четвртак, 09. јул 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Добре револуције лоше завршавају
Савремени свет

Добре револуције лоше завршавају

PDF Штампа Ел. пошта
Тед Гален Карпентер   
субота, 04. јун 2011.

(The National Interest, June 1, 2011)

Косово. Грузија. Украјина. Сада Ирак и Курдистан. САД морају да науче да не верују љигавим "промотерима демократије" у иностранству

Још један демократски експеримент у иностранству који су амерички лидери здушно хвалили изгледа није испунио очекивања. Следбеници Џорџа Буша и Барака Обаме не слажу се око разборитости одлуке у вези са покретањем рата у Ираку, али се слажу око две ствари. Једна је да је постсадамски Ирак легитимни члан глобалне заједнице демократија. Друга је да је ирачки Курдистан острво изузетне стабилности у тој земљи и демократски модел за цео регион. Догађаји из последњих пар месеци, међутим, доводе у озбиљну сумњу обе претпоставке.

Ирачка влада премијера Нурија ал-Маликија је све корумпиранија и аутократскија. И поред периодичних избора на којима се надмећу конкурентске странке, нови Ирак почиње да личи на стари Ирак под Садамом Хусеином. Маликијеве бирократе редовно малтретирају стране и домаће медије који се усуде да разоткривају злоупотребе његове администрације.

Узнемиравајући докази такве репресије гомилају се већ најмање две године, али су ствари драстично ескалирале у фебруару, када је режим показао шокантну бруталност. Као и код многих других земаља на Блиском истоку, и у Ираку су избиле демонстрације са захтевом, између осталог, да се стане на крај раширеној корупцији Маликијеве владе. Демонстрације су кулминирале на „Дан гнева“. Иако су демонстрације и тога дана биле углавном мирне, безбедносне снаге убиле су најмање двадесет девет учесника.

Такође је ухапшено на десетине новинара, писаца, фотографа и интелектуалаца који су били укључени у организовање митинга. Телевизијска станица Алдијар је емитовала снимке демонстрација, известила да су снаге безбедности ухапсиле седам њихових запослених, укључујући директора и спикера, а затим су затворили ТВ студио.

Један од многих новинара који су ухапшени у Багдаду је Хади ал-Махдија, који је репортеру Вашингтон поста Стефани Мекримен испричао шта се десило након што су војници ухапсили њега и неколико његових колега док су седели у башти кафеа. Војници су увели Ал-Махдија и друге у хамвије и одвезли их у споредну улицу, где су их тешко претукли. Затим су их одвели у зграду бившег Министарства одбране где је сада седиште све озлоглашеније јединице војне обавештајне службе. Махди је одведен у изоловану просторију где је поново тучен палицама, чизмама и песницама. Пошто их нису задовољиле овакве уобичајене бруталности, скинули су му ципеле, поквасили му стопала и применили електро-шокове.

Ово је нова ирачка демократија за коју су Сједињене Државе потрошиле више од 800 милијарди долара и жртвовале око 4,500 америчких живота. То је Ирак у коме су противници режима ухапшени и мучени, у којој је више од трећине хришћанске заједнице побегло због терора, и у којима верски фанатици приморавају све више и више жена да се врате под фереџу.

Упркос веома ефикасној пи-ар кампањи у Сједињеним Државама и другим западним земљама, ствари нису много боље ни у ирачком Курдистану. Аутономни регион све више личи на корумпирано економско и политичко партнерство две доминантне странке, Демократске партије Курдистана и Патриотске уније Курдистана. Некада огорчени ривали, данас су се удружиле ради поделе плена и сузбијања било које нове фракције која би могла да угрози њихов политички монопол.

Пропагандни апарат коалиције ДПК-ПУК пребацује норму како би задржао спонзорство САД. "Курдистан је једино место у Ираку на које Сједињене Државе могу да буду поносне", тврди Аири Хирсен, лидер ДПК-а.

Међутим, понашање владе према мирним демонстрантима овог пролећа би требало да умањи понос и задовољство Вашингтона у вези с овим демократским клијентом. Дан за даном у фебруару и марту на хиљаде људи излазило је на централни трг у регионалној престоници Сулејманији, захтевајући крај заједничке владавине ПУК и ДКП и позивајући на нове изборе. У априлу, владине снаге безбедности пооштриле су мере и отвориле ватру на демонстранте, у којој је погинуло најмање десет људи, а рањено на десетине. Потом су стрпали у притвор на стотине противника режима, углавном студената и новинара. Ови су данима или недељама чамили у затвору, а по изласку причали су о тортури којој су били подвргнути. Дописници Њујорк тајмса Тим Аранго и Мајкл С. Шмит закључили су да, иако су курдистанске демонстрације биле инспирисане идеалистичким устанцима у Тунису и Египту, „на крају су испале више налик побунама у Бахреину и Оману, које су угушиле ауторитарне владе“. 

Курдски званичници у сваком случају звуче као портпароли аутократских режима. Лидер ДКП окривио је проблематичну тројку дежурних криваца – терористе, стране агенте и исламске милитанте – за демонстрације. Та тврдња не би могла да прође ни као виц, с обзиром да су већина демонстраната прозападни, високо образовани, секуларни професионалци.

Сликовит неуспех влада у Багдаду и Сулејманији да задовоље очекивања и пројектовани имиџ својих америчких спонзора не изненађује. Превише америчких званичника и креатора јавног мњења има обичај да стране политичке фракције посматрају кроз призму америчких вредности и надања. Та друштва ипак одражавају врло различите историје и културе које не морају увек погодовати демократији и слободи појединца.

Нажалост, Американци имају дугу и обесхрабрујућу историју идеализовања страних политичких покрета. Многи следбеници Томаса Џеферсона гледали су усхићено у Француску револуцију, верујући да је она идеолошка сестра близнакиња успешне борбе Америке за слободу. И све тако, док није почео терор и прековремена употреба гиљотине, због којих су поклоници у САД ужаснути устукнули.

Креатори америчке политике и водећи мислиоци у постхладноратовској ери својим ставовима често копирају наивни ентузијазам Француске револуције. И то се не односи само на вајне демократске снаге на Блиском истоку.

Пре и током рата на Косову 1999, политичари и стручњаци у Сједињеним Државама напросто су обожавали Ослободилачку војску Косова. Сенатор Џозеф Либерман одушевљено је липтао: "Сједињене Америчке Државе и Ослободилачка војска Косова се залажу за исте вредности и принципе. Борба за ОВК је борба за људска права и америчке вредности“. Задивљујућа изјава. Иначе, ОВК је била шарена скупина нереформисаних комуниста, албанских националиста, припадника организованог криминала, и немалог броја исламских екстремиста. Либерманов хвалоспев сумњивом албанском револуционарном покрету граничио се са неукусом. Нажалост, од његове љубави према ОВК само нешто мало мања је била она коју су изражавали државни секретар Медлин Олбрајт, амбасадор у УН Ричард Холбрук и други званичници Клинтонове администрације, који су били креатори политике Вашингтона према Балкану.

Исти тај недостатак здравог скептицизма био је присутан и у реакцији Вашингтона на такозване обојене револуције које су избијале током председавања Џорџа В. Буша. Постојао је посебан ентузијазам за Ружичасту револуцију коју је предводио Михаил Сакашвили у Грузији и Наранџасту револуцију у Украјини коју су предводили Виктор Јушченко и Јулија Тимошенко. У априлу 2005, Буш је описао Наранџасту револуцију као „снажан пример демократије за људе широм света“, и тврдио да су „идеали нове Украјине идеали које деле и западне цивилизације“. Чак је та фраза била релативно уздржана у односу на његову процену достигнућа у Грузији.

У мају 2005. у говору у главном граду Грузије Тбилисију, Буш је похвалио демократе те земље да су креирали шаблон револуција у боји. „Пре Љубичасте револуције у Ираку или Наранџасте у Украјини или Кедар револуције у Либану, у Грузији је дошло до Револуције ружа“. Грузијци заслужују посебно признање, веровао је Буш. „Ваша храброст инспирише демократске реформаторе и широм света шаље јасну поруку да је слобода будућност сваке нације и сваког народа на Земљи“. Грузија сама је „изграђивала демократско друштво у којем се поштују права мањина, где слободна штампа цвета, где је снажна опозиција добродошла и где се јединство постиже мирним путем“.

Али цветање револуције ружа није потрајало за дуго. Све више доказа оптужује Сакашвилија за политичку корупцију и кршења људских права. Десетине његових политичких противника труне у затворима. Сакашвилијева администрација је брутално угушила опозиционе уличне демонстрације, затворила десетине политичких критичара, и малтретирала или чак угасила опозиционе медије, укључујући и главне телевизијске станице. Овакав развој догађаја подсмева се устрепталом ентузијазму који су Американци показивали према Револуцији ружа.

Украјинска Наранџаста револуција није испала ништа боље. "Демократска" коалиција претворила се у пародично ривалство између Јушченка и Тимошенкове, што је довело до свеопштег разочарења јавности према обоје. Незадовољни бирачи су их презрели, окрећући се Виктору Јануковичу, комунисти старог стила ког су амерички званичници раније држали за марионету Кремља. Још један пример демократске револуције коју је Америка хвалила а која се претворила у фарсу и срамоту.

Креатори америчке политике имају ружну навику да углед и богатство Америке повезују са сумњивим страним покретима и лидерима. Неко би се понадао да ће званичници и стручњаци научити нешто из тих болних искустава. Али свеопшти ентузијазам за магловито "арапско буђење" сугерише да исти, у најбољем случају, споро уче.

Осим тога, одговор на питање да ли су страни покрети истински демократски или не, не говори нам пуно о томе шта америчка спољна политика треба да буде. Чак и да је Михаил Сакашвили био аватар Џејмса Медисона, не би било паметно за Сједињене Државе да су се суочиле са нуклеарним наоружањем Русије кад је 2008. избио рат између ње и Грузије. Вашингтон треба да заснива своју спољну политику на америчким безбедносним интересима, а не на прижељкивањима страних политичких покрета или режима. Добрано је прошло време да креатори америчке политике коначно науче ту лекцију.

Тед Гален Карпентер је потпредседник за одбрану и спољнополитичке студије на институту Кејто (Cato Institute), аутор осам књига о међународним пословима, укључујући и Политика лошег суседа: Вашингтонов узалудни рат против дроге у Латинској Америци.

(Превод: НСПМ)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер