Početna strana > Prikazi > Misija koja nije uspela
Prikazi

Misija koja nije uspela

PDF Štampa El. pošta
Mario Brudar   
subota, 10. januar 2009.

„Nikada, od 1912. godine pa do današnjeg dana Srbija

nije imala odgovornu i ozbiljnu strategiju za... Kosovo“-

M.Trajković, 2005.

Avgusta 2006. godine u intervjuu dnevnom listu Danas Momčilo Trajković (1950) najavio je izlazak dve svoje knjige. Jedna, u kojoj „će biti objavljeni njegovi intervjui i dokumenta koji svedoče o politici vođenoj na Kosovu i Metohiji poslednjih 20 godina“ pojavila se godinu dana kasnije pod nazivom Kosovo (ne)moguća misija.1 Podeljena na četiri poglavlja, sadrži preko stotinu priloga, od čega su najveći broj intervjui, a obuhvata period od marta 1987. do maja 2007. godine. U kratkom pogovoru na kraju, Trajković zaključuje da će čitajući knjigu njegovi politički protivnici i prijatelji moći „na miru da analiziraju i ocene kolliko su moji politički stavovi i procene bili prava alternativa, a koliko promašaji“ (str.538). Poručuje, takođe, da mu je cilj bio da na jednom mestu prikaže „svu dosadašnju borbu i zalaganje njenog autora kako bi njegov zavičaj ostao u sastavu Srbije i da kosovskometohijski ljudi napokon počnu da žive u miru i razumevanju“ (538).

Sadržaj Trajkovićeve knjige zaista pruža mogućnost da se vrednuje njegov dvadesetogodišnji politički učinak. Ukoliko u uspehe svrstamo njegov konkretan doprinos najpre kao komunističkog funkcionera i potpredsednika republičke vlade u političkoj borbi za, kako to on formuliše, „uspostavljenje Srbije na Kosovu“ i ukidanje „separatističke države“ u drugoj polovini 1980-ih, a, zatim, i kao lidera SPOT-a koji je sa vladikom Artemijem ubedio Srbe sa centralnog Kosova da ne napuštaju svoja sela u junu 1999. Godine - u svemu ostalom za šta se zalagao, može se reći nije uspeo: da Kosovo bude državno, a ne partijsko pitanje, da Srbi sa Kosova i Metohije postanu politički subjekt, a ne da njima manipulišu stranke iz Beograda, da se ostvari srpsko-srpski dijalog, pa potom srpsko-albanski dijalog o Kosovu, da Albanci prihvatanjem Srbije kao svoje države doprinesu njenoj demokratizaciji, da se Srbi naseljavaju na Kosovo i, na kraju, da Kosovo ostane u Srbiji. Isto tako, predlagao je osnivanje državnog fonda, državnog veća i ministarstva za Kosovo i Metohiju, ali, prema sopstvenom priznanju, „predlozi su ignorisani, ili su parcijalno ili sa zakašnjenjem korišćeni“(537). Njegova ideja o 500 evra mesečne pomoći svakoj srpskoj porodici koja živi na Kosovu i Metohiji, kao i plan o kantonizaciji i kasnije o Kosovu kao evroregiji nisu ni od strane velikih sila ni od srpskih vlasti bili prihvaćeni. U već pomenutom intervjuu iz avgusta 2006. godine novinarka Jelena Tasić spomenula je glavnu zamerku koja se pripisuje političkom delovanju Trajkovića, a ona glasi da nikada do kraja ne sprovede svoje ideje. Drugačije rečeno, nije uspevao da ostvari ono što bi započinjao. Trajković priznaje da odgovornost ne može da izbegne, dodajući u svoju odbranu kako se misli da je sto godina bio na vlasti, a zapravo je za dve decenije bavljenja politikom u vlasti bio „maksimum četiri godine“ i to ne u kontinuitetu. Što znači da mu je za ostvarivanje ideja nedostajala moć. U intervjuu Danasu iz jula 1998. godine, Trajković shvata značaj političke snage i moći: „Ako postanemo jak politički subjekt... siguran sam da će nas svako uvažavati“(241). Istog meseca, ali u intervjuu za list Argument Trajković je, međutim, svestan slabosti: „Mi lutamo i tražimo snage koje će nas Srbe sa Kosova podržati... problem je u nama, jer nismo uspeli da postanemo važan politički faktor“(259-260). Momčilo Trajković, zapravo, nikada nije uspeo da stvori jaku organizaciju. Neuspeli pokušaji bili su Srpski demokratski forum, Socijaldemokratska partija, Pokret za Kosovo i Metohiju, Srpski politički forum. Srpski pokret otpora (SPOT) kojem je i danas na čelu izuzetak je samo utoliko što se Trajković priključio DOS-u 2000. godine i tako ušao u srpski parlament od 2001. do 2003. godine i bio nekoliko meseci predsednik Saveznog komiteta za Kosovo i Metohiju, gde opet, iako je imao funkciju nije uspeo da se nametne kao nezaobilazan faktor u kreiranju državne politike prema Kosovu. On jeste kao politička ličnost postao poznat. Jednom prilikom rekao je za sebe: „Na neki način postao sam institucija za koju se ponekad i veže problem Kosova i Metohije“(BK TV, maj 2003). Od sebe je stvorio svojevrsnu instituciju, ali nikada nije uspeo da stvori instituciju sa kojom bi mogao da ostvari svoje političke planove. Trajkovićevu političku nemoć dobro ilustruje primer iz 1998. i početka 1999. godine kada je sa vladikom Artemijem sedam puta bezuspešno pokušavao da razgovara sa tadašnjim predsednikom Srbije Milutinovićem. Trajkovićev komentar na to glasio je: „Bio je dužan da nas primi“(282). Isto je bilo i sa pozivom vladike Artemija i Trajkovića, u ime srpskog naroda sa Kosova i Metohije, da Slobodan Milošević i Milan Milutinović dođu na veliki narodni zbor u Gračanicu na Vidovdan 1998. godine i objasne srpskom narodu „zašto je doveden u ovakvom stanju“2 i šta nameravaju da učine „radi očuvanja Kosova i Metohije i opstanka i ostanka... srpskog naroda... u svojoj državi Srbiji“(234). Pošto Milošević i Milutinović nisu došli, zaprećeno je masovnim dolaskom u Beograd ukoliko se dva predsednika ne obrate narodu putem radija i televizije. Niti su se dva predsednika obratila narodu, niti su Srbi sa Kosova došli da protestuju „ispred Predsedništva Srbije i rezidencije predsednika SRJ“. Bio je to samo još jedan pokušaj neuspelog pritiska na vlast u Beogradu.

No, osim što je svedočanstvo o Trajkovićevom, ukupno uzevši, neuspešnom dvodecenijskom kosovskom političkom angažmanu, knjiga Kosovo (ne)moguća misija sadrži u memoarskim fragmentima i niz podataka (i sudova) o događajima i ličnostima. Trajković, tako, otkriva da je cilj kontramitinga koji su organizovali SPS i udruženje Božur kada je 29. septembra 1990. godine u Kosovom Polju SPO imao zakazan skup bio „uhapsiti ili ubiti Vuka Draškovića“. Pošto se sve ipak završilo bez krvoprolića i hapšenja, zahvaljujući policiji i Trajkoviću, pozvao ga je Milošević i pitao: „Ko ti je rekao da ideš tamo?“ Kada mu je Trajković ukazao da se okupljeni nisu umalo poubijali između sebe, Milošević mu je pre nego što je spustio slušalicu rekao: „Šta tebe briga?!“(72). U knjizi je ukratko opisan i uzrok i tok sukoba između Tome Sekulića i Slobodana Miloševića, rivalstvo Sekulića i Vukašina Jokanovića, poslednji razgovor Trajkovića sa Miloševićem u aprilu 1991. godine, prvi i jedini razgovor sa Mirom Marković u februaru 1996. godine (uticajna Miloševićeva žena napala je, tom prilikom, njega i Dušana Ristića da svojim postupcima ruše bratstvo i jedinstvo i da ih stalnom pričom o čuvanju ognjišta podsećaju na Indijance). Trajković objavljuje i Nacrt mogućih mera za hitno započinjanje rešavanja problema Kosova i Metohije koji mu je Radovan Karadžić preko kurira dostavio u junu 1998. Godine. Dokument zavređuje posebnu analizu, ali ovom prilikom treba samo napomenuti da je Karadžićev plan mogao primeniti jedino Milošević, a Trajković i vladika Artemije za to nisu imali nikakvih mogućnosti.

Momčilo Trajković, a to pokazuju i interevjui i memoarski zapisi, otvoreno govori o svojim političkim protivnicima i neistomišljenicima (Vukašinu Jokanoviću, Milošu Simoviću, Radovanu Papoviću i drugima) i saradnicima koji su ga vremenom napuštali (Stevanu Marinkoviću, Slobodanu Kostiću,…). Poseban fragment posvećuje Veljku Odaloviću koga je imenovao za šefa svog kabineta kada je postao potpredsednik Vlade Srbije, a on mu je „u znak zahvalnosti ’nabio... nož u leđa’“ i „dnevno informisao ’nadležne organe’ i ’neke krugove’ u Kosovu Polju“ o Trajkovićevim aktivnostima. „Odalovićeve ’informativne aktivnosti’ kasnije su bile osnovni razlog njegovog brzometnog napredovanja u karijeri“- iznosi Trajković (21).3 U knjizi se nalazi i prilog iz Glasa javnosti iz juna 1999. godine u kome Trajković optužuje rukovodioca SPS Miga Samardžića i grupu lokalnih moćnika (Minja Milovanović, Bogdan Kecman, Dobrica Lazić, Voja Vučinić) da su zaplašili Srbe iz Kosovog Polja sa ciljem da odu iz svog mesta kako bi „imali pokriće za svoje bežanje“(304). Govori i o razlazu sa vladikom Artemijem u proleće 2000. godine i objavljuje pismo koje mu je tada napisao, zatim, kako je istisnut od strane Nebojše Čovića4 i kako mu je Vladimir Popović Beba u leto 2003. godine pomogao da ostane predsednik skupštinskog odbora za Kosovo i Metohiju, iako je Čović pokušao da ga smeni. Sa uvažavanjem piše o Zoranu Đinđiću i saradnji koju je sa njim imao, a opisuje i šta je Ričard Holbruk odgovorio, kada je sa vladikom Artemijem u Prištini, jula 1999. godine, tražio da prestane ubijanje i progon Srba. Holbrukove reči glasile su: „Gospodo, vama mora da bude jasno da ste vi kapitulirali, a sada pobednik naplaćuje račune“(314).

Navedeni primeri tek su izabrani deo onoga što Trajkovićeva knjiga sadrži. Pokazalo se da intervjui koje je tokom par decenija davao, zajedno sa memoarskim prilozima i dokumentima, a sabrani u knjizi Kosovo(ne)moguća misija predstavljaju uspelu kombinaciju podataka, događaja, ličnosti i sudova koji će pomoći u čuvanju istorijskog sećanja na period 1987-2007 u vezi sa politikom koja se vodila na i u vezi sa Kosovom i Metohijom.5 A svoje mišljenje o srpskoj politici prema Kosovu u navedenom periodu Trajković je najbolje izrekao u intervjuu Danasu pomenutom na početku ovog teksta: „Video sam da je Beograd isti, bilo da je u njemu Milošević, DOS ili današnja vlast, jer se Kosovo i Metohija koristi za učvršćivanje vlasti i ubiranje političkih poena“(521). Na kraju, poruka Momčila Trajkovića nalazi se u intervjuu novosadskom Dnevniku (mart 2007. godine): „Jedini izlaz za kosovskometohijske Srbe je da po svaku cenu, i u slučaju najnepovoljnijeg raspleta, ipak ostanu na svom ognjištu i strpljivo čekaju da Srbija ojača, uđe u Evropsku uniju i onda kroz evropske institucije potraži odgovor i za sebe i za nas...Jer, koliko bude Srba na Kosovu, toliko će tamo biti i Srbije“ (530). Do tada, sačekaćemo i videti, najpre, da li će Trajković objaviti i drugu knjigu koju je pre skoro tri godine najavio.

08.01.2009.


 

 

1. Druga: Kosovo-sumrak srpske politike, njegova analiza ključnih događaja na Kosovu i Metohiji čiji je bio učesnik, svedok i posmatrač još nije gotova. [^]
2. Osim nemoći i nerealnosti ovaj poziv Miloševiću, koji je u knjizi objavljen u originalu (233-234), pokazuje, istovremeno, i nesiguran pravopis i gramatiku njegovih sastavljača. [^]
3. U mom primerku knjige nalazi se ovaj detalj o Odaloviću, dok u primerku mog poznanika, ni na istoj ni na drugim stranicama, toga nema. Čitava knjiga je, inače, traljavo lektorski i korektorski obrađena. [^]
„4. Gospodin Čović je jedan od najodgovornijih ljudi što i dalje egzistiraju podele među kosovskim Srbima i najodgovorniji što na tim podelama gradi svoju politiku...“(Patriot, Banja Luka, jun 2003.godine)[^]
5. Trajković se ne ustručava da govori imena i prezimena, ali ipak nije otkrio, na primer, identitet političara za koje je 2006. godine rekao kako smatraju da od Kosova treba dići ruke, ali javno „izbacuju parole o politici koja će, eto, zaštititi Kosovo i Metohiju“ (514).[^]