Последњи интервју Бориса Тадића можда наговештава да је он одустао чак и од те чудновате, накнадне подршке српског народа, те да га, чини се, сада задовољава и актуелна подршка невладиног сектора.

Врхунац лицемерства је ипак у изјавама појединих министара да су они изузетно срећни и задовољни што је извештај Државне ревизорске институције угледао светлост дана и да је то снажна гаранција даље демократизације нашег политичког система.

Најтеже последице по образовање најављена рационализација ће оставити на селу, али, за то изгледа мало ко, односно нико не брине. Почетак процеса рационализације показао је сву неорганизованост и индолентност просветних власти.

Политичко руководство инсистира на укидању обавезног служења војног рока позивајући се на примере армија из окружења. Да би држава могла да рачуна на какво-такво очување територијалног интегритета и суверенитета, потребна јој је снажна и модерна армија.

Бавити се новинарством а негирати потребу за објективношћу представља негацију самог медијског деловања. Бити против свих тек онда када се изгуби и последња прилика за политичко удомљавање и етаблирање врхунац је хипокризије.

Коштуница је тек 2008. могао у пуном смислу да разуме Милошевићеве проблеме, а Тадић је тек сад изгледа почео да схвата Коштуницу. Проблем је у томе што је свако од њих мислио да његов претходник погрешно игра са странцима и да ће он умети боље. На истом путу налази се данас и Томислав Николић.

Јучерашњи позерски протести против банкара потврдили су да је антикапитализам постао пуки бренд, са исто онолико садржине колико и ланац брзе хране или марка гардеробе. Протестанти нису толико заступали неки циљ, колико су заправо трагали за истим, нису само протестовали, него и позирали камерама.

Намерна употреба оружја масовног разарања, непредвиђен економски колапс, нестанак функционалног политичког и легалног поретка облици су могућног „стратешког шока“ у Америци.