Данас се у Демократској странци готово и не чује, а и не цени превише глас критичких интелектуалаца, они се третирају као нужно зло. Сада су нека друга времена у којима нема места за људе који постављају „незгодна“ питања.

Није логично да се стубови спољне политике траже изван Србије, поготово не на начин који сугерише исти и значај и допринос тих тзв. стубова виталним интересима. Стубови сваке стратегије, па и стратегије спољне политике, налазе се унутар Србије.

Одредбе Пословника Скупштине Србије посланицима пружају могућности да предложену резолуцију о Сребреници размотре на начин који задовољава критеријуме озбиљног парламентарног тела, у складу са оправданим очекивањима грађана.

Поред високе излазности ове изборе обележила и прва отворена коалиција Либерално демократске партије и Демократске странке. Да ли је то наговештај сарадње? Судећи по ставовима ЛДП-а, ова изборна сарадња са Демократском странком има стратешки и програмски карактер.

Можда и у страху да их еврореформски медији не оптуже као „мрачњаке“,  лидери опозиције се не усуђују да формулишу алтернативу погубној спрези бриселске бирократије, транснационалних капиталиста и домаће компрадорске елите.

Зона сумрака! Покушавам да се сетим да нисам заиста то потписао, али немогуће да сам толико погубљен јер сам садржај петиције за референдум о НАТО који сам, кад се појавио у новинама, прочитао сасвим сигурно први пут. Нисам толико излапео.

Читава афера са вештачки створеном „пандемијом“ и сумњивом вакцином добра је лекција и Тадићу, и свима нама. Употребљавајмо своју здраву памет, критички се односимо према великим медијима и информишимо се из независних извора. Само тако ћемо преживети у овом систему бесрамне јавне лажи.

Државна политика није плес, него шах, или опасна и важна партија покера. Неко у званичном Београду изгледа посматра политику као плесање уз ритмичне звуке бечког валцера. Или жели да игра хрватски танго, тако што где ногом крене Хрватска, ту стане и Србија.

Карактер сталног парничара тешко да доприноси угледу једне земље. Противтужба која се подноси, са намером да се иста што пре повуче, у том смислу представља врхунац непромишљености. Зато је са друге стране дочекана са видним олакшањем.

Поред угледног имена, реч је и о власништву над 420 квадратних метара простора у центру Београда, што је све плаћено 800 хиљада евра. Како се дошло до ове понижавајуће цене када се говорило о неколико милиона евра, знају само они који су водили продају.