недеља, 17. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Прикази > О досади и отупелости
Прикази

О досади и отупелости

PDF Штампа Ел. пошта
Владимир Вукомановић   
субота, 26. март 2011.

Приказ књиге Радована Белог Марковића Госпођа Олга (Еврођунти, Београд, 2010)

Чини се да би за оптимално естетско уживање у књижевном тексту била потребна, чак неопходна, уравнотеженост присуства новине у писању и лакоће у читању – она уравнотеженост која му не одузима информативну неочекиваност али у њој и не претерује, која чини да текст не буде досадан, али ни неразумљив. Такве врсте уравнотежености у Госпођи Олги – нема.

Марковићев роман, у чијем поднаслову стоји душе и прикљученија (јасна алузија на Гогоља и Доситеја, али вишесмислена и тешко сводљива у свом иронијском потенцијалу), писан је, као и ранији романи овог аутора, језиком који се не раскрива лако, стога што на свим својим нивоима сажима његову временску и просторну осу (најочевидније на лексичком нивоу: архаизми–неологизми; дијалектизми и позајмљенице), a који поврх тога поседује и ванредну стилску сложеност. С друге стране, Марковићево дело је особено по томе што у центар поставља провинцијско Бело Ваљево, a утисак да је његов роман периферна појава у савременој књижевности појачава чињеница да то није ни провинција данас већ пре безмало седамдесет година. Коначно, прича о супрузи, а потом удови трговца Аниба Аронијана госпођи Олги, чије тело „мимо ума њена, само у себи трага за смислом живота, што се по смрти њеног мужа и лаичким оком могаше опазити“, прича је без свога средишта, тј. њено средиште је у немању главне јунакиње, која умире пре но што роман дође до своје трећине – у том смислу он није близак класичном роману, али се, дакако, јасно да уклапа у постмодернистички модус писања „ни око чега“.

Употреба особене лексике, која може подсетити на Стерију и у позадини оживети атмосферу његових комедија, заједно са намерном архаизацијом реченичне структуре доноси текст високо и готово виртуозно стилизован у његовим микросегментима.

Па ипак, и поред све необичности и супростављености очекиваном, Госпођа Олга је разумљива занимљива књига. Поменута језичка дисперзивност мање одбија а више фасцинира својим богатством, као и сугестивношћу у оним случајевима кад је тачно значење реченог читаоцу непознато. Употреба особене лексике, која може подсетити на Стерију и у позадини оживети атмосферу његових комедија, заједно са намерном архаизацијом реченичне структуре доноси текст високо и готово виртуозно стилизован у његовим микросегментима. При том у расплинутој (можда ослобођеној?) реченици, која уме да заузме и целу страницу, аутор изузетно сликовито опричава малограђански свет, где свака под лупу ставља један његов део. Марковићево приповедање je још занимљивије због своје духовитости, којој доприносе динамични описи и необична поређења, уз нешто ироније, која доноси освежавајући вишак смисла, али на првом месту указује на дистанцираност аутора од његових јунака. Духовитост долази и од маштовитости у стварању ситуације и начинима њеног продубљивања до апсурда – тако, на пример, сусрет паланачке логике са тајинственим светом окултизма донеће „висока“ промишљања варошана је ли могућно душу ухватити мрежом за лептирове или пак заробити у теглу, што рађа жестоку забринутост јербо се приликом спремања зимнице с „дунстом од купина“ тегла може помешати.

Марковићево приповедање je још занимљивије због своје духовитости, којој доприносе динамични описи и необична поређења, уз нешто ироније, која доноси освежавајући вишак смисла, али на првом месту указује на дистанцираност аутора од његових јунака.

Управо опричци о поменутом варошком свету преклапају причу о Олги, и прâви јунак је провинцијски/паланачки дух који живи „тихо и сетно какви су и иначе понад Колубаре и Белог Ваљева михољски сутони“. Пажњу „врвежи ваљевских глагоља“, која највише проговара о сопственим говорницима, овога пута привлаче „изузетност“ Олге Аронијан, која по смрти мужа отвара жуту кућу, и њена неприкривена неморалност, која саблажњава (или изазива завист) више својом неприкривеношћу но неморалношћу, будући да нису нарочито морални ни они тобож-саблажњени. Да паланци за скандал није потребно ни да главни актер скандала буде жив, говори то што прича о Олги постаје гласнија кад „промене светом“ – шта је с њеном душом, шта с дотичним кондирком у који је душу испустила, шта са сећањима (да ли су она садржај душе, да ли је тај садржај у кондирку, да ли...), шта је с њеним рукавицама, маказама... И увек се изнова у устајалости паланачког живљења, о коме тако пластично сведочи (гогољевско) присуство мува (већ ослушкујемо гласове: „одакле те муве долазе? јесу ли туђе душе у њима заробљене? кога опомиње њихово присуство?“), отварају нова питања, да тако свака могућност прећутаног буде претресена еда би и у њој оживљавале залихе причања – до у бескрај.

Од сваког пасус-опричка остаје тек рефрен, који сажима оно најскандалозније што се десило, а будући да се десило једино ништа и од опричавања ничега остаће апсурдни (не увек и бесмислени) шапат његове бесржне сржи.

Од сваког пасус-опричка остаје тек рефрен, који сажима оно најскандалозније што се десило, а будући да се десило једино ништа и од опричавања ничега остаће апсурдни (не увек и бесмислени) шапат његове бесржне сржи. У карактер Марковићевих Беловаљевчана овакво опричавање је уписано и оно је њихов невидљиви усуд. Јер, свет не пропада од ратова и пожара, него од досаде и отупелости, пише судија Мишић, а рекло би се да нема времена кад би ове речи биле актуелније стога што нема ничег тако данашњег од опричавања и саблажњавања над туђим животима и ничег проблематичнијег од паланачког духа који у нама живи у недокучимој пуноти, претварајући у паланку и оно што споља може да изгледа као (метро)полис.

Затварајући круг, рецимо да екстремност у погледу аутентичног стила за нас не представља једини разлог већ само разлог више да читалац над Олгом не остане равнодушан, како мирне душе може над многим данас исприповеданим прикљученијима.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер