петак, 22. септембар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Прикази > Чињеницама против неистина о Војводини
Прикази

Чињеницама против неистина о Војводини

PDF Штампа Ел. пошта
Душан Ковачев   
понедељак, 29. децембар 2014.

Монографском студијом „Досије Аутономна Покрајина Војводина“, Напредни клуб је начинио важан корак ка артикулацији српског становишта о Војводини. Од 2005. године пред јавношћу није било овако тематски опширно постављеног документа који би расветлио важне манифестације тзв. „војвођанског проблема“ у чијој сржи је инсталација илегалне „европске регије“.

Предрасуђења фенси паора о „пљачкашком Београду“ и злим „Србијанцима“ су континуирано развијана у Војводини још од доба Савеза самосталних демократа и ХСС-а пре Другог светског рата.

Српско становиште по питању положаја Војводине у Србији будило се дуго, споро и било је склоно заборављању злоупотреба северне српске Покрајине. Одговорни људи су били непријатно збуњени несналажењем међу идолима театра чим би крочили на сцену аутономашког циркуса.

Досије АПВ у контексту српског стручног јавног мњења о „војвођанском питању“

После објављивања зборника “Војвођанско питање“ (НСПМ 2005. г), организован је стручни скуп на Правном факултету БУ (1. 12. 2008. године) о правном статусу АПВ након кога је издата монографија. Потом је објављено неколико научних радова из области политикологије и историје, чији аутори су се изузетно трудили да осетљивом питању приступе без икакве политичке субјективности (Момчило Суботић, Владан Станковић и Слободан Бјелица).

Научном студијом Слободана Бјелице, објављеном у новосадском часопису Колипса 2010. године, изнета је чињеница да се Војводина у европском, одн. дунавском пројекту регионализма развија на основу једног давног пројекта из 1949. године. Драго Његован је 2012. године у Зборнику Матице српске јасно и аргументовано идентификовао главни унутрашњи политиколошки проблем Војводине – осцилирање регионалног идентитета Војводине између њеног српског етницитета и његовог порицања.

Вишегодишња борба против Корхецовог статута недвосмислено је показала у којој мери је покрајинска власт злоупотребила АПВ против владавине права. Међутим, покушај окупљања тзв. „Војвођанског фронта“ (2012. г), и захтеви учесника тог „фронта“ да АПВ постане република и мимо Србије „еволуира“ ка евроатлантским интеграцијама, навео је српску јавност да организовано и аргументовано артикулише српско становиште о Војводини. Тек је нацрт отворено сепаратистичке „Декларације од десети травња“ (2013. г) навео грађане Покрајине да јавно протестују против сепаратизма европске регије

Дошло је време демистификовања аутономашког циркуса, његових кловнова и њихових идола театра.

Напредни клуб је окупио тим на послу стручне обраде тзв. „војвођанског питања“ од његовог настанка до данас. Под уредништвом Чедомира Антића, 2014. године објављена је монографска студија „Досије Аутономна Покрајина Војводина“ која садржи стручне радове др Слободана Антонића, др Бошка Мијатовића, Милана Динића, Драгана Миливојевића, Дијане Хинић и др Чедомира Антића.

Политички значај тзв. „војвођанског питања“

Савремено исходиште тзв. „војвођанског питања“ Милан Динић је везао за недемократску власт Брозовог тоталитаризма. Његово испитивање регионалних аутономија на европском простору показало је да у ЕУ нема регионалних аутономија попут АПВ, као и да Војводина не испуњава услове европског статистичког региона (НУТС).

Наводећи основне агрегатне податке из 2010. и 2012. године, демстификовао је предрасуђења о несразмерно већем доприносу буџету Србије који се остварује на територији АПВ.

Динић посебно наглашава чињеницу да грађани на територији Војводине никада нису питани да ли желе формирање аутономне покрајине на делу територије своје домовине. Упркос веома радикалној и по српски народ увредљивој кампањи пропагирања „војвођанског“ националног идентитета, 2011. г. се тек 1,47% становништва национално изјаснило у смислу регионалне припадности.  

Историјске традиције Војводине и тзв. „војвођанско питање“

Питање прегледа историје персоналне аутономије српског народа у Угарској, њеног развоја који је довео до краткотрајне Српске Војводине, њену трансформацију у управну целину под именом Војводство Србија и Тамишки Банат, њено укидање и присаједињење северних области Србији након Првог светског рата, приказао је Чедомир Антић. Огроман историјски период и скучен простор публикације свакако није омогућавао детаљност, али је аутор ипак подробније приказао политичке прилике након уједињења у Краљевину СХС, односно Југославију.

Важно место Антићевог приказа је политички однос према Београду током кратког и крхког раздобља југословенске демократије, с нагласком на издвајање дела демократа на простору Војводине, њихово окупљање око Дуде Бошковића, њихову сарадњу са хрватским и мађарским странкама и потпуни пораз листе Војвођанског фронта на демократским изборима 1938. године.

Преглед комунистичке САП Војводине указује да „она није била демократски израз жеље народа“, али да “није била ни последица традиција“, већ режима Јосипа Броза. Антић подсећа на уставно демонтирање државе након Брозове смрти, у периоду којег поборници осамостаљења Војводине од Србије сматрају идеалним. У вези с тим, Антић подсећа на „Плаву књигу“ српског руководства која је још у оно доба садржала приговоре на решења која ометају положај Републике, и чињеницу да су челни људи савременог војвођанског аутономаштва учесници Брозовог режима САП Војводине или потомци тих људи.

Од посебног значаја су открића о творцима „Војвођанске декларације“ из редова политичке емиграције (Адалберту Карл-Гаусу, Еугену Јоцићу и Корнелу Филиповићу), која је наговестио Антић. Пошто се на њихову „Салцбуршку изјаву“ (одн. „Војвођанску декларацију“) сепаратисти радо и често позивају, Антић је изнео сазнања Напредног клуба да су бар двојица писаца „Салцбуршке изјаве“, којом је први пут оспорена концепција националне државе на територији Војводине у име „европског регионализма“, били сарадници немачке обавештајне службе. Надамо се да ће нас Антић у блиској будућности поново и документом изненадити о „ферволфовима“ који су пре пола столећа кружили око наше Војводине.

„Иако аутономија дефинисана 2011. и 2009. нема елементе федералног и конфедералног статуса као што је био случај после 1974. године, она је несумњиво заснована на недемократским темељима, ауторитарним традицијама и први пут има политичку подршку западно-европских држава - концепт заснован на Салцбуршкој декларацији групе политичких маргиналаца, усвојен је од стране дела владајућих структура у савременој АП Војводини.“ (Ч. Антић)

„Ди су наши новци“

Рад Бошка Мијатовића обухвата економски аспект тзв. „војвођанског питања“. Тема није толико нетранспарентна колико захтева пажљиво испитивање периодике, пондерисање цена (особито незахвално због галопирајуће инфлације у XX веку), финансијских токова и одговарајућих прописа. Ипак, Мијатовићева тема је средишња ууобичајеној аргументацији промотера осамостаљења АПВ – тиче се тврдње да је економска самосталност Војводине од Србије сама по себи разумљива ради њеног економског напретка.

Изузетно је добро што је Мијатовић најпре подсетио на мере које су предузимале централне власти пре Другог светског рата ради спасавања презадужених пољопривредника - мере финансијске и аграрне политике које су укључивале и мере заштите цена пољопривредних производа.

Мијатовић је обрадио и питање замене аустријских круна за динаре и питање неуједначености пореза у Краљевини СХС / Југославији које су промотери осамостаљења Војводине представљали као доказ финансијске експлоатације простора Војводине од стране (београдских) централних пореских власти. Петнаестак страна, колико је Мијатовић посветио пореској анализи, не може бити довољан доказ. Корифеј економског новинарства осамостаљења Војводине је Мијатовићевим тврдњама већ толико узбуђен да најављује писање своје књиге као одговора, а почело је и етикетирање уз персирање Мијатовићу (примитивни нихилизам). Међутим, сав аргументациони материјал опонената Мијатовићеве анализе тиче се далеке (преткомунистичке) прошлости, а не садашњости и блиске прошлости тзв. “војвођанског проблема“. Блиска прошлост је показала да Мијатовић од полемике не бежи. Напротив.

Мијатовић је приказао (и документовао) неистинитост тврдњи о расту БДП-а Војводине у „слављеном“ прериоду примене брионских политичких смерница на уставну структуру СФРЈ. Пошто је један политичар који брука социјалдемократију у Војводини брзоплето износио низ неистина о импозантним развојним пројектима САПВ „по Уставу из `74. године“, Мијатовић је разоткрио његово смехотресно незнање.

Мијатовић подсећа да је у име САПВ 1983. године њено руководство узело са Запада зајам од 1.02 милијарде. године, успешно побијајући неистину Драгомира Јанкова о економском напретку из залагања и жртвовања. Руководиоци САПВ су осетили Брозов крај, па у складу с овлашћењима „по Уставу СФРЈ из 1974. године“ енормно су задужили Војводину, експресно слупали те новце на привредне промашаје и за пар година изазвали колапс привреде САП Војводине. Србија је потом преузела на себе економску одговорност за невероватне, штетне дугове америчким банкарима којима је покрајинска бирократија оптеретила Војводину. Егзактни подаци показују ко је био одговоран за the ruination of region, а ко је платио санацију те руинације.

Треба подсетити да је уредник „Досијеа АПВ“ међу уводне изјаве уврстио тврдњу Зорана Ђинђића из 2001. године да „пљачке (Војводине) није било и да је у припреми извештај о давању Војводине Републици и обратно, према коме је Војводина била издржавана“. Наравно, тај Извештај након Ђинђићеве погибије није никада дошао пред јавност. Војводина о Извештају не зна ништа, пошто је он сасвим заборављен, иако је од кључне важности за разумевање економског аспекта тзв. „војвођанског питања“ у Милошевићевој Србији. Уместо Извештаја, промотери осамостаљења Војводине јавности су понудили извештај организације Фау-21 састављен под руководством истих оних комунистичих бирократа који су осамдесетих задужили, па упропастили привреду Покрајине. Њиховом тенденциозном „анализом“ требало је „доказати“ економске губитке Војводине током 90-тих година и „кривицу“ Србије. Наравно, Мијатовић указује на битне економске варијабле које су аутори тог документа „заборављали“ да узму у обзир: између осталог међународне санкције, ратове и НАТО бомбардовање...

Несумњиво, економистима није тешко да разумеју 184. члан Устава Р. Србије. Велико је задовољство читати аутора с критичким ставом о том уставном решењу који не занемарује проблематику трансфера из републичког у покрајински буџет. „АПВ има уставно право и обавезу да донесе буџет који износи најмање 7% у односу на републички, али истовремено мора и да се побрине за обезбеђење потребних средстава за покриће тог буџета. У Уставу нигде не стоји обавеза Републике да Покрајини обезбеди потребан новац, као што тврде многи покрајински политичари. Нико, дакле, покрајинским властима не брани да утврде и већи буџет, да он буде и осам или десет одсто висине републичког буџета, с тим што онда морају да воде рачуна о томе како ће намаћи новац за то.“ Мијатовић није пропустио да укаже на чињеницу да покрајинска власт одредбу о 7% формално реализује републичким трансферима (новцима Републике, а не Покрајине) и да је сама власт АПВ претворила покрајински буџет у „проточни бојлер“ републичких новаца. Какве год мане убудуће приписивали Мијатовићевим анализама, Војводина мора признати да је све што је написао о „фамозних 7%“ сто посто тачно!

Програмским документима и правним актима Покрајине, Мијатовић је доказао суштински етатистички, конфедералистички и у суштини антитржиштни концепт скривен под појмом „економске аутономије“ који је понудила власт европске регије у Војводини. Мијатовићеви опоненти су веома бесни, али морали би бити срећни што се овај аутор либерално-демократског економског гледишта до сада није бавио практичним аспектима реализације сепаратистичког и криптокомунистичког економског концепта (Развојна банка, фондови Покрајине, итд.). Један одељак анализе Мијатовић је посветио мистификацији Војводине као европске регије. Од посебног значаја је чињеница што је Мијатовић то питање обрадио на основу програмских и правних аката савремене АПВ. На значај овога ћу се вратити касније.

Тзв. „војвођанско питање“ као идентитетско питање

Идентитетским брљањем најгорљивијих промотера осамостаљења Војводине од Србије бавио се Слободан Антонић који је за њихов „антисрбизам као средство етноинжењеринга и сецесионизма“ нашао мноштво сликовитих примера на порталу Слободна Војводина. Његовој пажњи нису промакли ни Аутономија.инфо и друга „слободновојвођанска“ интернет гласила.

Широка палета фантазирања аутора, псеудоаутора и анономних коментатора текстова о насиљу, расистички ставови о „Србијанцима“, етикетирања и ширења низа предрасуда, потврђују постојање обрасца представљања „Војвођана“ као жртава „нацистичке Србије“, о чему је Антонић писао још 2008. године. Према њему, новина је уношење русофобије у тај образац, приписивање кривице „Србијанцима“ за „насиље над Војводином“ и отварање дискурса „колективне националне кривице српског народа“ за све што у Војводини не ваља.

Антонић је навео бројна ауторска дела анонимних коментатора којима они на особито простачки начин сведоче о расизму и нетрпељивости „слободновојвођана“.

„Слободна Војводина је само један од примера екстремистичких сајтова који су посвећени `ослобођењу Војводине од Србије`“, тврди Антонић, прелазећи на Приручник за пружање грађанског отпора којим се 2013. године огласио „Војвођански отпор“ на интернету.

Да је „мржња градиво `војвођанског идентитета`“ Антонић доказује и деловањем портала Аутономија.инфо, који је с радом почео 2008. године, под уредништвом председника НДНВ. Антонић је подсетио да је првобитни поднаслов сајта био „Војвођански идентитет“, а затим измењен у „Портал грађанске Војводине“. Портал је служио изношењу ставова радикалних промотера осамостаљења Војводине од Србије. Антонић посебно издваја текстове једног бившег комунистичког кадровика и директора РТВ НС из комунистичког доба, а затим једног високог функционера покрајинских комуниста, и њихове садашње опсервације о некаквим „историјским правима“ Војводине.

Бројни су примери оптуживања Срба за „балканизацију“, културну инфериорност, „дегенерацију“ које је Антонић забележио у дискурсу шефа НДНВ, подсећајући да је због својих ставова исти у домаћој јавности већ окарактерисан као „осведочени србомрзац“ и „ходајућа мржња према Србији и Србима“.

Мрачна круна евроунијског антисрбизма „слободно-војвођанског идентитета“ било је штампано издање Хелсиншког одбора за људска права из 2007. године: „Мултиетнички идентитет Војводине“. Ово штиво је преко EIDHR програма финансирала Европска унија.

Антонић је демистификовао „трикове којима се умањује аутономашки антисрбизам“ и анестезира домаћа јавност. Први трик је приписивање антисрбизма и сецесионизма „маргиналним групама“ НВО сектора под контролом евроатлантиста, уз тврдње о „лојализму“ претежног дела НВО сектора; Антонић уочава употребу тог трика још у доба пре 1990. године. Други трик је намерно представљање сецесионистичког антисрбизма као безначајног, што се „доказује“ флоскулама. Антонић упозорава да за „слободновојвођанске“ пропагандисте „нема `слободне Војводине` без антисрбизма“. Тиме се његова социолошка анализа сасвим приближава политиколошком закључку Драга Његована да постоји поимање Војводине као ентитета засновано на порицању српског етницитета.

Најзад, Антонић исте механизме процеса војвођанског антисрбизма уочава и у односу на црногорску сецесију – разликовање, искључење и сукоб.  

„Најгоре је што пројекат војвођанског сецесионизма и етноинжењеринга има подршку у појединим утицајним европским и америчким круговима“, подсећа Антонић, наводећи изјаве „угледног британског стручњака (хрватског порекла) Крста Цвијића“ из 1992. године, немачког амбасадора Андреаса Цобела, Јелка Кацина, Радивоја Цвјетићанина, Душана Мијића итд.

„Опасна игра око Војводине“, односно „Пројекат Војводина“ је за Антонића само фаза која је усмерена ка стварању сепаратистичког идентита, а коначни циљ је сецесија Војводине од Србије.

„Пред нашим очима убрзано се ствара једно чудовиште, гоји се и негује. То је чудовиште сецесионистичке мржње, искључивости и једноумности. То је чудовиште које би да уклања, одваја, избацује, чисти и прождире. То је чудовиште које се храни својим домаћином, то је Бехемот који израста из утробе свог друштва, уништавајући га и цепајући. Да ли је могуће да Београд то не види? Да ли је могуће да Срби из Срема, Баната и Бачке то не схватају?“ (С. Антонић)

Тзв. „војвођанско питање“ и говор мржње

Након опсежно изнетих примера накарадног дискурса, питање говора мржње у служби осамостаљења АПВ је посебно обрадила Дијана Хинић. Пошавши од дефиниције говора мржње кога је усвојио Комитет министара Савета Европе, ауторка се фокусирала на проблематику говора мржње на интернету који прати пропаганду осамостаљења АПВ.

 Разматрајући стварање дискурса у прилог осамостаљењу Војводине, навела је парадигматске флоскуле које је износио шеф НДНВ, али и друге реторичке примере (са Аутономија.инфо, Слободне Војводине, Војвођанског клуба, ЛСВ, али и одређених страница на Фејсбуку итд.).

Заиста је штета што ауторка при својој анализи није испитала могу ли се ови примери подвести под одредбе Закона о забрани дискриминације.

Тзв. „војвођанско питање“ и улога НВО

У страној литератури је одлично познат феномен креирања удружења којима глобалистичке власти симулирају национално јавно мњење и активизам, како би вршиле притисак на установе националног, регионалног и локалног легалног поретка (Дејвид Харви – Кратка историја неолиберализма).

Имајући у виду огромну, наизглед дифузну смесу НВО које активно делају ка осамостаљењу АПВ, нетранспарентност њиховог финансирања и других битних чинилаца важних за разумевање тог феномена, рад Драгана Миливојевића без „инсајдерских“ информација није само смео, већ и пионирски.

Посебан проблем је то што нису све глобалистичке организације на територији Србије једнако ангажоване на тзв. „војвођанском питању“, али је много важнија чињеница да се све оне према осамостаљењу АПВ односе пријатељски. Миливојевић је испитао значајан део онога што се испитати могло. Његово полазиште биле су публикација „Процена стања у сектору организација цивилног друштва у Србији“ из 2011. године и подаци Агенције за привредне регистре. Из података које је изнео Миливојевић, јасно је да смо у доба највеће ескалације тзв. „војвођанског питања“ имали посла са читавом војском маскираном у цивилну организацију. У свом саставу је имала 150 хиљада волонтера разних НВО, две одлично плаћене оперативно-пропагандне дивизије (4.500 стално запослених и још 4.500 плаћаних по пројектима). Када овоме придодамо политичке странке и јавне РТВ сервисе финансиране евроатлантским новцима, бројни састав те војске је знатно већи.

„Свега пет одсто (ових) организација имало (је) буџет за 2010. од преко 100.000 евра. Организације са оваквим буџетом најчешће се баве питањима развоја, становања, законима, јавним заступањем и политиком.“

Миливојевић открива константан раст прилива средстава евроатлантистичкој „цивилној војсци“ од 2008. године – дакле од доба победе политичке „Коалиције за европску Србију (и Војводину)“, али и чињеницу да су донације евроатлантиста постале главни извор њиховог финансирања. Што се тиче улоге страног новца у ескалацији „војвођанског питања“, Миливојевић разматра евроатлантистички корпус НВО под именом „Грађанска Војводина“ кога чине „Центар за регионализам“ Александра Попова, „Центар за развој цивилног друштва“, НДНВ Динка Грухоњића и Недима Сејдиновића, „Грађански фонд Панонија“, „Грађанска акција Панчево“, „Хелсиншки одбор за људска права у Србији“, „Зелена мрежа Војводине“ и „Војвођански грађански центар“. Спискови донатора ових НВО и њихових акција је импресиван: Фонд браће Рокфелер, Mott Foindation, Фонд за отворено друштво, NED Fondation, ISC, USAID, Friedrich Ebbert Stiftung, Konrad Adenauer Stiftung, Freedom House, амбасаде низа држава чланица НАТО-а... Невероватно али истинито, поред толиког финансијског милосрђа ових осведочених пријатеља, евроатлантистичка „цивилна војска“ је од безалтернативно европске Владе Р. Србије музла и наше новце. Тако је Министарство омладине и спорта Републике Србије дало 2008. и 2009. године Центру за регионализам А. Попова 1.4 милиона динара, а Министарство рада и социјалне политике је новосадском одсеку истог Центра донирало 300.000 динара. А то је тек делић наших новаца који се од јавности није могао сакрити. 

Подсећам, Миливојевићев рад је пионирски рад и надам се да ће га наставити. Аутор знатно подробније наводи тзв. НВО, њихове пројекте, публикације и акције, закључно са разматрањем „Војвођанске конвенције“ која је требала да постане тинк-танк политичког притиска ради осамостаљења АПВ, на чијем челу је стари проверени комунистички функционер титовског тоталитарног доба САПВ.

Крајње обзирно, Миливојевић закључује: „...чини се оправданим да се деловање ових организација сматра чином који угрожава поредак у држави, односно – посредно – угрожавају се демократија и права грађана Србије“. Ово је закључак уредника јединог дневног листа у Војводини са скоро стогодишњом традицијом, новинарског бренда. Потврђено егзактним подацима, његово истраживање недвосмислено показује ко је, за чији рачун и за које пројекте плаћао „цивилну војску“ у циљу одвајања АПВ од Србије за евроатлантски рачун. Пошто немају шта да супротставе тим истинитим наводима, ова „цивилна војска“ окупљена против наше Војводине ће јединог аутора „Досијеа АПВ“ са територије Војводине вероватно покушати да игнорише.

Постоји ли тзв. „војвођанско питање“?

Пошто, за разлику од промотера осамостаљења АПВ, „Досије АПВ“ није штампан ни Владиним ни страним новцима, ова монографска студија Напредног клуба представља наставак велике традиције самиздата која је још у доба Хладног рата тихо раскопала темељ комунистичког тоталитаризма и утрла пут његовом ненасилном урушавању.

Политички, историјски и економски закључци аутора су тачни, као и закључци о србофобији, аутошовинизму и улози евроатлантистичког НВО сектора у ескалацији тзв. „војвођанског питања“ након 2008. године. Ове закључке не треба посебно приказивати, потребно је да их читалац прочита.

„На основу аргумената и доказа изложених у поглављима ове књиге, могуће је закључити следеће: Књига Досије АП Војводина написана је у време када ова Покрајина у саставу међународно признате Републике Србије представља остатак комунистичке уставности на Балкану и у источној Европи. Лишена демократског легитимитета, основана, одржавана и Уставом заштићена вољом великих сила и искварених комунистичких и посткомунистичких елита из Београда и тек делимично из Новог Сада, АП Војводина је данас кризно жариште у Србији које представа претњу како за Србију, тако и за регион.“ (Закључак, Досије АПВ)

Ипак, АПВ није основана и одржавана Уставом. Основи Војводине су историјски, политички и културни. Важно је напоменути да они нису економски. Економске природе је нада комунистичких бирократа САПВ и њихових потомака да ће обновити економско паразитирање на грбачи Војводине. Ту њихову наду брижљиво одржавају евроатлантске структуре меке моћи. Аутономија Војводине је Уставом правно установљена. Грађани Србије су референдумом 2008. године донели Устав којим су правно конституисали право на аутономију грађана на територији Војводине. Мора се обратити пажња на чињеницу да промотер осамостаљења Војводине од Србије већ замењује тезе, наиме Уставно установљење АПВ представља као оснивање Војводине. На сличан начин се код нас одавно правна децентрализација републичке власти злонамерно представља као политичка централизација.

Подсетимо се, Бошко Мијатовић је у „Досијеу АПВ“ указао на мистификацију Војводине као „европске регије“ у тзв. „војвођанском питању“. Међутим, улога те мистификације је пре свега лажно представљање европске регије под именом Војводина. Наиме, већ су писци Преднацрта статута АПВ из 2003. године испољили вољу да правно биће АПВ не буде Војводина, већ правно непостојећа флоскула звана „европска регија“. Сепаратистима, мање или више прикривеним, веома смета правни поредак. Стога је бирократија АПВ након 2008. године образовала беспоредак на „основи“ флоскула нејасне садржине, као што су „европски принципи“ и „европске вредности“, с циљем да на терет АПВ узурпирају међународно-правни субјективитет на делу територије Републике Србије. Међутим, Србија Уставом и поступком пред уставно-судским правосуђем аутономију Војводине брани од правних узурпација илегалне европске регије.

На минуциозном, досадном правном терену су српски легалисти (ДСС И СРС) допринели одлучујућој победи демократске правне државе над „Бехемотом“ који је зачет „Салцбуршком декларацијом“. Последице овог напорног рада општа јавност ће схватити тек у будућности, када медији постану слободни. „Досије АПВ“ ће тада постати важно сведочанство истине о Војводини.

Теме рада аутора „Досијеа АПВ“ су широке, проблеми дубоки, референтни чиниоци бројни, анализе захтевају рад на бројним појединостима, манипулације и предрасуђења се на сваком кораку морају побијати. Мултидисциплинарни приступ овој теми мора узети у обзир потребу правне анализе феномена. 

Ако је „Војвођанско питање“ НСПМ из 2005. године представљало почетак артикулације националног проблема, „Досије Аутономна Покрајина Војводина“ је почетак дефинисања истине о том проблему. Српско становиште је жедно истине о Војводини. Када се сазна пуна истина о Војводини показаће се да, насупрот оном што непријатељ сервира, „војвођанско питање“ не постоји, већ постоји проблем илегалне европске регије у Војводини.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли подржавате избор Ане Брнабић за премијера Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер