Boris je, naravno, nerazumljiv jer on iz pozicije pobednika širi svoj krug umesto da ga sužava, on ne govori o tome koga će očistiti, ukloniti i zatvoriti, on se, dakle, ne kreće u okviru jezika političkog atavizma, jedinog koji se na ovdašnjoj sceni razume bez greške.

Nakon ovih izbora u Srbiji je otvorena politička trgovina postala apsolutno prihvatljiva politička disciplina. Više se niko i ne osvrće i ne zgražava nad očiglednim kršenjem svih političkih i moralnih normi i načela.

To je razlog zašto su novi lovci na naciste neizmerno radosni nakon Karadžićevog hvatanja ove nedelje. Pedi Ešdaun, bivši gospodar Bosne, najavio je da će ovaj uspeh da proslavi sa svojim bosanskim prijateljima.

Blickrig DSS-a nije se, međutim, završio prema planu koji je predviđao lagodno formiranje vladine većine sastavljene od koalicije DSS–NS– SRS. Istina, najgore su izbegli, jer je malo nedostajalo da liberali potpuno trijumfuju.

„Amerikanci i Englezi sede u kokpitu pri formiranju vlade”, kaže evropski diplomata stacioniran u Beogradu. Američki ambasador Kameron Manter, koji u srpskim medijima igra ulogu iza kulisa, u svakom intervjuu iznosi uverenje da će u Srbiji pobediti proevropska vlada.

Gotovo neprimećeno „meko autonomaštvo“ vojvođanskog DS-a stoga prolazi bez ikakvog političko-medijskog otpora jer se kontroliše medijski prostor, a Čanak i Liga im na neki način služe kao neko za koga se vezuje negativan odnos prema radikalnijem autonomaštvu.

U postojećim političkim okolnostima u igri su dve opcije za sastav vlade: SRS–DSS–NS–SPS–PUPS–JS i ZES (koalicija DS, G17 plus, SPO, LSV, SDP Rasima Ljajića)–SPS–PUPS–JS–stranke mađarske nacionalne manjine.

Milošević je, ma šta o njemu mislili, imao nespornu političku harizmu, o kojoj su svedočili i nekadašnji ljuti protivnici, poput Vuka Draškovića. Milošević je došao na vlast spretno izvedenim unutarpartijskim pučem, a Tadić po sili zakona prirode.