петак, 29. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Да ли Буш постаје ирелевантан?
Савремени свет

Да ли Буш постаје ирелевантан?

PDF Штампа Ел. пошта
Патрик Ј. Бјукенен (Patrick J. Buchanan)   
среда, 04. јун 2008.
30. мај 2008.

Пошто је избубио оба дома Конгреса на изборима 1994, Бил Клинтон је пркосно изјавио: председник Сједињених Држава није ирелевантан!

А пошто је сазнао да је његов поверљиви помоћник из Тексаса, Скот Меклелан прогласио ''непотребним ратом'' тај исти рат у Ираку којег је Меклелан бранио са подијума Беле куће, Џорџ Буш мора да се осећа као што се и Клинтон осећао.

Синхронизовано дивљаштво напада на Меклелана као издајника говори нам да је он погодио у мету. Јер он је заправо понудио потврду критичарима председниковог ратног ангажмана, и то из ужег круга унутар Беле куће, да Бушов мотив за отпочињање рата није била јасна и непосредна опасност ирачког напада оружјем за масовно уништење, већ пружање подршке Бушовом крсташком рату за наметање демократије Блиском истоку.

Неоконзервативна идеологија, а не амерички национални интереси, каже Меклелан, мотивисала је Буша да започне један од најдужих и најконтроверзнијих ратова у америчкој историји.

Када лојалисти пребегну а затим покушају да профитирају од свог пребега, то је обично знак пропадајућег председничког мандата. И, збиља, чини се да нам догађаји поручују да историја оставља Буша у запећку.

Упркос томе што је администрација означила Хамас и Хезболах као терористичке организације, а Сирију и Иран као државне спонзоре терора са којима нећемо преговарати, амерички клијенти игноришу Америку. Израел игнорише Бушов захтев да престане са градњом и ширењем насеља на Западној обали, која треба да буде срце будуће палестинске државе. Премијер Ехуд Олмерт води тајне преговоре са Сиријом о повратку Голанске висоравни у замену за мир. Када је Америка одбила улогу непристрасног посредника између Јерусалима и Дамаска, Турска је на израелску молбу преузела ту улогу.

Про-америчка либанска влада премијера Сињоре постигла је договор о примирју и деоби власти са Хезболахом, дајући овом милитантном шиитском покрету и странци право ветоа у влади у Бејруту.

Египат преговара са Хамасом око примирја у рату између Израела и Газе, и да би издејствовао замену заробљеног израелског војника којег држи Хамас за Хамасове борце у израелском заробљеништву.

Иранска револуционарна гарда, коју је Сенат означио као терористчку организацију, помогла је у постизању примирја између владиних снага и Махди армије у Басри и Садр цитију. И док Сједињене Државе користе најгрубље могуће речи у критиковању Махмуда Ахмадинеџада, ирански председник је примљен као почасни гост од стране ирачке владе коју ми подржавамо, као и од стране Ајатолаха Систанија, који се још увек није срео ни са једним високим америчким званичником.

Када је Буш, као циониста какав је постао, отпутовао на Блиски исток на прославу 60-годишњице Израела, критикован је од стране једног палестинског вође који опстаје захваљујући америчкој помоћи. Када је отишао у Ријад да моли за повећање извоза нафте, краљ му је дао само симболичан уступак.

У Пакистану, нова влада преговара о примирју са радикализованим пограничним покрајинама, што би обезбедило Талибанима безбедно склониште одакле би могли да спремају своје годишње офанзиве у циљу збацивања владе у Кабулу и избацивања Американаца, као што су њихови очеви избацили Русе.

Док се Русија и Кина приближавају ради супротстављања америчкој ракетној одбрани и америчком војном и економском присуству на Кавказу и у Централној Азији, изгледа да се Латинска Америка креће сопственим правцем у лево. Идилични дани Алијансе за прогрес одавно су прошли.

Чини се да свет исчекује Бушов одлазак и долазак следећег америчког председника. А спољнополитичке разлике између Џона Мекејна и Барака Обаме једнако су стварне и оштре као и оне између Рејгана и Картера уочи избора 1980, или Никсона и Мекговерна 1972.

Гледајући уназад на године након 11. септембра, тешко је дати Бушовој спољној политици прелазну оцену. Гурали смо НАТО ка истоку и одбили Русију од себе. Везали смо 140,000 војника и маринаца у Ираку, у рату који је сада у својој шестој години, из којег су се сви наши НАТО-савезници извукли. Имамо још један текући рат у Авганистану, где је ситуација најозбиљнија откако смо тамо ушли.

Бушов демократски крсташки рат одложен је на полицу након што је денео изборне победе Хамаса, Хезболаха и Муслиманског братства у Египту. А чини се да се, након Ирака, и Бушова доктрина превентивног рата креће у том правцу.

Америка остаје прва економска и војна сила света. Али после седам година Буша, ми више не изазивамо оно страхопоштовање или наду коју смо некад изазивали. Ми више нисмо светски хегемон из неоконзервативних представа. А разлог за то је што је Буш пригрлио њихову утопистичку идеологију о демокраској империји и слушао њихов позив да постане Черчил свог времена.

За Буша се може рећи да је био далеко бољи политичар и кандидат од свог оца, али као државник и светски вођа, он не би могао да носи ни ципеле свог старог.

COPYRIGHT CREATORS SYNDICATE, INC

http://www.antiwar.com/pat/?articleid=12917

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер