercerske infrastrukture u zemlji. Povod za akciju je smrt vojnika kojeg je početkom godine, prilikom „humanitarnog“ nereda na Rafi, snajperom ubijen iz oblasti Gaze. Hamas je momentalno pokrenuo propagandnu kontrakampanju: Egipat pravi „zid smrti“, nema milosti za narod kojeg Izrael bez ikakvog razloga guši i maltretira, već mu se u nedelu pridružuje, gradnja treba da bude zaustavljena i zbog arapske i zbog islamske i zbog humanitarne katastrofe koju takva politika donosi. Argumenti su imali značajnog odjeka u arapskim državama čiji su vladari preko državnih i kontrolisanih medija, bilo zato što ih ništa ne košta ili zato što neto profitiraju, požurili da Kairu predoče izraze negodovanja. Veći problem od Arapa za Egipat u ovom slučaju predstavljaju dve nearapske države. Iran se preko Sirije, Hisbalaha i mreže agenata već odavno postavio kao jedan od najznačajnih činioca u izraelsko-arapskom sukobu, s tim da ga ga ne posmatra kao teritorijalno-politički, već versko-politički problem. Kao da šiitski Iran nije dovoljna mirođija u izraelsko-arapskom kuskusu, kuvanju se priključila i sunitska Turska, koja otvara vrata Hamasu srazmerno jačanju saveza sa Sirijom i urušavanju pod nacionalističkim vladama građenih strateških odnosa sa Izraelom.

Očekivano, Hamasovi argumenti pali su na plodno tlo egipatske ulice. Kairo je odlučio da deluje kada su inostrani zahtevi da se od gradnje metalnog zida odustane dobili značajnu podršku u delu intelektualne javnosti i sekularne opozicije, što se podudarilo sa izbornom skupštinom Muslimanskog bratstva na kojoj je prevagu odnelo konzervativno, radikalnim shvatanjima bliže krilo pokreta.

Reakcija vlasti u Kairu na drskost Hamasa i onih koji ga podržavaju sastoji se od kontrapropagande, pretnji i hapšenja. Prva grupa argumenata odnosi se na prirodu, prava i obaveze Egipta. Egipat nije fundamentalistička tvorevina pa da njegova politika prevazilazi državne granice, dokle god i gde god muslimana ima. Suverena država, da bi to uopšte bila, mora da kontroliše svoju teritoriju i granice, pogotovo ako je na to obavezana mirovnim ugovorom, kakav je postojeći s Izraelom, koji u članu 3. jasno predviđa da će obe strane „preduzimati da obezbede da dela ili pretnje ratom, neprijateljstvom ili nasiljem ne poteknu ili ne budu počinjena sa njihove teritorije“ od bilo koga protiv „stanovnika, građana i imovine“ obe strane. S obzirom da bi izostanak ispunjavanja suvernih obaveza Egipta u pogledu Hamasa i granice prema oblasti Gaze, osim degradacije države same, za Izrael mogao da bude casus belli, to više nije pitanje naklonosti ili politike, već je prema uzrocima, prirodi i mogućim posledicama pitanje nacionalne bezbednosti. Rečima predsednika Mubaraka 23. januara 2009: „... mi nikada nećemo prihvatiti bilo kakvo nepoštovanje naših granica, bilo kakvu povredu naše teritorije ili nišanjenje na naše vojnike ili insitucije.“

Arapske i muslimanske prigovore zbog zida Egipat je odbacio argumentima koji obuhvataju palestinsku i regionalnu dimenziju problema. Niko među Arapima i drugima nije za Palestince učinio niti čini koliko Egipat, ali da bi mogao da nastavi, nužno je da Hamas prihvati predloženu platformu nacionalnog jedinstva, umesto da potkopava granicu i time suverenitet zaštitnika. Arapske i regionalne sile produžuju i uvećavaju patnje Palestinaca da bi ih koristile u vlastite svrhe. Situacija u koju je Egipat doveden zahvaljujući Hamasu je veoma nepovoljna: suprotstavljanje među rajom popularnoj politici konflikta dovodi ga u neprijatnu poziciju pred domaćom, arapskom i muslimanskom javnošću, dok ga prihvatanje takve politike uvlači u neželjen sukob sa Izraelom. Ne treba da se zaboravi, a vlasti bliski komentatori na tu činjenicu asociraju, da je Egipat nespreman ušao u Šestodnevni rat (do kojega je, u osnovi, upotrebom Fataha dovela Sirija) i katastrofalno ga izgubio. Mubarak stoga jasno poručuje: „Egipat neće popustiti pod pritiskom ili iznudom, neće dozvoliti anarhiju na svojim granicama ili teror i uništenje na svojoj zemlji.“[18] Poruka je jasna da jasnija ne može biti, a pažljiv čitalac će lako videti da se odnosi podjednako na sirijsko-iranski blok, Tursku, Izrael i opoziciju. Jedan od komentatora se nije ustezao da Izrael podseti na snagu egipatske vojne sile, i činjenicu da Egipat nije potpisnik konvencija o hemijskom oružju.

Mesto, vreme i način na koji je predsednik Mubarak saopštio da promena u državnoj politici, kakvu je nastavio da vodi nakon pogibije Anvara al Sadata, neće biti: obraćanje visokim oficirima policije povodom dana službe, krajnje je ozbiljna poruka koja je počela da se realizuje gotovo momentalno, najpre hapšenjem terorističke grupe daleko od Sinaja, a zatim i privođenjem ključnih ljudi Muslimanskog bratstva. Takva će politika, očigledno, biti nastavljena u dužem periodu. Ne treba sumnjati da će imati određene konsekvence na izborni proces, ali ... Egipat nije liberalna demokratija.

Nema alternative

Egiptu je teško da prihvati ideju da Gaza do daljeg bude ostavljena u izolaciji da bi se uložilo u sve glasnije izgovaran pristup Prvo Zapadna obala. Taj pristup podrazumeva podršku izgradnji državnih institucija prema Mapi puta i planu premijera Fajada, uz separatne dogovore sa Izraelom, koji bi za prvi cilj imali vraćanje bezbednosnih i drugih nadležnosti na stanje prethodeće 1. septembru 2000 godine. Iako je pristup pragmatičan, za uzdržanost Kaira postoji nekoliko razloga: ako bi u procesu podržao izbore koji se ne odvijaju i u oblasti Gaze, radio bi na prekidanju formalnog jedinstva Palestinske samouprave. To bi Netanjahuu moglo da povoda da ugovore Oslo procesa tumači ništavnim u celini ili u delovima pa da, na primer, kod pregovora sa Abasom insistira na formulacijama kojima bi oblast Gaze bila definisana kao „privremeno okupirana oblast PNV“ ili slično, s pravnog stanovišta možda opravdano, ali nesumnjivo ironično i neprihvatljivo. Ako ne bi išao tim putem, stvar bi, ukoliko izostanu izraelski ustupci kao prvi rezultati pregovora o konačnom rešenju za palestinske teritorije, mogla da se izmakne kontroli, bilo u vidu samoraspuštanja Palestinske samoupravne vlasti ili samoproglašenja nezavisnosti prema kosovskom modelu. I u jednom i u drugom slučaju voda bi tekla na vodenicu uticajnog Gjore Eilanda[19] koji je obrazložio ideju da se palestinske oblasti, nakon zadovoljenja izraelskih odbrambenih i demografskih potreba (čitaj: naselja), pripoje Jordanu te da se formiraju „Sjedinjene države Jordana“.[20]

Egipat nema realnu alternativu politici palestinskog jedinstva i sporazuma sa Izraelom. Abas je na Mubarakovo insistiranje najpre pristao da se radni kontakti sa Izraelom održavaju na niskom nivou, dakle, iskoristio je mogućnost da popusti i Egipat zadrži kao ključni oslonac. Zatim je prihvatio da se vrati pregovorima, indirektnim doduše, nadajući se da će političkim karakterom nejaki Bibi Netanjahu da popusti pred Obamom, koji je ušao u drugu godinu mandata. Sa svoje strane, Egipat je tokom prethodnih nekoliko nedelja Hamasu, time i Siriji, jasno predočio da prilagođavanje predložene platforme palestinskog nacionalnog sporazuma ne dolazi u obzir. Očigledno je da do proboja u tom pogledu može da dođe ukoliko saudijski kralj bude imao uspeha u naporima da Siriju, koja je ponovo preovladala u Libanu, širom otvorila vrata Turskoj, i ponovo uspostavila diplomatske odnose sa Vašintonom, izmiri sa Egiptom. To bi, vezano za tok iranske krize, bio veliki pomak za Arape: Netanjahu bi izgubio značajan deo manevarskog prostora kojeg je do sada uglavnom koristio da izmigolji Obami. Ne treba se, ipak, zanositi  prevelikim nadama. Moglo bi to, možda, da bude dostatno da on s Palestincima nakon beskrajnog zatezanja načini (nisam rekao i da provede) makar jedan prelazni sporazum, koliko da stvar bude pomerana s mrtve tačke. Za bilo šta ozbiljnije današnjem Izraelu treba velika koalicija Likuda i Kadime uz podršku levice, možda i drugačiji političar na mestu premijera.  

Mubarak je stavio do znanja da će Egipat događaje, gde god i u kojem god pravcu se razvijali, dočekati spreman.


[1] Uobičajeno je da se naziva Palestinska autonomija (PA), što i sam često činim.

[2] Upotreba pojma predsednik za Jasera Arafata i Mahmuda Abasa je krajnje uslovna. Naime, Denis Ros, lični izaslanik predsednika Klintona za Bliski istok suočio se 1. maja 1994 u Kairu sa sledećim problemom: palestinski i izraelski pregoravači nisu mogli da se slože da li će autonomija imati predsednika ili predsedavajućeg. Ros je predložio da titula bude reis, arapska reč koja može da se prevede i ovako i onako. Dennis Ross, The Missing Peace. The Inside Story of the Fight for Middle East Peace, New York, 2004, 134. I sam sam bio nedovoljno smotren upotrebljavajući izraz „predsednik“, podrazumevajući da i drugi razumeju koliko je taj termin neprecizan, u ranijim tekstovima.

[3] But a decade ago the United States and NATO launched an unprovoked, aggressive and illegal war to detach Kosovo from Serbia, and two years ago formally recognized Kosovo’s independence after pushing a sham negotiating process with independence as the predetermined outcome.  Doug Bandow, Poking the Bear, The National Interest, 01.15.2010, http://www.nationalinterest.org/Article.aspx?id=22774

[4] DŽordž Buš je istom prilikom rekao i sledeće: And when the Palestinian people have new leaders, new institutions and new security arrangements with their neighbors, the United States of America will support the creation of a Palestinian state, whose borders and certain aspects of its sovereignty will be provisional until resolved as part of a final settlement in the Middle East

[5] Koristim oba naziva za oblast.“Zapadna obala“ se naziva područje Mandatne Cisjordanije koje je tokom Arapsko-izraelskog rata 1948/1949 zaposeo Jordan, da bi ih tokom Šestodnevnog (Junskog) rata 1967 preuzeo Izrael. „Judeja i Samarija“ je naziv koji koriste Izraelci i čija upotreba sadržinom i formom na ideološkom i političkom planu uslovno može da se poredi sa upotrebom pojma „Kosovo i Metohija“ u Srbiji.

[6] In light of new realities on the ground, including already existing major Israeli population centers, it is unrealistic to expect that the outcome of final status negotiations will be a full and complete return to the armistice lines of 1949, and all previous efforts to negotiate a two-state solution have reached the same conclusion. It is realistic to expect that any final status agreement will only be achieved on the basis of mutually agreed changes that reflect these realities.

I know that, as you state in your letter, you are aware that certain responsibilities face the State of Israel. Among these, your government has stated that the barrier being erected by Israel should be a security rather than political barrier, should be temporary rather than permanent, and therefore not prejudice any final status issues including final borders, and its route should take into account, consistent with security needs, its impact on Palestinians not engaged in terrorist activities.

As you know, the United States supports the establishment of a Palestinian state that is viable, contiguous, sovereign, and independent, so that the Palestinian people can build their own future in accordance with my vision set forth in June 2002 and with the path set forth in the roadmap.

[7] Sa žaljenjem što moram preko svakog dobrog običaja sam sebe da citiram Siniša Stefanović, O nevoljama prve islamističke vlade, NSPM Online, http://starisajt.nspm.rs/koment2006/2006_sstef_hamas1.htm

[8] O tome detaljno Siniša Stefanović: Zatvorenički dokument: Abasova pobeda nad Hamasom?, NSPM Online,  http://starisajt.nspm.rs/koment2006/2006_sstef_abas1.htm

[9] Tokom 2006. godine na Izrael je ispaljeno 2550 projektila, dok je u perodu februar-jun 2007, do zatišja proglašenog 19. Juna 2008, pogođen 2891 put. U periodu od hamasovog preuzimanja Gaze do primirja poginulo je 400 palestinaca i 7 Izraelaca.

[10] Izraelskom političkom centru naročito su teško padali efekti raketiranja Sderota. Stanovništvo tog slabo razvijenog mesta uglavnom čine sefardski (bliskoistočni) Jevreji, uz znatan broj imigranata iz bivšeg SSSR. To je podgrevanjem u Izraelu vazda prisutne objede da aškenaska elita (politički centar) ne mari ni za sefarde ni za imigrante jačalo obraćnje desnice dvema sebi tradicionalno sklonim grupama.

[11] Dok je rat visio u vazduhu i Izrael provodio klasične mere zavaravanja, kakva je dozvola profesionalnim vojnicima na jugu da iskoriste slobodene dane do kraja godine, Mahmud Zahar je 22. decembra pozvao da se primirje produži pod uslovom da Izrael omogući slobodno kretanje robe preko granica Gaze, snabdevanje električnom energijom i prestane sa upadima u Gazu i Zapadnu obalu. To je, naravno, u datom trenutku bilo nerealno, jer bi ispalo da Izrael ne samo popušta pod pritiskom već prihvata bilo kakvu ulogu Hamasa u odnosu na oblasti PA koje nisu pod njegovom direktnom kontrolom.

[12] Uži bezbednosni kabinet činili su premijer Ehud Olmert, ministar inostranih dela Cipi Livni i ministar odbrane Ehud Barak. Cipi Livni se dva dana pre napada vratila iz Egipta gde joj, očigledno, nije prenet zadovoljavajući odgovor Hamasa. Ta je poseta kasnije poslužila Hasanu Nasralahu iz Hisbalaha, koji nema odgovornosti kao Sirija ili Iran, da birano uvredljivim rečima optužuje Egipat i Mubaraka lično za zločinačko udruživanje sa „cionističkim režimom“.

[13] Razlog za Abasovu neodlučnost je bila pretnja Izraela da neće da razgovara sa onim koji ga tuži. Kada je pukla bruka i na njega se sručila lavina negdovanja Abas više nije imao uzmaka, ali ni Netanjahu pravog opravdanja da ga maltretira.

Uzgredno sam prikupio obimnu građu koja se odnosi na to pitanje i koja bi mogla da bude zanimljiva onima koji se bave međunarodnom pravdom uopšte i Međunarodnim krivičnim sudom u Hagu obaška. Ima dovoljno da se postavi solidna osnova za ozbiljan diplomski rad iz međunarodnog prava. Ustupiću je kome god stručnom i zainteresovanom. Redakcija je u posedu moje adrese, pa se njoj, molim, tim povodom i obratite.

[14] Moji dragi kritičari će i ove autore, verujem, optužiti da su saradnici Mossad-a, ali to nije moj problem: Abdullah Iskandar, Hamas and Reconciliation, Dar al Hayat, Wed, 21 October 2009 http://www.daralhayat.com/portalarticlendah/68444 i Saleh al Naeimi, Hamas Demands Guarantees before Reconciliation, Asharq Alawsat, 20/10/2009, http://www.aawsat.com/english/news.asp?section=1&id=18540

[15] U tom pogledu su veoma zanimljivi rezultati koje iznosi Pew Research Center’s Global Attitudes, na osnovu istraživanja provedenog u maju i junu 2009. godine na uzorku od 1000 ljudi proporcionalno rasporedu grad-selo.

Negativan stav prema Jevrejima: Jordan 97%, palestinske teritorije 97%, Egipat 95%, Liban 98% (98% suniti i šiiti, 97% hrišćani); međutim izraelski Arapi 35% uz 56% koji imaju pozitivan stav.

Poverenje u Mahmuda Abasa u 2007 i 2009: Egipat (sa 67% na 33%), Jordan (sa 53% na 33%); palestinske teritorije (sa 56% na 52%) u Gazi (sa 69% na 51%).

Podrška Hamasu: Jordan 56%, Egipat 52%; palestinske teritorije 52% negativno i 44% pozitivno (U Gazi 37%, na Zapadnoj obali 47%), izraelski Arapi (21%).

Podrška Hisbalahu: Egipat (43%), Jordan (51%), palestinske teritorije (61%), izraelski Arapi (27%); u Libanu 35% (suniti 2%, hrišćani 18%, Šiiti 97%)

Turska je posebno zanimljiva: „veoma negativan“ stav prema Jevrejima je skočio sa 32% u 2004 na 73% u 2009. Negativan stav prema hrišćanima ima 68% ispitanih (drugi na listi, Egipat, 49% neagivno 51% pozitivno); istovremeno, međutim, pozitivan stav prema Hamasu ima 5%, a prema Hisbalahu svega 3%.

[16] Prema prvim informacijama 27 januara i 11 febrara 2009 izraelske bespilotne letelice napale su i uništile dva konvoja oružja koji su se pod pratnjom Iranaca kretali ka severu. Prema nešto docnijim informacijama postojao je napad na jedan konvoj u dva naleta, izveden avionima f15 i f16, dok su bespilotne letelice služile za izviđanje efekata prvog udara. Informacija da je potpljen brod u Crvenom moru nije potvrđena.

[17] To ne bi trebalo da bude zid, već žičana ograda opremljena senzorima i video nadzoru, kakva postoji na dobrom delu linije odabrane za razdvajanje.

[18] Following are excerpts from an address delivered by Egyptian President Hosni Mubarak, which aired on Egyptian TV on January 24, 2010.

Hosni Mubarak: Despite Egypt's continuous efforts to revive the peace process and to achieve Palestinian reconciliation, we are subject to blatant attacks from Arab and regional powers, which have never done what Egypt has done for Palestine and the Palestinians.

These powers have never done what Egypt has done for Palestine and the Palestinians, and all they do is to pretend to support the Palestinian cause, and to trade in the suffering of the Palestinians.

Egypt will not succumb to pressure or extortion, and will not allow anarchy at its borders, or terror and destruction on its soil.

We have ample reliable information. The people who wage these campaigns and who organize rallies in a fellow Arab country in order to attack Egypt are living in houses of glass. If we wanted, we could pay them back in spades, but we do not bother with small fry.

We may tolerate these campaigns of slander and insults, but we will never accept any disregard for our borders, any transgression against our soil, or the targeting of our soldiers and institutions.

The works and engineering fortifications on our eastern border pertain to Egyptian sovereignty, and we will not accept any interference by anyone, whoever he may be.

[19] General major (u penziji) Gjora Eiland je raniji predsedavajući (2004-2006) Saveta za nacionalnu bezbednost Izraela. Pre toga je trideset i pet godina služio u vojsci Izraela da bi aktivnu karijeru završio kao šef Odeljenja za strateško planiranje. Trenutno je stariji istraživač u Institutu za studije nacionalne bezbednosti u Tel Avivu.  Njegove su ideje popularne u krugovima koji se smatraju ideološko-političkim osloncem Netanjahua.

[20] To je u skladu sa na izraelskoj desnici raširenim shvatanjem solucije „Jordan je Palestina“, premda ne baš kako bi zagovornici izvornog shvatanja to želeli. Malo je verovatno da će Eilandove smele ideje u dogledno vreme biti prihvaćene: jordanski kralj Abdulah ih je, nakon mnogih pripremnih izjava svojih eksperata i diplomata, odlučno odbacio. Prema toj ideji Egipat bi ustupio 720 kvadratnih kilometara teritorije oblasti Gaze, a dobio bi isto toliko od Izraela plus saobraćajni tunel i naftovod ispod Eilata i mnogo šta još u tehnološkom, finansijskom i razvojnom smislu. Time bi, kako je u zamenu za mir traženo od Ben Guriona 1949 godine, bio preko Jordana povezan sa azijskim potkontinentom.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner