Poslednji intervju Borisa Tadića možda nagoveštava da je on odustao čak i od te čudnovate, naknadne podrške srpskog naroda, te da ga, čini se, sada zadovoljava i aktuelna podrška nevladinog sektora.

Vrhunac licemerstva je ipak u izjavama pojedinih ministara da su oni izuzetno srećni i zadovoljni što je izveštaj Državne revizorske institucije ugledao svetlost dana i da je to snažna garancija dalje demokratizacije našeg političkog sistema.

Najteže posledice po obrazovanje najavljena racionalizacija će ostaviti na selu, ali, za to izgleda malo ko, odnosno niko ne brine. Početak procesa racionalizacije pokazao je svu neorganizovanost i indolentnost prosvetnih vlasti.

Političko rukovodstvo insistira na ukidanju obaveznog služenja vojnog roka pozivajući se na primere armija iz okruženja. Da bi država mogla da računa na kakvo-takvo očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta, potrebna joj je snažna i moderna armija.

Baviti se novinarstvom a negirati potrebu za objektivnošću predstavlja negaciju samog medijskog delovanja. Biti protiv svih tek onda kada se izgubi i poslednja prilika za političko udomljavanje i etabliranje vrhunac je hipokrizije.

Koštunica je tek 2008. mogao u punom smislu da razume Miloševićeve probleme, a Tadić je tek sad izgleda počeo da shvata Koštunicu. Problem je u tome što je svako od njih mislio da njegov prethodnik pogrešno igra sa strancima i da će on umeti bolje. Na istom putu nalazi se danas i Tomislav Nikolić.

Jučerašnji pozerski protesti protiv bankara potvrdili su da je antikapitalizam postao puki brend, sa isto onoliko sadržine koliko i lanac brze hrane ili marka garderobe. Protestanti nisu toliko zastupali neki cilj, koliko su zapravo tragali za istim, nisu samo protestovali, nego i pozirali kamerama.

Namerna upotreba oružja masovnog razaranja, nepredviđen ekonomski kolaps, nestanak funkcionalnog političkog i legalnog poretka oblici su mogućnog „strateškog šoka“ u Americi.