Asad kreće na Alepo, SAD sprema intervenciju

Nedavne pobede Sirijske arapske armije (SAA) u južnim i jugozapadnim provincijama, a posebno preuzimanje kontrole nad Al-Kusairom, gradom u neposrednoj blizini granice sa Libanom, dovele su do stvaranja nove vojno-političke realnosti ne samo u Siriji, već i u regionu. Uprkos veoma važnoj pobedi, kako vojnoj, tako i psihološko-propagandnoj, u strateški važnom gradu Al-Kusair, posao za sirijske snage bezbednosti još ni izbliza nije završen. Pre izvesnog vremena su upućena velika pojačanja prema gradu Alepu na severu zemlje, kako bi se neutralisalo najjače uporište pobunjenika u Siriji. Pored novopristiglih dvadesetak hiljada sirijskih vojnika, svoje učešće u borbama za Alep su „prijavili“ i pripadnici Hezbolaha i iračkih šiitskih milicija.

Operacija nazvana „Severna oluja“ već je započela borbama za kontrolu okolnih gradova i naselja, kao i putnih pravaca, kako bi se potpuno izolovale sve militantne grupe u do pre dve godine najvećem i najbogatijem gradu u Siriji. Asad je odlučio da maksimalno iskoristi povoljnu situaciju nastalu slamanjem otpora pobunjenika i islamista u Al-Kusairu, ali i šokiranost i neodlučnost pobunjenika i njihovih sponzora, kako bi pokušao da deblokira i povrati Alep pod punu kontrolu vlade u Damasku u što kraćem roku. Ukoliko se operacija uspešno okonča, pobunjenicima bi se naneo udarac od koga se više ne bi mogli oporaviti, a tada ne bi pomogli ni vazdušni napadi NATO snaga. Samim tim bi borbe u Siriji ušle u završnu fazu u kojoj bi SAA do kraja godine ponovo uspostavila kontrolu možda i nad 90% sopstvene teritorije. Šta se to dogodilo u poslednjih 6 meseci u Siriji što je omogućilo Asadu da na ovakav način preokrene situaciju na terenu u svoju korist?

Serije uspeha sirijske vojske u 2013. godini su rezultat temeljne i sistematske promene strategije Asadovih generala. Krajem 2012. godine, mnogi analitičari su očekivali relativno brzi pad Alepa i Damaska i sledstveni „odlazak sa vlasti“ sirijskog predsednika Bašara el-Asada i njegove BAAS partije. Kako i ne bi, nakon poražavajućih prebega mnogih ministara (čak i premijera), generala i vojnika na stranu pobunjenika i islamista, više se spekulisalo o tome ko će prvi ponuditi azil predsedniku Asadu, Iran ili Rusija. Suočena sa značajnim osipanjem sopstvenih redova i razvučenim snagama širom Sirije, SAA je uspela da se u vrlo kratkom roku regrupiše, popuni redove, koncentriše snage i na više pravaca izvrši uspešne napade na položaje pobunjenika. Kako je to moguće?

Sigurno je da je vojska sačuvala određene kapacitete (Republikanska garda), tzv. tvrdo jezgro, ali teško da bi to bilo dovoljno za tako brzu transformaciju. Najveću pomoć Sirija je dobila od Teherana. Elitne iranske Kuds snage potpomognute brojnim vojnim specijalistima i savetnicima, uz stvaranje NDF (Nacionalne odbrambene snage) i mobilizaciju libanskog Hezbolaha dali su onaj potrebni vetar u leđa zvaničnom Damasku. Pored svojih šiitskih saveznika, Asad je mogao da računa na još jednog moćnog zaštitnika, Rusku Federaciju. Zahvaljujući blokiranju novih rezolucija SB UN koje se tiču uspostavljanja zone zabrane letenja nad Sirijom, ali i direktnoj pomoći, kako humanitarnoj, tako i vojno-tehničkoj, Asad je dobio neophodan predah, a Moskva je svima stavila do znanja da je Sirija ruski strateški prioritet na Bliskom istoku i da Rusiju po ovom pitanju niko ne sme da ignoriše. O tome svedoči i kontinuirano prisustvo ruskih ratnih brodova uz sirijske obale.

Ono što je posebno šokiralo sve od Rijada do Vašingtona je, istina stidljivo, uključivanje Bagdada u sirijski sukob, ali ne na strani islamista. Irački premijer Nuri al-Maliki je rasporedio iračke vojno-bezbednosne snage na granicu sa Sirijom, presecajući pobunjeničke puteve snabdevanja. Pobunjenici, pre svega pripadnici Al-Nusra fronta, bezuspešno pokušavaju da probiju blokadu direktnim napadima na iračke snage bezbednosti. Istovremeno, paravojne formacije iračkih šiita iz južnog Iraka već su stigle u Siriju da potpomognu Asadove ratne napore.

Ovako značajan razvoj događaja u regionu zabrinuo je inicijatore krvavog sirijskog rata iz Rijada, Dohe, Vašingtona, Pariza. Stvari su krenule suprotno od željenog toka, stvara se čvršća osovina Teheran-Bagdad-Damask, koja bi uz libanski Hezbolah mogla ne samo da zabeleži ključne pobede i pobedonosno privede rat kraju u najskorije vreme, već i da vojno i politički zagospodari dobrim delom Bliskog istoka. Šokirana je i opozicija u Libanu pa i sam Izrael, čije bi pozicije u regionu posle moguće Asadove pobede, zbog Hezbolaha mogle biti dodatno ugrožene. Ovakvom razvoju događaja kumovali su i sami pobunjenici/islamisti/plaćenici i njihova razjedinjenost, surovost, isključivost i konstantno siledžijstvo prema civilnom stanovništvu. Danas upravo predstavnici pobunjenika i njihovih mentora beže od pregovora, jer se zna ko trenutno drži adute u rukama.

Dosadašnji uzdržani stav i izjave američkog predsednika Baraka Huseina Obame mogle su se, s obzirom na razvoj situacije, shvatiti kao američko pranje ruku od Sirije, ali njegova odluka da postavi Suzan Rajs na mesto savetnika za nacionalnu bezbednost, a Samantu Pauer na mesto američkog ambasadora pri SB UN, dovoljno govori o skrivenim namerama administracije u Vašingtonu. O čemu se zapravo radi? Suzan Rajs i Samanta Pauer, zajedno sa Hilari Klinton su u Vašingtonu poznatije kao „tri gracije humanitarnih intervencija“ pa je očigledno čime će se dve dotične dame baviti i kakvu će politiku zastupati na tako značajnim pozicijama u američkoj administraciji. Strategija izazivanja kontrolisanog haosa, od milošte nazvana „arapsko proleće“, koju Vašington primenjuje poslednjih godina na Bliskom istoku, naišla je na snažan otpor u Siriji. Barak Obama ne želi direktan sukob sa Moskvom, međutim američki „izvođači radova na terenu“, očigledno nisu bili u stanju da samostalno završe posao kao što je to bio slučaj sa Libijom. Čak je i Izrael malo ublažio retoriku nakon direktnih upozorenja iz Moskve.

U četvrtak, 13.juna, američki predsednik je podlegao pritiscima i doneo odluku o direktnom angažovanju SAD u sirijskom konfliktu na strani pobunjenika, zbog nazovi dokaza o upotrebi bojnih otrova. Angažovanje će podrazumevati naoružavanje pobunjenika, kao i jednostrano uspostavljanje zona zabrane letenja, koje će po svom obimu navodno biti ograničeno. Za tu priliku je Pentagon još pre nedelju-dve prebacio u Jordan 1.000 marinaca, PVO sisteme Patriot i nepoznat broj aviona F-16. Ovakav razvoj događaja svedoči da je Pentagon procenio da je „vrag odneo šalu“ i da su pobunjenici u rasulu. Obama je morao da preseče: ili će dići ruke od Sirije ili će povećati ulog, a samim tim i rizik da svojim angažovanjem SAD izazovu proširenje sirijskog sukoba na ceo region.

Činjenice su jasne, Vašington ne želi da dozvoli „poraz“ u Siriji, Moskva ne sme sebi dozvoliti gubitak Damaska, a Teheran mora po svaku cenu da zadrži Asada na vlasti. Zemlje Zalivskog veća saradnje (S.Arabija, Katar, UAE i druge) su već maksimalno angažovane u rušenju Asada, a Izrael je već pokazao kakav je njegov interes u sirijskom sukobu. Turski premijer Redžep Tajip Erdogan je zahvaljujući sopstvenoj lošoj proceni i nagovaranjima sa strane uvukao Tursku u sirijski živi pesak, što mu se ovih dana obija o glavu širom zemlje po najvećim turskim gradovima. Poslednja stvar o kojoj vlada u Ankari ovih dana razmišlja je situacija u Siriji.  

Dakle, tabla je postavljena, sve figure su konačno tu i počeli su da se povlače prvi ozbiljni potezi. Očekuje se da Moskva adekvatno odgovori na izazov i Putin će morati da preseče. Možda će sada poslati PVO sisteme S-300 u Siriju, možda i sopstvene snage za podršku bazi u Tartusu. Kao već iskusan svetski pokeraš, Vašington je podigao ulog, ostaje da se vidi da li blefira ili ne. Međutim, veliko je pitanje koliko daleko je Putin spreman da ide u konfrontaciji sa SAD i da li je u međuvremenu postignut neki dogovor sa Vašingtonom, koji bi predstavljao dvosekli mač za Rusiju. Ne treba unapred isključivati čak ni eventualnu američku ponudu izrežiranog raspada Sirije na više manjih država po ugledu na bivšu SFRJ, za šta se zalažu neki zapadni eksperti. Koliko god ovakva teorija neverovatno zvučala, gde ima dima, ima i vatre.

Planeri u Teheranu su verovatno predvideli mogućnost ovakvog razvoja događaja, a imali su sasvim dovoljno vremena da pripreme određene protivmere. Iran sigurno neće napustiti svog saveznika u Siriji, angažovani su Hezbolah, iračke šiitske milicije, iranske Kuds snage, vojni savetnici... Međutim, veliko je pitanje koliko će Teheran biti u stanju da pomogne Asadu, ako SAD pokušaju da uvedu zone zabrane letenja. Jedna od tih zona će sigurno biti uspostavljena na krajnjem istoku zemlje prema granici sa Irakom, kako bi se blokirao sav vazdušni saobraćaj između Damaska i Teherana. Time bi Iranu bila značajno umanjena mogućnost snabdevanja svojih saveznika u Siriji i Libanu. Teheranu će ostati jedino kopnena veza preko južnog Iraka, a za to će biti potrebna dozvola premijera al-Malikija, koji će se naći pod velikim pritiskom SAD. Teško je proceniti kako će i da li će Teheran vojno odreagovati na ulazak SAD u rat u Siriji, Iran je bio i ostao velika nepoznanica.

Asadova procena da treba požuriti sa operacijama čišćenja terena od islamista se pokazala potpuno ispravnom. Svako čekanje je kontraproduktivno. Vašington će primeniti dobro oprobanu taktiku zastrašivanja, kako bi pokolebao zvanični Damask i dobio u vremenu, ali Asad nije sam, ima moćne saveznike i to komplikuje celu stvar. Da bi umanjio pažnju domaće i svetske javnosti na aferu masovnog špijuniranja sopstvenih građana, Barak Obama je doneo odluku koja će se po ko zna koji put pokazati kao pogrešna, iako bi ona verovatno bila doneta pre ili kasnije. Afera je samo ubrzala stvari, lobi proizvođača oružja je suviše jak u Vašingtonu. Iako bi „Severna oluja“ mogla označiti konačan slom pobunjenika i vratiti nekakvu stabilnost Siriji i regionu, potezi koje vuče Vašington ne govore o skorom kraju rata, već prete da sirijska tragedija preraste u najveći sukob koga je Bliski istok video u poslednjih pola veka.