Početna strana > Prikazi > Digitalizacija i politika
Prikazi

Digitalizacija i politika

PDF Štampa El. pošta
Miroslav Samardžić   
sreda, 03. jun 2020.

Prikaz knjige: Paolo Đerbaudo-Digitalna partija-politička organizacija i onlajn demokratija (The Digital Party-Political Organisation and Online Democracy by Paolo Gerbaudo, Pluto Press, 2019)

Tehnološke revolucije uvek su donosile velike društvene promene, ali, uprkos očekivanjima, one nisu uvek nužno bile i progresivne. Politikolog Paolo Đerbaudo bavi se organizacionim novinama u politici koju je donela digitalizacija.

Poslednjih decenija opadalo je zanimanje običnih ljudi za politiku, rasli su apatija i uverenje da društvena promena nije moguća. Političke partije kao glavni akteri političkih procesa postale su plen bezobzirnih manipulatora i tehnokrata koji su raskinuli veze sa biračima i političke izbore sveli na opredeljivanje između identičnih programa. Razlika između vlasti i opozicije gotovo je prestala da postoji.

Da li je digitalna revolucija donela kvalitativne promene u takvo stanje stvari. Autor se ovom temom bavi prvenstveno na osnovu iskustava partija koje svoju političku delatnost zasnivaju na intenzivnom korišćenju interneta. U tom pogledu naročito se ističu italijanska desno populistička partija Pokret pet zvezda, španska levičarska organizacija Podemos. Melanšonova Nepokorena Francuska i razne piratske partije.

Prema protagonistima novih političkih praksi, zahvaljujući digitalizaciji nastupilo je doba post-reprezentativne demokratije u kome se ljudi ne zadovoljavaju političkim predstavljanjem već žele punu participaciju. Tehnoutopisti tvrde da, zahvaljujući elektronskim tehnologijama, nestaju limiti koji postoje u predstavničkoj demokratiji. Posredovanje ustupa mesto neposrednosti, nema više distance između onih koji predstavljaju i njihove baze.Tradicionalna politička reprezentacija dikreditovana je u svim formama i više ne funkcioniše. Promena treba da potiče odozdo, od pojedinaca sa njihovim problemima i željama, a ne od kolektiviteta kao što su radnici, žene, nezaposleni,koji su obično objekti reprezentacije. Pojedinci su danas neraspoloženi da budu potpuno apsorbovani od strane organizacija i netrpeljivi su prema partijskoj birokratiji i mašineriji. Partija treba da bude spontani pokret, fluidna agregacija individua. Participativni prostor nema čvrstu organizacionu strukturu, digitalne stranke su „oblak partije“ koje lebde u sajber prostoru. To je otvoreni, virtuelni prostor u kome se ljudi susreću u nameri da sarađuju bez uobičajene čvrste identifikacije sa partijom. Digitalna demokratija je nastojanje da se političke prakse oslobode ograničenja koje nameću prostor, vreme i druge fizičke okolnosti. Ona počiva na veri u individualnu autonomiju i spontanost. Direktni parlamentarizam omogućava svim građanima da neposredno učestvuju u donošenju zakona.

U kulturi participacije kombinovani su populistički zahtevi za narodnim suverenitetom i individualnom slobodom. Nju karakteriše momentalnost i neposrednost socijalnih iskustava. Proširena javna sfera omogućava uključivanje i onih slojeva koji su bili nevidljivi. Navodno, nastaje digitalna verzija atinske demokratije, nova Agora. Digitalne partije su „forum stranke“, sposobne da efikasno deluju uprkos ograničenih ekonomskih resursa i razviju nove forme uključivanja članstva. Registracija se obično vrši putem društvenih mreža što smanjuje barijere za participaciju. Nestaje razlika između članova i simpatizera. Podemos je 2018, četiri godine posle osnivanja, imao 500.000 članova. Masovno članstvo, više od pola miliona, ima i Melanšonova Nepokorena Francuska. Poređenja radi, Socijalistička partija Francuske i Nacionalni front Marine Le Pen imaju po 40.000 članova.

Digitalna tehnologija dovela je u pitanje pojam strukture, smatraju pristalice onlajn demokratije. Nestaje povezanost sa fizičkom infrastrukturom, sa mestom. Umesto sa fizičkim prostorima, partija se identifikuje sa virtuelnim veb sajtom, nema vizantizma komiteta i beskorisnosti i korumpiranosti funkcionera. Partija je mreža, federacija akcionih grupa koje su autonomne. Digitalne skupštine čine „superbazu“ svaki individualni član zadržava pravo glasa o važnim pitanjima na nacionalnom nivou a ne poverava svoje pravo odlučivanje predstavniku. Politička participacija je individualizovana- „jedan klik-jedan glas“. Paticipativna platforma je partijski centralni nervni sistem kolektivne inteligencije pokreta, njeno digitalno srce, kako ističu u Pokretu pet zvezda.

Bazu podrške digitalnih partija čine povezani autsajderi. One se obraćaju ljudima koji se nalaze u temeljnoj kontradikciji, njihova raširena komunikacija nije saglasna sa njihovom ekonomskom pozicijom i uključenošću u političke procese. Oni su hiperkonektovani i hipereksploatisani, ali se zbog svojih godina, profesionalne situacije ili ekonomske nesigurnosti osećaju isključenim iz društva i protive se postojećem sistemu i tradicionalnim političkim organizacijama. U digitalnim partijama ovi pripadnici „drugog društva“ pronalaze kanal za iznošenje svojih zahteva za demokratiju i ekonomsku pravdu koje etablirane partije ne mogu ili neće da postave. U ovakvim strankama ne postoji čvrsta i masivna partijska birokratija, one liče na startap kompanije, digitalne firme u silikonskoj dolini koje su delatnost počinjale iz garaža. Digitalne partije i pokreti munjevito rastu i brzo propadaju.

Da li je ovakav pristup doneo radikalno drukčiju difuziju moći u organizaciji? Đerbaudo je skeptičan i smatra da ni u digitalnim partijama nisu svi postali jednaki. Suočeni smo sa novim trendom koji on naziva „distribuirana centralizacija“. Uključivanje partijske baze praćeno je pojačanom koncentracijom vlasti u rukama harizmatičnih partijskih prvaka, „hiperlidera“. Uprkos optimističkim očekivanjima, participativne platforme karakteriše pasivno političko angažovanje. Dolazi do organizacionog restrukturiranja u kome je reaktivna „superbaza“ čvrsto povezana sa „hiperliderom“, na uštrb posredujućih nivoa. Slabi značaj partijske birokratije, a dolazi do dalje transformacije moći ka liderima. Decentralizacija pristupa ide ruku pod ruku sa većom funkcionalnom integracijom koja rezultira gigantskom centralizacijom kontrole.

Platforme su pristrasne, favorizuju određene oblike interakcije u odnosu na druge i indirektno propisuju poželjno ponašanje. Dizajn i arhitektura ponašanja su utvrđeni od strane vođstva, nisu autonomni i spontani. Softver nikad nije neutralna mašinerija, on implicitno ili eksplicitno definiše hijerarhije, protokole i načine ponašanja. Algoritmi neke aktivnosti odobravaju, a druge ne. Ključnu ulogu imaju administratori i medijatori koji su povezani sa liderima, oni na mreži mogu da rade ono što običnim korisnicima nije dozvoljeno. Prividna automatizacija platformi skriva proces menadžmenta koji deluje u pozadini sistema. On je odgovoran za kontrolu i medijaciju sadržaja koji kreiraju korisnici. Svaki sistem donošenja odluka je pristrasan, kao što je poznato kad su u pitanju izborni sistemi.

Đerbaudo ukazuje da umesto očekivanih povećanih kapaciteta za participaciju političke digitalne onlajn platforme obično služe tome da „hiperlideri“ verifikuju podršku koju imaju u „superbazi“.One se obično transformišu u kvantitativni model plebiscitarne demokratije koji je centriran oko inicijativa i referenduma koji su predloženi sa vrha. Platforme ne doprinose razvoju kvalitativnog  modela participativne demokratije u kome pojedinačni članovi aktivno intervenišu u kreiranju strategija i razvoju politika. Na različitim onlajn glasanjima „hiperlideri“ obično dobijaju potvrdu za svoje inicijative u velikom procentu, („supervećine“) retki su slučajevi pobune običnih članova. Od preko 40 onlajn glasanja koje je organizovao Pokret pet zvezda u samo dva slučaja rezultat nije sledio volju lidera. Stvarni vođa i osnivač ovog pokreta je komičar Pepe Grilo, dovoljno je da on kaže A, i članstvo glasa A. Na onlajn izjašnjavanju o tome da li da lider Podemosa Pablo Iglesias bude kandidat za predsednika španske vlade on je dobio 90% glasova i nije imao protivkandidata. Kada je otkriveno da je on, zajedno sa svojom partnerkom, portparolom partije, kupio vilu sa bazenom u luksuznom predgrađu Madrida koju je platio 600.000 evra, organizovano je onlajn glasanje na kome je ubedljiva većina bila protiv njegove smene. Iglesias je inače napravio karijeru na paroli „narod protiv kaste“ kojoj se, izgleda, i sam priljučio. U Pokretu pet zvezda naročito su popularni referendumi o predlozima vođstva za isključivanje članova koji se prekršili partijska pravila ponašanja. Dakako, ogromna većina uvek je bila za isključivanje. Elektronsko glasanje obično se koristi kao sredstvo propagande, kao demonstracija partijske kohezije, a ne kao mogućnost za istinsku pluralističku debatu.

Ovakve digitalne političke organizacije, ističe Đerbaudo, počivaju na opasnoj iluziji da restrukturiranje organizacije neizbežno vodi do promena unutrašnjih odnosa moći. Naprotiv, nastaju nove forme plebiscitarne demokratije sa jakim, ali specifičnim hijerarhijama.

Digitalna participacija ne obezbeđuje privatnost, za razliku od tradicionalnog tajnog glasanja. Administratori platformi mogu da prave profile učesnika i da prate kako oni glasaju. Radi se o reaktivnoj demokratiji, obični članovi samo ratifikuju predloge koji dolaze od partijskog vođstva. Administratori platformi kontrolišu tajming, sadržaj i obim onlajn konsultacije. Članovima jedino ostaje da izraze preferencije o ograničenom i predefinisanom setu opcija. Oni samo glasaju, a ne predlažu rešenja. Digitalna demokratija počiva na neoliberalnom hiperindividualizmu, ona je strukturirana odozgo nadole i ne predstavlja transparentan i inkluzivni proces.

Mehanizmi odlučivanja kontrolisani sa vrha stranke, članstvo nema kontrolu nad tim procesom.“Hiperlider“ postaje simbolički centar pokreta. Preko društvenih mreža on populariše svoj imidž, postaje selebriti, osnovni stub distribuiranog centralizma. Emotivno i empatičko članstvo se poistovećuje sa njegovom harizmom. Osoba lidera je objekt identifikacije raznorodnih identiteta koja predstavlja lanac različitih političkih zahteva. Poput Pepe Grila, lider je autentični duh partije,a ne menadžer koji se bavi dnevnim problemima. Faktičko upravljanje stankom preuzimaju internet demiurzi koji deluju iza scene, poput internet stratega Pet zvezda Đanroberta Cazaleđa. Umesto demokratskog proboja, digitalizacija je omogućila povratak jakog vođstva posle perioda u kome je dominirao tehnokratski i antiharizmatski stil.

Digitalne partije najavljuju povratak baze kako bi članstvo postalo neophodna komponenta političke organizacije . „Superbaza“ je, međutim, više reaktivna nego aktivna, svega oko 1% članova su stvarno angažovani. Novi digitalni partijski heroj je „supervolonter“, militant koji puno slobodnog vremena posvećuje digitalnim partijskim aktivnostima, ali takvi čine manjinu. Delatnost običnih članova uglavnom se svodi na ad hok reakcije na podsticaje koji dolaze sa vrha. Politika je za njih privremena delatnost, a ne karijera. Oni čine difuznu sajber armiju pretežno pasivnih članova koji šeruju, lajkuju i retvituju. U platformskim partijama postoji „tiranija onih koji imaju vremena.“

U digitalnim političkim organizacijama sadržaj je podređen procesu, zbog toga one gube čvrstu partijsku liniju. Participacija je jedini normativni kriterijum dobre politike, procedura je važnija od sadržaja. Ono što partiju održava nije program, nego predanost etosu participacije, ona je večito u procesu promene i tako gubi stratešku koherentnost. Platforme nisu autentični glas naroda koji se izražava spontano, smatra autor. To su adaptivni sistemi sa poroznim granicma i ekstremnom vremenskom i prostornom disperzijom.

Platformizacija partija znači da se odluke donose kolektivno, ali od strane fizički izolovanih individua. Fokusiranje na internet nosi rizik od psihopatologije koja karakteriše onlajn interakcije. Da bi  digitalne stranke opstale, smatra Đerbaudo, moraju da ustanove, pored platformi, i nove kontekste komunikacije licem u lice. Fizičko okruženje i stvarni događaji neophodni su da bi članovi učili kako da žive integrisani u moralnu zajednicu. Jedina svrha ne može biti učestvovanje na onlajni izborima, to bi trebalo da bude sistemska transformacija društva. Ekstremna individualizacije, usamljenost i socijalna heterogenost zahtevaju ulaganje napora u realizaciju integrativnih procesa u formi edukacije i svih vidova aktivnosti koje omogućavaju ljudima da uspostavljaju veze uzajamnosti i solidarnosti. Treba pronaći balans između participacije i reprezentacije, zaključuje autor.

Digitalna tehnologija automatski ne donosi kraj političkih i socijalnih hijerarhija. Ona je omogućila povećanje nadzora i gubitak privatnosti, koncentraciju bogatstva, prekarizaciju rada i pogoršanje ekonomske situacije većine stanovnika u zapadnim društvima. Došlo je da novih podela unutar biračkog tela koje nisu osnovane na različitim pozicijama u vezi sa osnovnim društvenim dilemama. Desničarski Pokret pet zvezda samo je jedan od morbidnih simptoma koji nastaju u situaciji organske krize, kako bi rekao Gramši.

Pokušaji organizacije društva i politike po modelu direktne demokratije u modernoj istoriji nisu bili naročito uspešni. Najbolji primer su španski anarhisti uoči i tokom građanskog rata. Dominantni narativ tehnolibertarijanaca je horizontalistički. On je velikodušno obećavao razaranje strukture, hijerarhije, birokratije i sistema dominacije. Digitalizacija, međutim, nije osporila Mihelsov gvozdeni zakon oligarhizacije u političkim organizacijama. Gramši zaključuje, da prema sadašnjem stanju stvari: „... ostaje činjenica da postoje rukovodioci i vođeni, upravljači i oni kojima ovi upravljaju. S obzirom na to biće potrebno videti kako se može rukovoditi na najefikasniji način (s obzirom na izvesne ciljeve), kako, prema tome, najbolje pripremati rukovodioce (i u tome se, tačnije, sastoji prvi odeljak političke nauke i veštine ), i kako se, s druge strane, upoznaju linije manjeg otpora ili racionalne linije da bi se postigla poslušnost onih kojima se rukovodi i upravlja.“ (1)

Đerbaudo redukuje političku analizu tako što klasifikuje političke partije samo na osnovu tehnologije koju koriste. Iako imaju sličnu organizacionu shemu, Podemos i Pet Zvezda se veoma razlikuju. Važno je što je on ukazao na ograničenja kojima su izložene nove leve partije. One ne smeju da se oslone samo na izolovne pojedince, moraju da se ukorene u društvenoj klasi koja je u nepovoljnom položaju. U lajkovanju i tvitovanju izostaje horizont društvene promena u čijim temeljima je radikalna politička ekonomija. Za efikasno političko delovanje nije dovoljno da se u politiku samo prenesu organizacioni modeli koji danas preovladavaju u biznisu. Ipak, i pored svih uočenih nedostataka, nove digitalna leve partije jedine su masovne levičarske organizacije koje su, bar u izvesnoj meri, revitalizovale demokratsku politiku

Društvene hijerarhije nastale su zbog temeljnih društvenih protivurečnosti i ne mogu biti uklonjene samo promenom tehnika komunikacije. Tehnologija nije jedini i naddeterminišući činilac politike dinamike. I stare, mejnstrim, partije masovno su počela da koriste internet u svojoj političkoj delatnosti tako da će alternativne organizacije vremenom gubiti prednost koje su stekle zato što su prve krenule tim putem. Ne treba zaboraviti da je Adolf Hitler bio tehnopolitičar koji je u praksi koristio sva moguća sredstva koje je nudila tadašnja tehnologija: radio, film, avione i sl.


(1.Antoni Gramši, Problemi revolucije, Beograd, 1973, str.55)

 

Od istog autora

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner