Sveta srpska zemlja vs. drevne albanske zemlje

„Tumačenje istorije na Balkanu uvek je bio nezahvalan posao“-

D. Bataković

Prikaz knjige: Dušan Bataković, Kosovo i Metohija: istorija i ideologija, 2. dopunjeno izdanje, Beograd, Čigoja štampa, 2007, 470 str. 

Dušan Bataković određuje kosovsko(-metohijsko) pitanje kao „najteži balkanski problem“(str.285) i kao „najkompleksniji međuetnički sukob u Evropi“(295). Uzroci sukoba su verski i civilizacijski, nezaobilazan faktor bili su i interesi velikih sila, a u korenu svega je borba za teritoriju, odnosno pretenzije „dva nacionalna pokreta za dominacijom nad istim prostorima“(203). S jedne strane, albanski nacionalni pokret, nastao u poslednjoj četvrtini 19. veka, polazio je od mita da je Kosovo drevna albanska zemlja i načela da „na prostoru koji je smatran nesporno arbanaškim, nema mesta za druge etničke i verske grupe“(62), a sa druge, srpska nacionalna ideologija zasnivala se na „kosovskom zavetu“, tj. na proterivanju Turaka iz središnjih oblasti nekadašnje srednjovekovne nemanjićke države, kao prvom i neophodnom preduslovu srpskog pokreta za oslobođenje i ujedinjenje (61). Na takvim nepomirljivim stavovima teško da je u 20. veku moglo doći do srpsko-albanskog sporazuma i koegzistencije na Kosovu i Metohiji. Tekstovi objavljeni u knjizi, napisani od sredine 1980-ih do proleća 2007. godine, ubedljivo to pokazuju. Čine izvesnu celinu i pružaju pogled na prošlost kosovskometohijskog prostora od srednjeg veka, prevashodno u vezi sa ulogom i značajem u nacionalnim ideologijama srpskih i albanskih političkih elita i u planovima tadašnjih velikih sila. Posebnu vrednost ima prilog o uzrocima i procesu arnautašenja - albanizovanja dela srpskog stanovništva koje je završeno balkanskim ratovima. Bataković iznosi procenu („sa dosta sigurnosti“) da je „približno 30 odsto ukupne arbanaške, odnosno albanske populacije na Kosovu, u Metohiji i susednim krajevima srpskog porekla“(51), a tu je i podatak, baziran na izveštajima srpskih konzula u Prištini, da su upravo Arnautaši „bili najopasniji progonitelji pravoslavnog srpskog stanovništva“(49).1 Treba ukazati i na prilog o srpskoj vladi i Esad-paši Toptaniju, valjda jedinom savezniku Srbije među albanskim prvacima, koga su zbog prosrpske orijentacije ubili njegovi sunarodnici 1920. u Parizu, gde je sahranjen sa srpskim vojnicima. Esad-paša je u srpskoj vladi našao podršku za svoju ambiciju da postane albanski vladar, a Albanija na čelu sa Esad-pašom bila bi, zauzvrat, u srpskoj sferi uticaja. Bataković ukazuje na tajni ugovor o realnoj uniji između Srbije i Albanije potpisan na Vidovdan 1915. godine u Tirani od strane Esad-paše i srpskog ministra unutrašnjih poslova Ljubomira Jovanovića. Ugovorom je bilo predviđeno da zajedničke ustanove budu vojska, carinska uprava, narodna banka i predstavništva prema drugim zemljama. Esad-paša bio bi izabran za kneza Albanije, a vladu bi obrazovao od ljudi koji će zastupati ideju srpsko-albanskog jedinstva. Granice bi bile korigovane u korist Srbije, a Srbija bi pomogla u organizaciji vlasti i državne uprave u Albaniji. Bataković saradnju srpske vlade sa Esad-pašom ocenjuje kao „prvi zajednički pokušaj da se sporna pitanja između dva naroda rašavaju... na način koji je... trebalo da ugasi stara žarišta međusobnih sukobljavanja“. S druge strane, saradnju Esad-paše sa Srbijom, albanski nacionalisti, kako ih naziva Bataković, smatrali su pokušajem Srbije da ostvari „svoje stare ciljeve o izlasku na more na albanskom primorju“(128). Batakovićeva ocena i različiti pogledi na Esad-pašu primeri su dva nepomirljivo suprotna pogleda srpske i albanske strane na zajedničku istoriju ova dva naroda. Radi se, zapravo, o dve potpuno različite istorije. Uostalom, Nikola Pašić je uoči Prvog balkanskog rata nudio Albancima u Staroj Srbiji slobodu ispovedanja vere, škole na maternjem jeziku, upotrebu njihovog jezika u lokalnoj administraciji i posebnu manjinsku skupštinu koja bi odlučivala o zakonima koji se tiču verskih, obrazovnih i sudskih pitanja (91-92 i 218-219). Albancima, koji su već imali svoj nacionalni pokret i podršku Austro-Ugarske za stvaranje nezavisne države, to je bilo zaista premalo, imajući u vidu povlašćeni položaj koji su kao muslimani imali u Otomanskom carstvu u odnosu na Srbe kao hrišćane.2 Oni su tražili stvaranje svoje države od četiri nekadašnja turska vilajeta (Skadarskog, Janjinskog, Bitoljskog i Kosovskog) koja bi osim današnje Albanije, obuhvatala i današnje Kosovo, delove Makedonije, Sandžaka, Crne Gore i Grčke. Zbog toga je veliko pitanje da li bi sve da je i ostvaren plan srpske vlade i Esad-paše, to bio put za gašenje „starih žarišta međusobnih sukobljavanja“, kako smatra Bataković. Za Srbiju i Esad-pašu (i njegove pristalice) bilo bi prihvatljivo, ali ne i za većinu Albanaca, odnosno njihovih vođa, za koje je težnja ka stvaranju Velike Albanije već postala aktuelna. Pobedom u I svetskom ratu i stvaranjem Jugoslavije, Srbi su smatrali da su rešili svoje nacionalno pitanje, ali za Albance stvaranje Albanije nije bilo dovoljno. Albanska manjina na Kosovu i Metohiji posle I svetskog rata u kraljevini južnih Slovena, ocenjuje Bataković, „u poređenju s manjinama u drugim balkanskim državama... nije bila u značajno nepovoljnijem položaju nego druge manjinske grupa na Balaknu“(129). U fusnoti 1 na 129 stranici, Bataković navodi stav Glavnog generalšataba kraljevske vojske iz 1937. godine da su „Arbanasi dobili ista politička i građanska prava kao i ostali naši državljani: dobili su komunikacije, poboljšane su higijenske prilike, otvorene su verske škole koje nisu imali pod turskom dominacijom, i jednom reči, učinjeno je za njih isto što i za ostale građane“. Ako je to bilo dovoljno za generalštab, pa i za Batakovića, za Albance očito nije.

Periodom između dva svetska rata Bataković se bavi ovlaš. Objašnjava da je Kosovo i Metohija bilo „nemirna pogranična provincija“ i da su Albanci bili „manjina neprijateljski nastrojena prema državi kojom upravljaju njihovi dojučerašnji kmetovi“(221). Naseljavanje Srba na Kosovo (naziva ga repopulacijom) Bataković pominje usput, kao pokušaj povratka etničke ravnoteže narušene u 19. veku, a isto tako, i za plan o iseljavanju Albanaca i Turaka iz kraljevine u Tursku, kaže bez ikakvog komentara da nije realizovan „zbog nerešenih finansijskih aranžmana s Ankarom“(222). A upravo je period između dva svetska rata bio šansa da Srbi reše u svoju korist kosovsko pitanje. To je bila istorijska šansa koju Srbi nisu iskoristili. Naseljeno je jedva 60 hiljada Srba, a planskog iseljavanja Albanaca nije ni bilo. Srpske političke elite su, umesto da reše, zapustile kosovsko pitanje, smatrajući da su ispunile kosovski zavet. Na prostoru Kosova i Metohije umesto srpske nacionalne obnove zavladala je u redovima činovnika najdrastičnija korupcija. Ovaj period u kome je u dobroj meri sadržan odgovor na pitanje kako je došlo do toga da se dogodi 1999. godina, nije, međutim, bio, na žalost, predmet Batakovićevog interesovanja, izučavanja i razmišljanja.

Kosovu i Metohiji i tamošnjim Srbima i Albancima tokom Drugog svetskog rata i u okviru komunističke Jugoslavije, zatim naseljavanju Albanaca iz Albanije i iseljavanju Srba dat je odgovarajući značaj, s tim što Bataković ne zaboravlja i ulogu lokalnih komunističkih srpskih kadrova koji su „prećutno odobravali čitav niz diskriminacionih mera protiv svog naroda, koje je, u procesu albanizacije Kosova i Metohije, preduzimala albanska partijska oligarhija“(168). Nedostaje, međutim, osvrt na kapitulantsko ponašanje republičkih srpskih komunističkih rukovodstava prema albanizaciji Kosova, naročito posle Rankovićevog pada. Bataković je zato izričit u oceni Miloševićeve politike na Kosovu i Metohiji, koja je doživela poraz „jer je u njenim osnovama bio pokušaj da se kosovsko-metohijsko pitanje, zarad vlastodržačkih interesa, reši bez kosovskih Albanaca i protiv njihovih legitimnih interesa i prava“(288). A upravo je Bataković bio autor plana o kantonizaciji Kosova i Metohije (u septembru 1998. godine) kojim je predviđeno osnivanje pet srpskih kantona i multietnička uprava u većim gradovima na Kosovu, a oko 70 odsto pokrajine činili bi albanski kantoni sa svojom samoupravom. Kosovo i Metohija bi i dalje bilo pokrajina pod jurisdikcijom Srbije, a Albanci bi zajedno sa Srbima bili tretirani kao „ravnopravna etnička zajednica, a ne, kao do tada u svim predlozima srpske strane – kao nacionalna manjina“(251). Trajanje kantonalnog uređenja bilo bi oročeno na 15 do 20 godina, a posle toga bi moglo da se pristupi preispitivanju statusa pokrajine. Batakovićev plan, iza koga je stala Srpska pravoslavna crkva, odbili su, međutim, i srpska i albanska strana. Tadašnji vladajući krugovi u Srbiji u liku Vojislava Šešelja i Ivice Dačića, navodi autor, ocenili su ga čak kao izdajnički, a kosovskim Albancima nije odgovarao, jer su čitavo Kosovo hteli za sebe. Sa vremenske distance, može se reći, da je Batakovićev plan možda imao šanse da je nastao u prvoj polovini 1990-ih i da ga je recimo Milošević, preuzimajući inicijativu za rešenje problema Kosova i Metohije, prihvatio i predložio SAD i Evropskoj Uniji posle Dejtonskog sporazuma, kada je bila poslednja mogućnost za očuvanje Kosova i Metohije u Srbiji. Bataković je svoj predlog kantonizacije Kosova i Metohije uvrstio u knjigu (235-242) i njime praktično počinje deo u kome se autor javlja kao angažovani nacionalni intelektualac, a u pojedinim stavovima istoričar u njemu ustupio je mesto političaru. To su tekstovi napisani od oktobra 1999. do januara 2006. godine, u periodu kada Kosovo više nije pod srpskom upravom.3

Bataković je, na primer, u članku iz oktobra 1999. godine, bio nedvosmislen u stavu da je vojno-tehnički sporazum potpisan u Kumanovu u junu te godine „dokument o punoj... kapitulaciji“ i da je „znatno nepovoljniji od projekta iz Rambujea“(256). Prelazne kosovske institucije, koje su podređene UN upravi, decidivan je bio Bataković 2005. godine, imaju za cilj da uspostave nezavisnost Kosova i Metohije. U istom tekstu, napisanom inače u Atini gde je u to vreme bio ambasador, ističe da se u Srbiji nedovoljno „shvata da se u međunarodnoj percepciji Kosovo smatra albanskom...teritorijom koja je, silom istorijskih prilika, tokom čitavog trajanja jugoslovenske države bila u prinudnoj zajednici sa Srbijom“ i da je „ispravljanje ove navodne nepravde... stvarni zadatak međunarodnog protektorata“(291). U članku iz januara 2006. godine jasno poručuje da kosovsko pitanje „nije samo pravno i moralno pitanje, kako ga mnogi, posebno u Beogradu pogrešno doživljavaju, nego pre svega jedno političko pitanje, čije će rešavanje značajno zavisiti od odnosa snaga na međunarodnoj sceni“(303). Sa druge strane, iako, dakle, svestan namere SAD i vodećih zemalja EU da Kosovo potpuno izdvoje iz Srbije, Bataković 2004. godine piše „da nema problema koji... ne mogu biti rešeni u okviru postojećih državnih granica“ i da „put Kosova i Metohije ka Evropskoj uniji treba... da vodi...kroz Beograd“(284). Iako u uvodnom tekstu govori o suštinskoj nepomirljivosti srpskih i albanskih pozicija u vezi sa Kosovom (fusnota 7 na str.14), a u istorijskim tekstovim to praktično i ilustruje mnoštvom primera, Bataković se 2004. zalaže za „međuetničko pomirenje... i da se u potpunosti ponovo (podvukao M.B.) izgradi jedno tolerantno i multietničko društvo“(283) i da je „put pomirenja svih stanovnika pokrajine, kroz uzajamno prihvatljiv sporazum između Beograda i Prištine, jedino prihvatljivo rešenje za budući status pokrajine“(284). Pa upravo nas istorija koju smo i iz ove knjige saznali uči da na Kosovu nikada nije bilo multietničkog društva, da nema uzajamno prihvatljivog sporazuma između Beograda i Prištine i da mira između Srba i Albanaca na Kosovu i Metohiji nema dok jedni ne pobede, što istovremeno podrazumeva odlazak drugih. Albanci su pokazali da umeju veštije da se bore za Kosovo od Srba, da se više trude da bude albansko nego Srbi da bude srpsko, možda i zbog toga što je kako je vreme prolazilo kosovski zavet kod Srba slabio, a kosovski mit kod Albanaca jačao.4

Bataković u dodatku knjige objavljuje čak 13 dokumenata koji zauzimaju skoro trećinu obima knjige. Tu su, pored ostalog, srpska pregovaračka platforma iz 2006., Rezolucija SB UN 1244, Kumanovski sporazum, Zabrana povratka Srbima na Kosovo iz 1945., Peticija 2016 iz 1985. godine, već pomalo zaboravljeni izveštaja Kaja Ejdea iz 2005.godine, zatim, pismo patrijarha Germana predsedniku SFRJ J.B.Titu iz 1969. i njegov odgovor. Posebno treba istaći dva izveštaja francuskih vicekonzula u Skoplju s početka prošlog veka.5 U prvom, napisanom u septembru 1902. godine, vicekonzul Šublije konstatuje da je u poslednjih 10 godina 20 hiljada srpskih porodica napustilo Staru Srbiju i da turske vlasti sve i da hoće ne mogu da zaštite preostale Srbe od albanskog nasilja: „Arbanas koji želi njegovog konja, njegovogo polje, njegovu ženu ili kćerku, to i uzima: pasivni seljak trpi jer, ako se suprotstavi, biva ubijen“(316). Govoreći o izvesnosti odlaska Turske iz ovih krajeva i nastojanjima Austro-ugarske da Albance pridobije za sebe, Ševalije objašnjava kako ih ubeđuju: „Bolje vam je da pripadate jednoj velikoj sili kakva je Austrija koja će vas učiniti moćnima, nego jednoj maloj državi kakva je Srbija. Strahujte od sramote da ne postanete Srbi... između vas i Srbije 'je pala krv', a između vas i Austrije nije“(319). Vicekonzul Leon Kraževski u januaru 1908. godine u izveštaju francuskom ministru spoljnih poslova objašnjava da „pošto može da živi na račun hrišćana, Arbanas ne radi i toga se drži dok mu ne zapreti opasnost... ne napada na otvorenom polju: pravi zasedu i puca s onolike razdaljine koliko mu puška dozvoljava“(335). Kraževski spominje i dve velike seobe Srba - krajem 17. i u prvoj polovini 18.veka, posle kojih su se Arbanasi sa severnoalbanskih planina naselili u Prizrenskom, Pećkom i Prištinskom sandžaku i da je posle toga počela albanizacija Srba. Upravo podaci o srpskim seobama koje navodi francuski diplomata, a što je za Srbe opštepoznato, Albanci ne priznaju. Bataković na početku knjige uviđa da su Srbi i Albanci vremenom stvorili „dve paralelne slike prošlosti i savremenosti“(10) prema kojoj je za Albance Kosovo drevna albanska zemlja, a za Srbe sveta zemlja i njegova knjiga, kako piše, „nije imala drugi cilj osim da pomogne produbljivanju pouzdanih znanja o jednom malo poznatom balkanskom regionu, uokvirenom naslagama različitog, veoma tegobnog istorijskog nasleđa“(16). Šteta je, stoga, što se Bataković nije potrudio da napravi svojevrsni popis problema - uporedni pregled spornih pitanja srpsko-albanske prošlosti sa spiskom istoričara i uticajnih ličnosti kroz istoriju koji su zastupali ili naginjali jednoj ili drugoj strani. Takav jedan pregled pokazao bi svu težinu i složenost problema, jer su pogledi suprotni na praktično sve: od toga ko je prvi došao na Kosovo, preko kosovskog boja, seobe Srba u 17. i 18. veku, do položaja Albanaca i Srba u kraljevini i komunističkoj Jugoslaviji. Bataković o pojedinim od ovih pitanja daje svoje mišljenje i argumentaciju, ali su oni rasuti po knjizi. Čini se, takođe, da bi bilo korisnije, doduše i napornije, da je Dušan Bataković svoje radove i ogromno znanje koje poseduje upotrebio za pisanje sadržajno i strukturno povezanije knjige pod istim naslovom, a ne da je sastavlja od radova nastajalih tokom godina. Onda se sigurno ne bi dogodilo da se ponavljaju slični pasusi i rečenice, a u jednom slučaju i isti pasus na dva mesta: na stranici 57 i 206.6 Ali naučna i čitalačka javnost ima pravo da se nada da Dušana Batakovića ambasadorska karijera neće odvojiti od istorije. I knjiga koje će tek napisati.

(14.11.2008.)

Fusnote