понедељак, 20. мај 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Да ли је време за нову стратегију према Русији?
Савремени свет

Да ли је време за нову стратегију према Русији?

PDF Штампа Ел. пошта
Марк Галеоти   
понедељак, 17. август 2015.

Да ли су или не санкције Запада према Русији донеле успех, зависи у знатној мери од схватања тога шта је те санкције требало да постигну и колико брзо. Након више од године, Крим остаје окупиран, Русија наставља да се меша у Украјини, а дугорочни циљ присиљавањa Кремљa да прихвати и поштује прихваћенe нормe међународног понашања није остварен. Руска економија трпи, али више због ниских цена нафте и структуралних економских слабости, него због утицаја санкција, а чини се да је руски председник Владимир Путин закључио да су трошкови подношљиви.

И шта сад? Да ли би Запад једноставно требало да буде стрпљив или је време за промену у стратегији?

Један од разлога због којих режим санкција није ефикаснији је то што Москва верује да може лако узвратити Западу, делећи савезнике и подривајући њихову вољу да одржавају постојеће рестрикције. Докле год Москва верује да је крај санкција на видику, неће бити у искушењу да било шта суштински промени.

Запад би требало да осигура не само то да буде, колико је год могуће, отпоран према руској манипулацији, већ и да тако изгледа. Мере као што је убрзање развоја Европске енергетске уније могу да умање способност Русије да искористи своје залихе нафте и гаса као полуге против Запада. Могуће је да енергетска унија неће постојати у целости до 2030. године, али просто, дајући јој приоритет, Европа може да демонстрира своју посвећеност ускраћивању Москви тржишта и могућности. Ово је, на крају крајева, рат сигнала и симбола колико и конкректног деловања.

Остатак руског утицаја потиче из пропаганде и куповине утицаја – посебно кроз често тајну подршку Москве политичким покретима у иностранству који подривају јединство Запада - од антифедералистичких партија у Европи, све до тексашких сепаратиста.

Од кључног значаја за Запад је да омогући већу транспарентност протока новца у Русији и из Русије, и да се супротстави информативном ратовању Москве. Ово ће захтевати не борбу пропаганде са пропагандом, већ дискредитацију пристрасних медија, оспоравање потпуне лажи и неговање климе скептицизма према руском дезинформацијама.

Запад ће такође морати да се супротстави политичкој употреби војне силе од стране Русије, од покретања патрола бомбардера дугог домета у ​​НАТО ваздушном простору, до Путинових уобичајених разметања с руским нуклеарним способностима. Супротно недавној хиперболи, ове радње не слуте војни напад. Уместо тога, оне имају за циљ да скрену пажњу, запрепасте и поделе Запад. Иако је одлучност НАТО и ЕУ била већа него што је Москва изгледа очекивала, званично и незванично, многи политичари и посматрачи се питају колико дуго то може да траје.

Двоје могу да играју у тој утакмици, мада Кремљ зна да НАТО надилази Русију по бројности, маневарској способности и наоружању. Запад би могао да покаже своје зубе директније, доказујући да није у интересу Русије да изазове надметање у војној моћи. Поред постојећих планова за препозиционирање америчког тешког наоружања у балтичким државама, Запад би могао да успостави сталну истурену  НАТО базу у региону са ротирајућим америчким и европским снагама.

Исто тако, план Вашингтона да створи европски ракетни одбрамбени систем до 2018. године могао би да буде преоријентисан, од замишљеног фокуса на Иран, посебно у светлу недавног нуклеарног споразума, ка експлицитном укључивању Русије. Иако такав потез не би, сам по себи, одбранио Европу од тоталног руског напада, то би била симболична изјава о томе да се Москва сматра истинском претњом.

С обзиром на то да изгледа да Москва има склоности за грубе геополитичке игре, можда је најбоља тактика усредсредити се на њене слабости. Пре свега, Русија зависи од западног капитала и финансијских система, а руске елите су глобализоване и жељне да уживају у безбедности, могућностима и начину живота Запада.

Иако Кремљ делује вољан да обични Руси плате цену санкција, тешко је веровати да ће руске елите носити такво бреме добровољно. Први круг санкција није погодио цео сектор руске економије, већ кључне појединце одговорне за анексију Крима и упад у Украјину, блокирајући њихову способност да путују у иностранство и замрзавајући њихову имовину.

Много више имена могло би се додати на листе – сваки парламентарац који је гласао за припајање Крима, на пример – и санкције би могле бити шире и оштрије, допуњене агресивнијим притиском да се казне гангстери и клептократи. Додавање имена супружника и деце на листе представља правни изазов, наравно, али би се такође затвориле очигледне рупе, с обзиром на то да потенцијалне мете санкција често преносе имовину на своју родбину.

Наравно, што је тврђа линија, Запад више иде наруку Путиновој националистичкој причи која подразумева да је Русија опкољена тврђава у непријатељском свету, и да компромис са Западом поткопава суверенитет земље и изневерава њену историју и судбину. Постављање Путина у ћошак и отуђење Руса који траже компромис са Западом су опасни потези. Запад мора да балансира конфронтацију и убеђивање. Уосталом, Русији је потребна подршка, и морална и политичка, јер се прилагођава свом новом, смањеном месту у глобалном поретку.

Вашингтон би могао да поново покрене Америчко-руску билатералну председничку комисију, и понуди Русији да се ангажује у вишеканалном преговарачком процесу о кључним областима, од борбе против "Исламске државе" до нуклеарне безбедности, у којима две земље имају реалне заједничке интересе. Трагајући за малим, али битним споразумима, и избегавајући алармистичку западњачку реторику и симболичка одбијања која се лоше третирају у Москви (мислим на недавну одлуку западних лидера да одбију позив за војну параду на Црвеном тргу у Москви приликом прославе 70 година од краја Другог светског рата), можда је могуће допрети до нове ере позитивног ангажовања. Биће од суштинског значаја за Вашингтон да се поново повеже са Москвом као прагматичним партнером, и то не само због тога што ни Русија ни Сједињене Државе не могу да самостално пронађу одржива решења за кризу у Сирији или Украјини.  

Западна политика треба да буде маштовита и мултивекторска. Режим санкција може бити заоштрен, али треба да буде допуњен низом додатних мера, ако се жели да има било какав мерљив утицај осим да убрза мизерно и контрапродуктивно клизање у препирке и обострано неповерење.

Према свим објективним стандардима, Русија је много слабија од Запада. Међутим, њена највећа снага је да као једна ауторитарна држава може да мобилише јединствену политичку вољу којој један савез демократија не може да парира. Западна политика, дакле, треба пре свега да се фокусира на оне санкције које ће највише утицати на Кремљ – а не на оне које су Западу најлакше да их донесе – и да их схвати као део много шире стратегије која не пружа само Москви позитивне разлоге да се ангажује са Западом, већ и смањује њену способност да узврати. Права битка ће на крају бити добијена у срцима и умовима (и евентуално банковним рачунима) Путина и његових најближих сарадника и савезника.

Превео и приредио са енглеског: Небојша Вуковић

Извор: https://www.foreignaffairs.com/articles/russia-fsu

/2015-08-04/time-new-strategy-russia

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да је пожар у катедрали Нотр Дам у Паризу избио случајно или је подметнут?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер