Najdosadnija sporedna stvar na svetu

(Iz Arhive NSPM-a, 11.06.2006) 

Povodom Svetskog prvenstva u fudbalu (Nemačka, 2006)

Kao vlasnik nekoliko vrednih rezultata u praćenju fudbalskih utakmica (ove godine sam, uspavavši se na dve od tri posmatrane, već postavio lični rekord), osetih potrebu da iznesem svoje viđenje histerije koju ta igra nosi. I da doprinesem rušenju nekoliko mitova.

Prvi mit fudbal hirotoniše u "najvažniju sporednu stvar na svetu"; iako dotično pikanje lopte ima masu poklonika, možemo ga, u najboljem slučaju, staviti u rang onoga što je dvorska luda pružala kraljevima: onemogućavanje razmišljanja o sebi. Činjenica jeste da prosečan fanatik ne može da digne glavu od trostrukih prenosa, kombinovanih decom-ženom, zločestom bešikom, obrocima i (opciono) poslom, ali nikakve važnosti tu nema: samo nepatvorena dosada. (Od fudbala su dosadnije samo emisije o fudbalu.) Neposredna posledica te dosade jeste da je beda ljudskog bivstvovanja najuočljivija posle loše fudbalske utakmice.

Drugi mit govori o neslućenim mogućnostima muških koji ne gledaju fudbal da smuvaju nešto žensko; nastao je dodavanjem nepokretnosti muškog fudbalskog dela na sumnjive teorije verovatnoće. Lično smatram da je ovo veća podvala nego prva; to odgovorno izjavljujem jer sam, kao pasionirani neljubitelj, tri puta učestvovao na ovom nezvaničnom šampionatu koji donosi fudbalsko prvenstvo, i to bez upisivanja u listu strelaca. Uostalom, razmislite da li vam se neko žensko biće pohvalilo da je svoga muža upoznalo dok joj je ex-dečko gledao fudbal?!

Treća stvar fudbalske mitologije vezana je za našu tzv. nadarenost za ovu igru. (Godinama nas je na to ložio Pele – uvek je nešto računao na nas kao favorite iz potaje – ovog prvenstva ga ne primetih jer se možebiti nije snašao koju reprezentaciju/državu treba da pohvali.) A istina je sasvim drugačija: suština fudbala nekompatibilna je s našim genetskim kodom. Fudbal je igra za 19. vek – ogromna (stepska?) prostranstva, ništa ne znače ni minuti a kamoli sekunde; poslednja (vremenska) stavka je znakovita – u ostalim kolektivnim sportovima moguće je prelomiti stvari u poslednjim sekundama, što odgovara našem kampanjskom mentalitetu.

Četvrti mit kaže da je naša fudbalska reprezentacija ureknuta; a biće da je jedan od onih koji su nas obajali bio i sam drug Tito. Ovu tezu najrečitije obrazložio je početkom ovog milenijuma stanoviti Milovan Dejanović, niški "putnik kroz vreme", a donela istinoljubiva "Zona sumraka": "Naša reprezentacija je pod prokletstvom još iz Titovog vremena. Ono se navuklo na naš tim na Svetskom fudbalskom prvenstvu u Nemačkoj 1974. godine... Uz pomoć crne i vudu magije su nas pobedili i Holanđani sa 6:1. Šestica je satanin broj i zato su nam i dali toliko golova; zašto recimo nije bilo 5:1 ili 7:1?" Evo, sad je bilo 1:0 – nismo pobedili Holanđane ali smo bili daleko i od jedne šestice (u mreži) a kamoli od tri.