На плану идеологије, око ДСС се окупља дискурс који говори о одбрани аутентичности Србије у односу на ЕУ и глобализовани свет. Проблем са тим је што је сам појам аутентичности, како га схватају заступници ове политике, такође празан.

Не слажем се ни са једном од ових глупости које сам написао, него сам хтео да видим како изгледа када радиш против своје нације и државе. Могу да вам кажем да је лакше него што сам очекивао. На све стране нуде се квазиаргументи које „Срби" могу да употребе против Срба.

Не откривамо никакву тајну када кажемо да је Србија била у средишту пажње у Брду. Како је један наш колега рекао, ми сви за Србију хоћемо исто оно што је и Словенија – која је заједно са Србијом некада била једна од југословенских република а сада председава ЕУ – постигла. 

Морам да при знам да сам коментар Растислава Динића схватио у неку руку као свој неуспех, а не само његов. Наиме, жалости ме чињеница да на прошлогодишњим Филозофским сусретима, на којима смо заједно дискутовали, колега Динић ништа није научио о либерализму.

У време у коме је међународно право релативизовано до вулгарности, у време када гола сила и насиље, (п)остају прва и последња реч међународне политике, место и улога МСП-а, у контексту независности Косова је вишеструко важна и потребна.

Чињеница јесте да је просечан српски гласач фрустриран „губитком Косова које још није изгубљено“, те да, незадовољан преспором и мрцварећом транзицијом, свој крајњи излаз види у европским интеграцијама.

Шта је погрешно у тексту Мариа Калика „Либерални фашизам и расизам у Србији“? Једном речју – све. Појмови су нејасни и непрецизни, закључивање је произвољно, генерализације олаке и неутемељене.

Изгледа да је једино позитивно у Србији то што постоје људи који о њој говоре негативно – бар за новинаре хрватске телевизије, за које очигледно имају уста само они који су спремни да изговоре оно што је хрватском уху угодно да чује.