петак, 22. септембар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Прикази > Медији као ударна песница корпоративног капитала
Прикази

Медији као ударна песница корпоративног капитала

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Јевтић   
недеља, 21. септембар 2014.

(Приказ књиге Слободана Рељића, Криза медија и медији кризе, Службени гласник, Београд 2013)

Судећи према још једној књизи коју је даривао српској медијској и друштвеној сцени, истакнутог српског новинара и уредника Слободана Рељића сада упознајемо и као врсног стручњака, трагача и аналитичара једног од најважнијих стубова савременог друштва - медија, новинарства и уопште међуљудског и цивилизацијског комуницирања. Кад ово кажем, мислим да нимало не претерујем јер нам Рељићева нова књига Криза медија и медији кризе готово енциклопедијски представља историјат, путеве и развој, истине и заблуде не само штампарства, новинарства, медија, а нарочито њихов утицај, употребу и злоупотребу, већ и све друге токове у овој сфери, па и шире, у друштвено-економским односима у последњим вековима наше цивилизације.

Ова обимна студија, настала из Рељићеве докторске тезе „Промена структуре медија у савременом капитализму, узроци, актери, последице“, стуктурирана је онако како наука захтева: од увода, детаљне разраде у пет подтематских поглавља са закључком на крају и прецизном апаратуром. О озбиљности захвата теме и њене обраде говори не само њених безмало пет стотина страница, већ и огромна литература која је поређана у чак двадесет страница са стотинама аутора и радова на које се Рељић позива, цитира и указује кроз своје разматрање и обраду. Читајући ову књигу сусрећемо се са именима, ставовима и сазнањима свих релеватних социолога, економиста, филозофа, историчара, истраживача и аналитичара медија и уопште друтвене мисли, капиталистичког и корпоративног система, па је отуда она и својеврсна историјско-социолошка студија тих система. Наравно, са посебним освртом на тему исказану у наслову.

Аутор на самом почетку креће у објашњење и доказивање крвавих трагова капитализма којим су медији у служби својих газди обојили нашу жељу да сазнамо истину. То Рељић чини на примерима свргавања последњег комунистичког лидера у Европи Николае Чаушескуа 1989. године и наводним масакром кинеских студената на пекиншком тргу Тијенанмен, уз ондашње тврдње о десетинама хиљада стрељаних и убијених од стране комуинистичких режима, да би се много година касније утврдило како су то биле манипулације и измишљотине оних који су те догађаје инспирисали и организовали како би срушили те последње „бастионе комунизма“. Разлажући у другом делу књиге детаљније једну од главних опсесија Запада и корпоративног капитализма, а то је комунизам, који као недемократски и диктаторски систем треба елиминисати, аутор упозорава да се у том антикомунистичком пропагандном походу на комунистичке државе и њихова вођства примењују најцрње дисквалификације и оптужбе за огромне злочне и геноцид, чиме се заправо поништава и девалвира сам холокауст, нацистичка и фашистичка варварства и геноцид над више народа, у коме је у Другом светском рату страдало на милионе људи.

Та матрица антикомунизма и страха од црвених ђавола, коју Рељић и други аналитичари издвајају као једну од основа корпоративне медијске пропаганде, биће примењена и на нашим просторима и у рушењу српског (Милошевића), али других такозваних диктатора (Садама Хусеина, Гадафија и др).

Ти примери су само врх леденог брега у укупним понашањима и радњама у којима страда истина, али и цео друштвеним систем, народи и државе, о томе како медији и њихови власници постају ударна песница корпоративног капитализма, разарања непослушних влада и земаља и преузимања њиховог богатства у замену за празна обећања масама о некаквој демократији и људским слободама.

Колега Рељић најпре детаљно анализира околности, позадину и циљеве историјских преокрета, настанка капитализма и посебно његов врх - корпоративни савремени капитализам, дакле период од безмало четири века од његове појаве, затим преусмеравање и преузимање богатства, сталне сукобе сиромашних и богатих, процес у којима су богати све богатији, а сиромашни све сиромашнији. И све то кроз врло илустративне и упечатљиве примере, попут оног да је Бил Гејтс једног тренутка био богатији од 100 милиона Американаца заједно, или да чак 93 одсто укупно увећаног прихода припада само једном проценту најбогатијих. У тој општој глобализацији, чији смо непосредни сведоци, профит прождире све око себе, сиромаштво се увећава, солидарност и једнакост нестају, технолошки напредак и индустријализација живота и културе избацују радну снагу, број незапослених фрапантно расте, јединка се срозава, срозавају се моралне вредности, на делу је тоталитаризам и производња покорности, повлачење интелектуалне критичке свести и увођење експерата који постају најбољи тумачи газдиних хтења и намера. У таквим околностима, како наводи Рељић, „медији више не покушавају да информишу грађане да би они могли да квалитетно одлучују, него их дезинформишу и збуњују, развлаче њихову пажњу и онда посредују да им 'контролори' дају понуду коју неће моћи да одбију“. И тако све пролази без великих потреса и немира. Чак и ратови и огромна разарања и страдања људи пролазе безмало неприметно и доживљавају се као некакви спектакли које равнодушан народ посматра као сензацију а не као трагедију.

Рељић заправо даје пресек стања и анализу структуре друштвених моћи и немоћи, изворе кризе, начине заоштравања и опасности које следе. Он представља стубове те моћи, међу којима су транснационалне корпорације, савремене капиталистичке државе, војни естаблишмент и медији који су ту да код грађана развијају веру у оно што их уверавају моћни. Рељић нам нашироко доказује ко, како и зашто влада људима, народима и светом у целини. 

У другом поглављу се обрађује демократија и манипулација њоме, и опет кроз бројне примере и позивање на највеће ауторитете. Свет наводно никада није био демократскији јер, како аутор цитира нека истраживања, у том свету има 120 демократија, више од 40 одсто становништва живи у демократским друштвима, што никада у историји цивилизације није било. Све би то било добро да се та демократија не успоставља тенковима, авиобомбардовањима, ракетама далеког домета или изазивањем побуна и грађанских ратова, при чему страдају стотине хиљада невиних људи, милиони остају гладни и лутају светом као бескућници, а земље разорене и уништене. То је та такозвана симулкрам демократија коју стварају симулатори демократије у име оних који стоје по страни и потом долазе да преузму производна и друга богатства на тим територијама.

У поглављу „Култура 'ледене усамљености`“ сам наслов упућује на суштину теме. Аутор посебно обађује стање усамљености у западној и савременој цивилизацији уопште, људску тескобу и позицију друштва и личности у корпоративном систему указујући на све ширу менталну болест читавог друштва због лажних и изневерених нада. А до тих стања долази се променом свести људи, за шта су, опет, задужени медији, медијско-културолошке и забављачке машине. Ту нису потребне војска, полиција, физичка присила уопште, већ медији, филм, музика, телевизија понајпре. Тако је створена читава индустрија обликовања свести која је присутна свуда и на сваком кораку - у новинарству, моди, туризму, верским и школском систему.

Указујући на ове чињенице у поглављу „Када господар без савести располаже свешћу поданика“, Рељић анализира и друге социолошке и друштвене појаве, технолошко друштво, индустријализацију, у којој људи постају машине, односно шрафови у тим машинама, из чијих мозгова су истиснута осећања, љубав, слободна репродукција. Појавом компјутера, интернета и других техничких достигнућа човек постаје све усамљенији, изгубљен и постаје њихов роб. Ако се у све то убаци пропаганда која је иначе ушла у све друштвене поре и чији је загрљај све чвршћи, а границе између пропаганде и информација све мање, долази се до хаоса у људској свести и човек тражи помоћ у одабиру и сазнавању чињеница.

У тој надреалној стварности медији постају сила изнад друштва која гура своју истину кроз већ прихваћене машине за пријем информација, закључује Рељић. Наравно, медији су део система елите која држи информације и њихово пласирање већ прелази у пропаганду. Аутор наводи тврдње Харија Стивенса са Калифорнијског универзитета да само пет гигантских издавача контролише штампане медије, других пет производи филмове, а не више од три човека контролишу електронске медије, односно радиотелевизијске корпорације

„Новинарство - трговина отровом на велико“ резигнирајући је наслов главног поглавља у Рељићевој студији, у коме налазимо безмало читав историјат развоја штампе, медија и новинарства, о њиховој употреби и злоупотреби, али се сусрећемо са нимало оптимистичким ставовима аутора о професији којој је посветио највећи део живота и делања. О том четвртом некадашњем стубу друштва, контролору демократије, о тој „седмој сили“ Рељић пише врло оштро, отворено и без имало сентименталности па би човек могао да помисли да је те странице исписао човек који не воли ту професију, а не истакнути новинар који се својим начином писања ево деценијама бори за њено достојанство и значај. Вероватно зато што га воли, Рељић о новинарству и медијима пише без предрасуда и из основне побуде да се они откаче од оних којима служе, а на штету грађана и демократије.

У закључку своје опсежне студије Рељић упозорава да медији избегавају да укажу на праве проблеме опште светске кризе. Ти медији кризе одбијају да сагледају и своју драму, сопствену кризу. Учествујући у стварању кризе и стварајући амбијент за њу, и сами су постали део велике кризе, толико велике да ће на крају појести и сами себе.

Да закључимо, колега Рељић је направио својеврстан истраживачки подухват и стручно-научни продор у анализу једне од најзначајнијих делатности и сфери савремене цивилизације, у суштину новинске, медијске, пропагандне и информативне делатности дарујући нам отрежњујућу слику и распршујући наше заблуде о њеној независности, непристрасности и непоткупљивости. Нама који се бавимо том професијом и о њој имамо високо мишљење ова књига је добродошла не само као таблета против мамурлука изазваног професијом сласти и горчине, већ и као документаристичко и публицистичко штиво о вишевековној хроници и хронологији утемељивања, развоја, девијација и манипулација у медијској сфери. Али, то није обична хроника, то је сложено аналитичко дело писано високоновинарским и есејистичким стилом које је могао да напише само новинар Рељићевог калибра, знања и умећа. Књига Криза медија и медији кризе ће, сигуран сам, бити обавезна литература за све оне који студирају или се баве медијима, журналистиком, информисањем, пропагандом и другим облицима медијске делатности. 

(Излагање на промоцији књиге С. Рељића Криза медија и медији кризе која је одржана у Грачаници 27. јула 2014. године)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате избор Ане Брнабић за премијера Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер