петак, 06. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Прикази > Зашто су нас бомбардовали?
Прикази

Зашто су нас бомбардовали?

PDF Штампа Ел. пошта
Филип Благојевић   
недеља, 24. март 2013.

(Приказ књиге Данило Золо Ко каже хуманост... рат, право и глобални поредак, с италијанског превео Зоран Катанић; приређивање и стручна редакција превода проф. др Зоран Стојановић, Београд: Правни факултет Универзитета у Београду, 2012, стр. 157)

Inter arma enim silent leges –

(У доба рата, право утихне)

Цицерон

Монографија проф. Данила Зола „Ко каже хуманост... рат, право и глобални поредак“ представља исцрпну анализу тзв. рата за Косово, који су 1999. године против Савезне Републике Југославије водиле НАТО силе. Књига се такође осврће на однос снага у свету, унутрашње проблеме НАТО савеза и грубо кршење међународног јавног права. Осим правних и политичких коментара, аутор се упушта и у критику ставова тренутно најцењенијих филозофа, попут Јиргена Хабермаса и Мајкла Волцера.

На самом почетку, аутор пише о историјским околностима и империјалним претензијама на Балкан, како би објаснио зашто је овај рат вођен на Балканском полуострву, а не на неком другом крају света. Полази се од перцепције западњака, који на Балкан гледају као на Европу, будући да су балкански народи, културно и политички сматрани „европским“ народима, а поготово због блискости овог простора са геополитичком основом Европе. Међутим, за Запад Балкан остаје „Европа нижег реда: нејака, споредна Европа, утонула у сенке прошлости из које не успева да се извуче“ (19). Чак и балкански аутори ово подручје сматрају простором регресивног и агресивног национализма, који распирује крваве сукобе. За неке је управо тај национализам „ендогени узрок зала“, који Балкан чини неком врстом одметничког континента (20). Веома битна ставка јесте рањивост овог простора, који, у очима Запада, не чува стабилна војна сила, због чега је прилично подложан оружаним агресијама. Интересантно је да аутор сматра да „су етнички екстремизам и националистичка агресивност балканских народа примили одлучујући импулс, не од политичко-административне структуре Отоманске империје или од борбе за ослобођење од њене владавине... већ од политике територијалне поделе и комадања које су вршиле европске империје“ (24).

Након кратког описа кључних догађаја у посттитоистичкој Југославији, проф. Золо се осврће на подршку Запада отцепљењу Хрватске, Словеније и Босне. Међутим, он прави велику разлику између рата у Босни и оног у Хрватској, будући да „у босанском рату по први пут видимо интервенцију НАТО снага... у правим ратним операцијама против српских војних положаја“ (28). Штавише, „може се тврдити да су рат у Босни и рат за Косово консекутивни догађаји једног јединог 'хуманитарног рата'“(29). Рат за Косово, према аутору, није чак ни наставак рата у Босни, већ заједно са њим чини „хуманитарни“ развој балканских ратова прошлог века, а нарочито оних произашлих из интервенције фашистичке Италије и нацистичке Немачке. Исто као и 1941. године, западне силе уочи рата за Косово користе националистичке екстремизме и међуетничке тензије, како би наметнуле логику „империјалне картографије“.

Као једно од пресудних питања за разумевање овог рата аутор поставља настанак, брз развој и успех Ослободилачке војске Косова (ОВК, УЧК), екстремистичке фракције Албанаца, умногоме помогнуте и финансиране од стране Запада. Подршка овој организацији ишла је чак до невероватног међународног признања у Рамбујеу 1999. године. У њему се види не само тежња НАТО пакта да рат учини „иреверзибилиним и све крвавијим“, већ и непоштовање воље умерених косовских Албанаца, који су 1992. године са чак 99% гласова изабрали Ибрахима Ругову за свог представника. Као пресудан период у америчко-албанским односима узима се јесен 1998. године, када САД „све експлицитније показују непоштовање према Ругови и своје неповерење према умереној стратегији Демократске лиге Косова. У исто време све више обраћају пажњу на лидера УЧК-а и започињу неформалне контакте са њима.“ То се нарочито види на конференцији у Рамбујеу, о чему пише Роберто Мороцо дела Рока, где Американци „Хашима Тачија постављају на чело албанске делегације, где Ругова, кога су косовски Албанци демократски изабрали за председника, прелази у други план у односу на овог младића од 29 година.“(32).

Колико је западним силама (а поготово САД) стало да до рата дође, говори и чињеница да Activation order, који је Атлански савет 13. октобра 1998. године издао НАТО-у, није поништен чак ни након бројних Милошевићевих уступака којима се знатно ограничава суверенитет СРЈ. Наиме, само три дана након што је издат поменути акт (којим се НАТО овлашћује да ваздушно нападне циљеве у СРЈ), озваничен је Милошевић-Холбрук споразум, који СРЈ обавезује да смањи снаге на Космету, при чему се предвиђа мисија надзора од стране НАТО-а из ваздуха! Само осам дана касније, Резолуцијом 1203 Савета безбедности УН овлашћује се присуство контролора ОЕБС-а и ваздушна контрола НАТО-а неба над Косметом (142). Ово представља веома важан податак за српску јавност, будући да велики део или криви Милошевића за овај рат, или сматра да се у Куманову пристало на све из Рамбујеа, само што смо „приде бомбардовани и економски уништени“. Међутим, иако је Милошевић 1998. пристао на значајно ограничење суверенитета, Југославија је, након мање од пола године, добила нови ултиматум, који је и Хенри Кисинџер окарактерисао као „један неприхватљив диктат“. Проф. Золо наводи да би за Милошевића и Србију прихватање тога било равно „политичком самоубиству“ (34). Тако је, 24. марта 1999. године, без икаквог одобрења Савета безбедности УН, започело бомбардовање СРЈ. Само шест дана доцније (30. марта), Милошевић нуди повлачење југословенских снага са Космета у замену за прекид бомбардовања, што НАТО не прихвата. Након уништавања мостова и рафинерије у Новом Саду, Милошевић проглашава унилатерално примирје 11. априла, али НАТО доноси одлуку о настављању бомбардовања (144). Дакле, наводи о Милошевићевој жељи да води рат, као и они о његовом потпуном незнању и могућности да се рат избегне просто не стоје, нарочито ако имамо у виду разлоге за вођење рата, детаљно описане у наредном поглављу.

Као заступуник политичког реализма, аутор одбацује хуманитарну мотивацију за иницирање рата за Косово. Имајући у виду да су традиционалне мотивације империјалних војних интервенција (о којима Херфрид Минклер детаљно пише у својој књизи „Империје: логика владавина светом“) застареле и да вођење сваког рата захтева велико улагање ресурса (самим тим и легитимизацију онога ко рат покреће), хуманитарна мотивација тренутно се чини најприкладнијом. Она је реторички ефикасна, будући да „допушта да се 'светско јавно мњење' и 'универзална етика' супротставе девијантном партикуларизму једне државе или политичког режима.“ Због тога аутор, не доводећи у питање искреност идеолошких убеђења доносилаца најважнијих војно-политичких одлука, квалификовање рата као „хуманитарне интервенције“, сматра типичним „инструментом самоозакоњења рата“ од стране онога ко га води (40). Због тога се и позива на Прудонову максиму „Ко каже 'хуманост' покушава да те обмане“. Проф. Золо изражава неповерење у хуманитарну реторику, између осталог, због недовољно утемељених оптужби на рачун владе у Београду и српске милиције за „етничко чишћење“. Такође, подсећа да је Вилијем Вокер, шеф мисије ОЕБС-а, масакр у Рачку („ни најмање документован и и неоспоран 'чин'“ ( 41) тек након дугих консултација са Стејт департментом оквалификовао као „злочин против човечности“ и приписао га српским снагама, што је довело до „преговора“ у Рамбујеу и напада на СРЈ. Број албанских жртава након тога се хипертрофира у западним медијима[1]. У наредним странама, које су кључне у овој књизи, аутор нуди своја четири реалистичка тумачења рата (42-54).

Као прво, наводи се надметање САД са Европом. Ову тезу подржавају европски аутори, тврдећи да је Америка на тај начин себи обезбедила улогу полицајца на значајном геостратешком простору – на Балкану и Медитерану. Ален де Бенуа тврди да је америчка суперсила тежила да „Европљанима да на знање да они не би били у стању да реше балканско питање без интервенције Вашингтона“(43). Шарл Шампетје иде још даље, те овај рат назива „Рат против Европе“, објашњавајући да је основни циљ САД био да подели Европу ради војно-политичке окупације целог територијалног подручја од Балтика до Јадрана и источног Медитерана! Зато је рат за Косово далеко сложенији од свих пређашњих на овом простору, јер стратешке пројекције САД превазилазе димензије Балкана и укључују чак и посредне протагонисте, попут Кине и Индије.

Друго тумачење тиче се економских разлога и такође је интересантно, будући да указује на податке који су слабо познати у Србији. Аутор наводи да се не може негирати да је НАТО интервенција имала негативне економске последице на Европску унију. Реперкусије овог рата су притисак балканске емиграције ка Европи, стварање тешкоћа европским инвеститорима и експанзија црног тржишта и шверца. Међутим, као суштинско питање, проф. Золо наводи борбу са Русијом и Ираном за контролу нафтних коридора које Каспијско море и Кавказ спајају са Медитераном, Балканом и Јужном Европом. „Сједињене Државе су решене да изграде нафотоводе на сигурним територијама, то јест, преко земаља, чак и исламских, али које су зависне и које се могу контролисати (45)“. Због тога је Турска веома битан партнер САД, а ЕУ је преузела на себе обавезу да Турску прими до 2004. године, што је, као што смо видели, благовремено испунила (sic!). Да је теза о контроли коридора тачна, показало се након рата, када је на самиту ОЕБС-а, 19. новембра 1999. године потписан споразум, који су САД „жарко желеле и из кога је искључена Русија, о изградњи новог нафтовода за пренос сирове нафте из централне Азије до Медитерана, без преласка преко територије Русије и Ирана.“(147).

Трећи разлог за вођење рата аутор види у прилици да се од стране САД наметне глобални „хегемонистички федерализам“ чији би најмоћнији инструмент био НАТО пакт. Стратешке анализе за наведени концепт креирали су Збигњев Брежински, Ричард Хас и Самјуел Хантингтон. Најзад, као мотивација за интервенцију, наводи се пројекција атлантске хегемоније према целој евроазијској области. Овај разлог уско је повезан са претходним и објашњава трансформацију НАТО-а у наднационалну структуру у којој САД воде главну реч. Још 1992. године, НАТО се ставио на располагање Уједињеним нацијама и ОЕБС-у за „очување мира“ на простору бивше Југославије. Осим што се тиме наводи интервенција у неодбрамбене сврхе, што је у супротности са главом 7 Повеље УН, НАТО је и прекршио чланове 5 и 6 сопственог статута[2]. Након само седам година, НАТО је фактички себи подредио УН, што је симболички показао на Самиту у Вашингтону, када је, при набрајању међународних организација са којима намерава да сарађује на решавању балканских проблема, на последњем месту навео Уједињене нације!

На основу изнетог, може се закључити да су се у рату за Косово укрстили највиши глобални војно-политички и економски интереси, што је Југославији оставило минималан маневарски простор.

Наредно поглавље бави се грубим кршењем међународног јавног права од стране НАТО пакта. Пре свега, наведени Activation order из октобра 1998, осим што је у директној супротности са чл. 2 Повеље УН, утиче и на ништавост Милошевић-Холбрук споразума, будући да крши чл. 52 Бечке конвенције о Закону о уговорима од 1969. Само кршење међународног јавног права није толико специфично код рата за Косово, колико одсуство било каквог покушаја да се, макар накнадно, прибави сагласност Уједињених нација. „Нити су се политички органи НАТО-а позивали на три резолуције Савета безбедности (од 31. марта, 23. септембра и 24. октобра 1998. године) које су могле да понуде неки ослонац, мада несигуран и лажан, за оправдавање оружане интервенције без изричитог мандата Савета, нити су у том циљу предложиле екстензивно тумачење чл. 51 Повеље УН“ (62). Слабост Уједињених нација била је очигледна, поготово јер су Индија, Русија и Белорусија одбијене када су Савету безбедности поднеле Резолуцију о осуди војне интервенције НАТО-а.

Са друге стране, не спорећи да је рат био противан међународном јавном праву, аутори попут Мајкла Волцера и Јиргена Хабермаса правдали су НАТО интервенцију „моралним“ разлозима. Због неспособности Уједињених нација да омогуће минималну „глобалну владавину права“ Волцер пише да нико није имао моралну обавезу да интервенише, али да су „сви имали право да то учине“. Стога закључује да је НАТО интервенција, ипак, била морално најбољи избор „имајући у обзир улогу коју коју су вековима на Балкану играле европске силе“ (68). Проф. Золо је у посебном раду, под називом Cosmopolis, критиковао Волцерову војну етику, за коју пише да се поклапа са „војним цинизмом“ Едварда Лутвака[3].

Као поборник космополитизма, Хабермас оправдава напад на Југославију, сматрајући да исти води преласку из класичног међународног права у космополиткско право (такође велича „хируршку прецизност“ НАТО авиона и залагање да се избегну цивилне жртве, што је демантовано од стране многих функционера УН, попут бразилског дипломате Сержа Виере де Мела, као и самих НАТО званичника). Као поборник „правног пацифизма“, он универзалну етику претпоставља праву, што је у основи погрешно. Та идеја потиче од Келсенове теорије о „праведном рату“, конструкцији која је подложна прагматичним политичким интерпретацијама. Међутим, Хабермас је ипак дотакао веома важна питања од правног и политичког значаја, која проф. Золо даље разрађује. Најважнији проблем тиче се слабљења УН и тежњи да се оне ојачају, тако што ће им се доделити надлежност над универзалном заштитом људских права. „Али оно што измиче присталицама кантовског космополитског права јесте то да је та 'универзалистичка претензија' неостварива у оквиру данас постојећих међународних институција и права. Универзализовати УН према шеми правног пацифизма значило би њихово уништење“(72), закључује Золо и додаје да ни сама концепција људских права није ослобођена контроверзи. Илустративан пример је Бангкокшка декларација, донета 1993[4]., којом су се азијске земље супротставиле наметању друштвених вредности и политичког система од стране Запада.

Један од највећих проблема рата за Косово, посебно због својих последица, свакако је бомбардовање квазинуклеарним и неконвенционалним оружјем. Према изјавама генералног секретара НАТО-а, Џорџа Робертсона, амерички бомбардери бацили су око 31 хиљаду бомби са осиромашеним уранијумом! (93) Такав рат, осим што је супротан праву, несамерљив је и категорији етике. Он по својој природи има функцију да уништава „животе, својину и права (хиљадама или стотинама хиљада) људских бића, остављајући по страни процену њиховог одговорног понашања“ (76).

При таквом стању ствари, било је потребно да се жртва представи као агресор, а агресор као жртва. Томе је послужио Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу, основан Резолуцијом Савета безбедности, противно међународном јавном праву. Југославија је Дејтонским споразумом под притиском Америке признала јурисдикцију овог трибунала. О тежњи да се Милошевић представи као искључиви кривац за избијање крвавог рата, сведочи и податак да су САД, одмах након престанка бомбардовања, већ 25. јуна, нудиле награду од пет милиона долара свакоме ко би дао информацију која би довела до хапшења Слободана Милошевића (146). У поглављу где објашњава многобројне аномалије Трибунала, аутор као основне наводи: нелегалност његовог оснивања; неусклађеност Статута са фундаменталним начелима кривичног права; несамосталност суда (будући да му је спољни циљ политичке природе стављен изнад његове правосудне активности); (89), а Алдо Бернардини наводи да се оснивању Трибунала може приговорити „да је предузета ad hoc, ретроактивно и без преседана“ (90). Његова спрега са политичким и војним органима НАТО-а и потпуна зависност у погледу финансирања од стране америчке администрације, говоре да је овај орган не само нелегалан, него и нелегитиман. Тако проф. Золо пише да „Победа над непријатељем не би била потпуна ако се не би обавио један судски обред који би санкционисао морални пораз побеђених. Без тог ритуала ниједан 'нови поредак' не би могао да се успостави“ (94). Стога и не чуди што хашки тужиоци нису покренули ниједну истрагу против НАТО команданата. Још већу срамоту за међународно кривично право представља различито поступање према оптуженицима са простора бивше СФРЈ, које је резултирало пуштањем на слободу Готовине, Маркача, Орића и Харадинаја, док су Срби осуђени на укупно 1112,5 година затвора, док их још деветоро их чека пресуду. О двоструком колосеку „политичке правде“, аутор наводи да „Трибунал за бившу Југославију, не само да је могао да постави на исту правну раван агресоре и нападнуте, него је гајио сарадњу са агресором на штету нападнутих... овај дупли колосек, био је један од најсензационалнијих парадокса рата на Косову, а који је западно јавно мњење укључујући најугледније правнике и политикологе, потпуно занемарило“ (99).

Рат за Косово показао је да је НАТО под строгом контролом САД и да је војно-политичка структура Европе крхка и сложена. Будући да, упркос великим улагањима, војни потенцијал европских држава, према речима Џорџа Робертсона, није достизао ни 10% потенцијала САД, убрзо се (у новембру 1999) створио план о стварању европског војног корпуса. Доцније је Вашингтон „сасекао у корену“ овај покушај Европљана да се осамостале, уз објашњење да би нови план могао да „угрози компактност НАТО-а и нанесе штету члановима НАТО-а који не припадају Европској заједници“ (115).

„Империјална картографија“ Рамбујеа наметнута је силом, а територија Космета постала је протекторат НАТО-а, на којем је изграђен камп „Бондстил“, огромна војна база, налик онима које су изграђене у Италији. „Два главна обећања – престанак етничког насиља и успостављање демократије у целој Југословенској федерацији – нису одржана“(111). Градови у Србији доведени су у прединдустријско стање (131), а са Космета је избегло 87% неалбанског сатновништва (110). Проф. Золо додаје да је рат имао дејства на западне политичке системе: „погоршао је и ставио на видело ерозију демократских институција. Показао је свемоћ мреже односа и транснационалних клубова... У ствари, рат за Косово су одлучиле – у Италији као и у другим европским земљама – неке војно-политичке елите лишене демократског мандата ad hoc, које су понекад деловале, као што се догодило у Италији, отвореним кршењем Устава“ (117) Треба се присетити и податка да су, осим америчког Конгреса, Хашки трибунал финансирале фондације и приватне фирме, попут Сорошевог Института за отворено друштво (97).

У закључку аутор наводи да „'рат са неба' није донео мир, демократију и стабилност на Балкану. Мржња, насиље, корупција, сиромаштво, проституција, уништење животне средине су оставштина овог рата“ (131). Претпоставке аутора по питању судбине Космета (да ће служити интересима НАТО-а, у сенци „Бондстила“, као и криминалним организацијама, “прослављених“ ових ратом), нажалост су се показале као тачне. Да бисмо схватили у каквим су проблемима и амерички савезници, а не само Србија, можда најбоље говори предговор српском издању, где проф. Золо констатује да „Србија и Италија имају заједничке озбиљне проблеме (мисли се на војну окупацију од стране САД – прим. Ф.Б.) које ће само са храброшћу и солидарношћу, на неки начин, успети да реше“ (16).

Ова књига посебно је битна да се, пре свега, разумеју разлози и демаскирају поводи за вођење рата на Космету[5]. Од нарочитог је значаја да се схвати улога Хашког трибунала и његове последње пресуде. Преведена је на српски језик можда у право време, будући да се на Србију, како споља, тако из унутра, врше снажни притисци да се одрекне Косова и Метохије.


[1] Нпр. амерички министар одбране, Вилијам Коен изјавио је да је убијено 100.000 албанаца, док је званичан податак НАТО-а био 10.000 жртава. Са друге стране, не потцењујући озбиљност „крвопролића којима су се Срби умрљали“, према   мишљењу Савета за заштиту људских права и слобода у Приштини, број албанских жртава у периоду јануар-октобар 1998. године био је 1291(57)

[2] Тако је већ 1995. године, НАТО на Балкану вршио функције оружаних снага и правосудних органа.

[3] Обојица су „радикално скептични“ према међународном праву и међународним институцијама.

[4] За разлику од западњачког либерализма, рационализма и индивидуализма, културни и политички идентитет земаља Југоисточне Азије чине ред, друштвена хармонија, поштовање ауторитета и породице.

[5] За поменуту тему упућујем и на књигу „Агресија, кореспонденција Правног факултета у Београду за време рата против СРЈ“, Правни факултет Универзитета у Београду, 2009., приредио проф. др Оливер Антић

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер