понедељак, 01. јун 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Прикази > Хелсиншки процес против Србије
Прикази

Хелсиншки процес против Србије

PDF Штампа Ел. пошта
Слободан Антонић   
субота, 23. фебруар 2008.

(Фахри Муслиу, Монтирани процеси против косовских Албанаца 1999-2001, Библиотека «Сведочанства», Хелсиншки одбор за људска права у Србији, Београд 2007, 518 стр.)

Фахри Муслију (1948) радио је дуго као дописник косовских медија из Београда. У овој књизи сабрани су његови извештаји са суђења косметским Албанцима, пребачених у централну Србију након 1999. Њима је, као борцима или сарадницима ОВК, суђено за тероризам и непријатељско удруживање. Поред Муслијуових извештаја, у књизи су прештампане и одговарајуће оптужнице и пресуде, саопштења неких српских НВО, као и поједини коментари објављени у српској штампи. Књига је превод косовског издања на албанском језику из 2002. године. Штампање ове књиге финансијски је помогао Фонд за отворено друштво у Србији, а позитивне рецензије написали су Филип Давид и Рајко Даниловић.

Књига је састављена само од докумената, без накнадних коментара Муслијуа. Документи су одабрани тако да изражавају првенствено погледе оптужених и њихових адвоката. Објављено је све што иде у прилог оптуженима: њихове изјаве, изјаве бранилаца, писање албанске штампе са Косова, извештаји и саопштења НВО у којима се подржавају оптужени, као и коментари српске штампе који су били на страни оптужених. Став аутора се, осим оваквом селекцијом докумената, види и из наслова књиге, као и из увода, који није већи од две странице (стр. 9–10).

По Муслијуу, сва суђења косметским Албанцима у Србији били су “монтирани политички процеси”. Реч је, сматра аутор, не о терористима, ратним злочинцима или побуњеницима, већ о обичним “ратним заробљеницима”, или о људима које је “полиција покупила на улици, по кућама, продавницама, на радним местима”. Након хапшења, објашњава Муслију, “њихова судбина била је ужасна: нити су имали контакт са породицама, нити су имали приступ правној помоћи у Србији, осим помоћи коју им је пружао Фонд за хуманитарно право, а посебно председница Наташа Кандић.”

Како је дошло до тих суђења? После повлачења српских снага са Косова, јуна 1999, у Србију је пребачено 2.100 косметских Албанаца. Већина је убрзо пуштена или размењена. У затворима је остало неких 850 затвореника. Око 200 њих били су обични криминалци, док је око 650 било повезано са ОВК. Онима који већ нису били осуђени организовано је суђење, углавном у Нишу.

Неке пресуде данас заиста делују проблематично. Најпознатији је случај Фљоре Бровине. Она је била лекарка која је једно време радила и као тзв. министар здравља у самозваној влади Бујара Букошија. Током 1998. и 1999. Бровина је слала санитетски материјал из своје ординације рањеницима ОВК, неколико пута је обишла болницу ОВК у Гладном Селу и давала припадницима ОВК своје просторије како би се састајали. Она није урадила ништа више од тога. Ипак, осуђена је 9. децембра 1999. на 12 година затвора.

Од Флоре Бровине одмах је направљена жртва и симбол “репресије злочиначког српског режима”. Она је представљана као “песникиња и хуманиста”, која је само у тренуцима страдања била уз свој народ. И то је вероватно и било тако. Да је држава Србија водила паметнију политику, да је само имала више слуха за јавно мњење, никада од Флоре Бровине не би направила жртву. Јер Бровина је била идеална да се покаже сва “суровост србијанске репресивне политике” и “Милошевићевог диктаторског режима”. Жена, лекарка, песникиња, мајка, добротворка, Бровина је послужила да се светској јавности пошаље порука – ето шта раде ти Срби, ето ко су све њима терористи!

Бровина је послужила као кишобран под који су склоњени истински терористи, истински злочинци и убице. Медијски манипуланти послужили су се следећом логиком: 1. за Србе, Бровина је терориста и ратни злочинац; 2. Бровина је очигледно невина; 3. дакле, невини су и сви остали албански терористи и ратни злочинци.

А то је учињено и у овој књизи. У њој су, као што рекосмо, свих двеста Албанаца, осуђених 1999–2001, невини као јагњад. Невини су чак и браћа Мазреку, припадници ОВК и патолошки злочинци који су мучили и убијали децу и жене у Клечки 1998. године. Да подсетимо, реч је о злочину над око стотину српских цивила, покупљених пошто су се јединице ОВК повукле из Ораховца и Малишева. Цивили су пребачени у село Клечак где су бестијално мучени и сви до једног побијени.

Беким Мазреку признао је и детаљно описао стрељање три жене, двоје деце (од 8 и од 11 година), два младића и три старца. Љуан Мазреку исцрпно је описао мучења заробљених мушкараца (укључујући и дечаке) одсецањем ушију, вађењем очију и одсецањем руку до зглоба. Он сам је осмогодишњем дечаку одсекао уво. Причао је како је један од заповедника, Гани Краснићи, силовао три девојчице од 12 до 15 година. И он сам је силовао једну. Мисли да се звала Јована. Кад су завршили, није било жене која није била силована. После мучења, сва деца, све жене и сви мушкарци били су стрељани. Трагови злочина су затим уклоњени тако што су, између осталог, лешеви исечени и бачени у кречану или спаљивани.

Признање браће Мазреку снимљено је и емитовано на РТС. Признање је дато у истражном поступку, дакле, пре суђења. Ово емитовање је, наравно, било повреда права оптужених. Ипак, величина и одвратност злочина изгледали су као довољан разлог да се свету покаже шта је ОВК. Да се покаже да ОВК није никаква романтичарска дружина љубитеља пољског цвећа и народних умотворина, већ најобичнија терористичка организација. Због избијања рата суђење браћи Мазреку није могло да почне. Они су пребачени у централну Србију. Процес против њих започео је 3. априла 2000.

Треба рећи да су САД и ЕУ, одмах након 5. октобра 2000, од нових власти захтевали да се одмах пусте сви албански затвореници. Фљора Бровина је хитно враћена на насловне странице штампе као осведочени симбол албанског мучеништва. Тако је она 1. новембра 2000. пуштена. Уследило је, према Закону о амнестији, пуштање и других лакших осуђеника са Космета. Али браћа Мазреку су били оптужени за тако ужасне злочине да је њихово суђење настављено. Коначно, 18. априла 2001. године проглашени су кривим и осуђени на 20 година затвора.

За адвокате осуђених, за Фонд за хуманитарно право и, наравно, за Фехрија Муслијуа и ово суђење је било неправедно. Није било материјалних доказа злочина, а признање је дато под тортуром и утицајем дроге. Доказе је заиста било немогуће скупити из два разлога. Прво, сви стари судски списи остали су у Приштини, а са њима и одговарајући материјални докази. И друго, Клечка више није била под контролом истражних и судских власти Србије. Чак и да је обезбеђена сарадња са Унмиком, припадници ОВК контролисали су терен. Могло се лако претпоставити шта се у међувремену догодило са преосталим доказима или са могућим сведоцима.

Ипак, признање браће Мазреку није било једино на основу чега су они осуђени. Појавио се и један сведок који је дао одлучујућу потврду оптужници. Он је сведочио, са прикривеним идентитетом, на затвореном делу суђења. Реч је о Србину из Ораховца. Пошто се његова породица још увек водила на списку “несталих”, он није желео да му се открива идентитет. Сведок није видео мучење и стрељање у Клечки. Али је до танчина описао шта се све догађало у Ораховцу и Малишеву у јулу 1998. Тај опис се у длаку поклапа са оним делом признања браће Мазреку који се тиче заробљавања ораховачких цивила. Постало је јасно да признање браће Мазреку, како год да је дато, није пука полицијска измишљотина. Оно је била најстрашнија истина.

Суђење и пресуда браћи Мазреку вероватно да нису били правно савршени. Али у постојећим условима, они јесу били довољни сваком разумном и савесном човеку да сагледа чудовишне размере једног злочина. Браћа Мазреку су били терористи, убице и злочинци. Рећи да су и они, као Фљора Бровина, политички затвореници, да невини леже затвору, ужасан је грех, нарочито према оној сиротој деци мученој и побијеној у Клечки.

Још већи грех је што више заиста нема материјалних доказа за злочин у Клечки! За то су одговорни пре свега Унмик и Хашки трибунал. Они не само да ништа нису предузели да сачувају старе и открију нове доказе. Хашки трибунал је тако траљаво одрадио суђење Фатмиру Љимају, организатору крематоријума у Клечки, да је он, крајем 2005, ослобођен “услед недостатка доказа”! Уз то, након много притисака и уцена, сви албански затвореници у Србији пуштени су на слободу. Ослобођени су и браћа Мазреку, 26. марта 2002. године.

Тако се данас за јавно мњење косметских Албанаца и за највећи део светског јавног мњења Клечка заправо и није догодила! Клечка више није злочин. Клечка више не захтева правду. Клечка више не тражи “суочавање са прошлошћу”. Клечка је најобичнији “србијански мит” у који верују још једино “непоправљиви српски националисти”.

А пошто се Клечка није догодила, пошто су браћа Мазреку невини, пошто Срби тако патолошки лажу и клевећу јадне добре учекаовце, још једном је доказано да Србија више нема право на Косово. То дословце пише у овој књизи! Али то није написао аутор. То је написао издавач – Хелсиншки одбор за људска права. У “Речи издавача” лепо стоји: “Судски процеси косовским Албанцима пред судовима у Србији, један су од многобројних сведочанстава дугогодишње репресије српских власти. (...) Судбина људи о којима сведочи ова књига само је део суморног мозаика који упућује на разлоге због којих је суживот Срба и Албанаца у истој држави постао немогућ” (стр. 4).

Дакле, због ових “политичких суђења”, каже нам наш Хелсиншки одбор, због овог “судског терора” над јадном и невином браћом Мазреку који никада ни мрава нису згазили, “суживот Срба и Албанаца у истој држави постао је немогућ”! Косово, дакле, по нашим људскоправашима, има све моралне разлоге да се отцепи од Србије! Изгледа да је управо томе и имало да послужи објављивање ове књиге. Јер, као што каже издавач, “објављујући ову књигу(...) обраћамо се српској јавности чији већи део одбија да се суочи са оваквим чињеницама” (4).

Дакле, суочи се Србијо. Суочи се са чињеницом да за наше људскоправашке борце и боркиње када неки Србин направи ратни злочин, онда је то геноцид за који су колективно одговорни сви Срби, од оних у колевци, до оних у болницама. Јер, као што то лепо рече један високи функционер Хелсиншког одбора – “у Србији само камен није крив”! (Округли сто Хелсиншког одбора "Шта блокира процес суочавања у Србији", Београд, 5. децембар 2006) Напротив, ратни злочини над Србима и нису ратни злочини. То је најобичнија српска националистичка пропаганда. А суђења на којима су они доказани, чак и након 5. октобра, нису ништа друго до “монтирани политички процеси невиним жртвама”.

Зато благодаримо издавачима ове књиге. Они су заиста помогли да се Србија суочи. Да се суочи са собом, али и са њима. Трудећи се да затрпају горку истину о жртвама из Клечке, они су нам најбоље показали шта је оно што треба највише да чувамо.

Објављено у Печату, 22. фебруар 2008, бр. 1, стр. 30–31.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће овог лета Вучић и Тачи потписати неки споразум о КиМ у присуству Доналда Трампа?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер