На страну очигледно одсуство надахнућа и сваког трага од суптилности, али филм Анџелине Џоли настао је не у њеној него у глави професионалаца, и са суштински истом наменом као разне сличне продукције незаборавних деведесетих година.

Ово што следи је, дакле, дослован цитат из „Данаса“: „Кад Србија престане да србује и кад се узвиси на ниво људскости - онда ће се ствар почет мењат"

Вријеме је да Вучић промијени плочу и да од вучића постане вук. У сваком његовом јавном наступу, његова се немоћ све више очитује. Његови „пријатељи“ су га напустили, Њемачка на првом мјесту која јасно одобрава великоалбански експанзионизам. 

Заплет је хаотичан – ипак, највећа мана је ту онај неприродни дијалог, који још више подвлачи ионако претерано наглашену представу ратних дилема. Анђелина Џоли не поседује способност да удахне живот ликовима “од крви и меса“.

Ако пред собом имамо бар елементарне чињенице о смислу и циљу ових Бриселских разговора, онда би то требало да буде de iure признање тзв. Косова од стране Србије. Тај процес започет је са Бриселским споразумом и траје и данас

Како назвати поклањање државног, народног новца некима од грађана а не и оним другим или свима који су у истим или још горим економским проблемима?

Остаје нејасно због чега се чл. 36 родитељима намеће обавеза да детету пруже средње образовање, када су према ПЗ родитељи дужни да детету обезбеде само основно образовање, а у погледу даљег школовања имају исту обавезу, али у складу са својим могућностима и способностима.

Као дијете које је избјегло на Пале, које се одлично сјећа протеклог Отаџбинско-одбрамбеног рата, као неко ко је одрастао у чемеру сиромаштва и личних губитака, ја према Вашим одлукама немам неки нарочито заинтересован став. Оне за мене не постоје, не обавезују ме и сматрам их животно ништавним. Оне су за мене само знак несретних времена која иду у којима ће се ране отворене на овим просторима парати свим могућим ножевима из политичког репертоара тзв. „међународне заједнице“.

Онолико колико моја скромна памет досеже, могу рећи да сам готово апсолутно сигуран да ове протесте није нико унапред организовао. А поготово иза њих не стоји нико „споља“ – барем не од почетка и не као иницијатор. 

Већ неколико месеци, нажалост, сајт „Баштина ратника“ није доступан, што изазива непријатну стрепњу почетком 2012. године. У телефонском разговору, службеница у Сектору за борачка питања, обавестила ме је да је сајт оборен и да не могу да га оспособе.