Борис Џонсон потписао је смртну пресуду најстаријем туроператеру на свету, компанији „Томас Кук“, одбивши да у њега уложи 150 милиона фунти. Сада ће британска влада морати да уложи око 600 милиона фунти за повратак око 150.000 британских туриста широм света.

Тако је и главом Хилари Клинтон умела да посети Грачаницу и хвали градоначелника Стојановића као добар пример пројекта да се од енклаве направи општина. Да се покаже покаже како је план тако добро склепан.

Грчка више није суверена држава: она је Џенерал моторс, а ЕУ је Вашингтон, док су грчки гласачи радо преузели улогу синдиката радника ауто-индустрије – све је у игри, нечега што би заиста могло да доведе до промене.

 Кључни квалитет Сандерсове кампање из 2016. године била је њена јасноћа. Мантрајући бројке о „1% који има више од 90%“ сенатор из Вермонта урезао је у свест САД-а идеју о друштвеној неједнакости. Ове идеје, довеле су до појма оно што су грађани области Великих језера осећали већ дуго

Rečenice Đorđa Vukadinovića, striktno gledano, nemaju nikakvog smisla, jedini njihov smisao je reprodukcija autoritarnog poretka plašenjem građana proizvoljnim diskvalifikacijama i šlepovanjem uz izvore autoritarnosti.

Није реч о томе да је Европа спремала (монетарну) кочију без (политичког) коња. Радило се о покушају да се кочија употреби ради довођења коња. То је био последњи велики покушај такозваног “функционалистичког” приступа.

Долазак Џереми Корбина на чело Лабуристичке партије и Брегзит представљају догађаје од великог значаја. Они су показатељ губитка владавинских капацитета естаблишмента. Неолиберлна хегемонија декласирала је не само економију и друштво него и политичку класу

Свака аналогија има своју ману. Када су после монголске најезде руске земље биле пацифизиране, уместо руске власти су стигле власти Литваније, Пољске, Турске. Русија је ратовала за повратак својих теритроија. Тих 600 или 700 година у свести великог руског народа уцртано је шта је то историјска Русија, да смо сви подељена деца једне земље.

Власт бројем посланика несумњиво може да промени Устав – парламент је политички једнообразан, а страначки апарат организационо кадар да своје бираче мотивише да изађу на референдум. Стога чуди да се у овај поступак закорачило готово нечујно, као да се Устав мења тек реда ради, а не да је реч о најважнијем државном послу. 

 Све у свему, изложба „нецензурисане лажи“ била је пуцањ у празно – ако је циљ био да се квалификована јавност убеди како у Србији нема цензуре и диктатуре. Али не треба имати ни трунку сумње да ће ефекат бити постигнут када је реч о напредњачком бирачком телу – старијем, слабо информисаном и образованом