понедељак, 16. септембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Прикази > Аналитичке колумне у ватреном обручу
Прикази

Аналитичке колумне у ватреном обручу

PDF Штампа Ел. пошта
Драгомир Анђелковић   
субота, 10. јануар 2009.
Ђорђe Вукадиновић: „Између две ватре“, Београд, 2008.

Колумна је, тек подсећања ради, језгровит текст у коме аутор отворено износи свој став у вези са неким актуелним проблемом. Нажалост, колумнисти неретко износе ставове у своје име, а за туђ рачун; стављају своје име и перо у службу нечијих политичких или економских интереса. Уз то, излазећи на подијум на коме се игра брзо и оштро, преузимају ризик да направе озбиљне превиде; да погреше у процени онога шта ће се десити или у оцени значаја онога што се дешава.

Зато мислим да је добро да се текстови познатих колумниста после неког времена појаве у форми књиге. Да тако будемо у прилици да сагледамо целовито њихов „лик“ и бар један сегмент „дела“. Не само да бисмо оценили њих лично, већ и да растеретимо „професију“. Да бисмо могли да одвојимо кукољ од пшенице.

Објављујући збирно текстове које је од почетка 2002, па до краја 2007. године писао у својству колумнисте за дневни лист „Политика“ и недељник „НИН“, Ђорђе Вукадиновић нам је пружио прилику да целовито сагледамо и оценимо како је то радио. А довољно је прошло времена, и довољно је аналитичких проблема којима се бавио разрешено, да истински можемо да проценимо да ли зна свој занат, и да ли га ради поштено. Поготово, што је писао о ономе што је обележило наше животе задњих година, па и деценија.

О аналитичарима

Иако је стручној јавности познат као главни и одговорни уредник „Нове српске политичке мисли“, угледног научног часописа за политичку теорију и друштвена истраживања, Вукадиновић је широј јавности знан као „политички аналитичар“. Свестан односа Срба према аналитичарима разних врста, делимично основаног, због реченог у вези са колумнистима, али умногоме ипак неоснованог, услед наше националне склоности да сваког потцењујемо, Вукадиновић нас на самом почетку књиге подсећа на речи покојног професора Јеремића. Он је рекао „да се унутар сваке професије, дакле, од земљорадника и чистача улица, па до професора универзитета и академика, може пронаћи отприлике подједнак проценат, не само поштених и непоштених, већ и паметних и глупих људи“ („Политички аналитичари“, стр. 8).

Значи, „подразумева се да аналитичари нису свеци. (Нису то, као што смо у последње време имали више пута прилику да се уверимо, чак ни судије, свештеници и владике). Има их бољих и горих, духовитијих и досаднијих, компетентних и дилетаната, искрених и мистификатора, трезвењака и алкохоличара …“ („Хајка на аналитичаре“, стр. 81). Аналитичари су, на свом нивоу, одраз народа коме припадају и чију свакодневницу и перспективу анализирају. И колико год имали право да их критикујемо, увек треба да имамо у виду да су наше горе, а не финског или данског брежуљка лист. Наше мане су и њихове, а њихове су и наше.

Но, Вукадиновић се не буни чак ни против прекомерне критике јавности у односу на аналитичаре. Међутим, енергично стаје у заштиту професије када се ради о нападима политичких моћника. И то ради, пре свега, због јавности и њеног права да има могућност да сагледа све што је се тиче из различитих углова, а не због аналитичара самих по себи. Како је исправно истакао: „Такви какви су и колико их има – а нису неки и нема их много – аналитичари ипак представљају какав-такав коректив на политичкој сцени и, барем у својим бољим изданцима, симболизују могућност нормалног и одговорног мишљења и говора о политици, уносећи у њега трачак објективности, рационалности и компетенције“ (стр. 82).

О српској политичкој сцени

Готово сваки Србин верује да о политици зна све, и да исправно процењује стање ствари и њихов даљи развој. Непоколебљивости таквог уверења погодује кратко памћење нашег народа, поготово када се ради о ономе што нама лично не иде у прилог. Уосталом, мало оних што оправдано осуђују неразумну политику вођену током прошле деценије хоће да се сете како су гласали у прошлости? Како су гласали онда када смо после великог педесетогодишњег суноврата поново кренули ка литици? А, да се подсетимо, Слободан Милошевић је на председничким изборима 1990. године добио око 65% гласова!

Све у свему, многи ће од нас помислити читајући Вукадиновићеве текстове: „Тачно је то што каже, али то знам и ја“. Међутим, није лоше погледати датум када су објављени, па онда размислити какве су тада биле околности, шта смо ми мислили о политичкој ситуацији и њеном току, а шта се стварно десило. Онда текстови који су пред нама делују много упечатљивије. Тада делују готово пророчки, било да се ради о ауторовом истицању оних особина наших политичара које ће им донети успех или неуспех, или о процени дугорочне перспективе њих и њихових странака.

И поред све маркетиншке умешности ДОС-а, односно злоупотреба механизама власти ради њеног задржавања, и с друге стране несналажљивости ДСС-а, Вукадиновић је 2003. године у тексту „Афера се афером избија“ (стр. 30-32) тачно прогнозирао да се примакао одлазак са власти оних странака које су наставиле да је врше под фирмом ДОС, и онда када се он суштински распао. И као што је благовремено говорио да се ДСС приближава државном кормилу, тако је и у тексту „Трка је почела“ (стр. 110-112), с краја 2006. године, указао да будућност те странке није светла, јер није успела да превазиђе погубну поларизацију српског политичког тела, нити да стабилизује политичку сцену. Краткорочно, ДСС је још могао да искористи позицију средњег играча и да искамчи неки предизборни поен, односно искористи свој коалициони капацитет. Али дугорочно, онакав какав је био, тешко да је могао да се нада нечем добром.

Но, зато је Вукадиновић у тексту „Славље на Титанику“ (стр. 39-42), у време када су многи Тадићев успех углавном приписивали томе да је погодан да буде манекен кога у први план гурају прави центри моћи унутар ДС-а, истакао његову завидну енергију и (демагошки) потенцијал Била Клинтона. Оно што му је уз лепоту гарантовало политички успон, односно што би му омогућило да је којим случајем држављанин неке друге земље да и тамо буде фаворит на изборима. И што, свакако, говори да он није марионета.

С друге стране, скоро после две године, када су многи већ у Борису Тадићу почели да виде најмоћнијег човека у Србији, Вукадиновић нас је у тексту „Између две ватре“ (стр. 49-51), по коме је и књига добила име, подсетио да његов положај ни приближно није тако стамен. И то пре свега због тога што је његова моћ ограничена постојањем различитих средишта моћи унутар ДС-а, као и опредељењима великог дела чланства, која су мање државотворна од оних која испољава председник те странке и Србије. Укратко, Тадић је „унутар ДС-а тријумфовао персонално, али још увек не сасвим политички и идеолошки – ма шта то значило“ (стр. 51). Да је и даље тако могли смо да видимо, односно за то имамо прилику и сада, по закулисним играма око премијера, статута Војводине, гасног споразума …

Вукадиновић је у тексту „Пуковници или покојници“ (стр. 15-17) поставио тачну дијагнозу и у вези са кључним фактором успеха Г-17. То је изванредан осећај за тајминг! Та странка, односно група „експерата“ са јасном политичком намером, ступила је на политичку сцену у правом моменту. У време када је дошло до засићења јавности дотадашњом политичко-партијском понудом. А да је Г-17, односно Млађан Динкић маг тајминга, потврдило се до сада много пута. Да се само подсетимо пласирања, време ће показати првог или фиктивног, пројекта Фијат, у идеалном тренутку да се озбиљно ушићари пред задње парламентарне изборе.

У време када је СПС, по правилу, отписиван, Вукадиновић му је почетком 2007. године, у тексту „Алеја победника“ (стр. 127-129), прогнозирао реалну шансу да изнова ступи на политичку сцену као релевантан играч. Мало је вероватно да су до сада социјалисти пронашли „душу“, што уосталом и није од значаја у средини где многе партије и немају истинска убеђења, односно мисију због које постоје. Но, нашли су прагматичног лидера који их је поново довео на власт.

Што се још једног битног актера на нашој политичкој сцени тиче, а то су били – у време док су писане колумне – јединствени радикали, предвођени Николићем и Вучићем, њима се Вукадиновић бавио прилично мало. Вероватно стога што у време док су они били монета за аналитичко поткусуривање, из саосећања према омаловажаваном и на све стране блаћеном, није желео да се усредсређено, више него што је било нужно у контексту целовитих анализа, бави сецирањем те странке. Када се против некога води харанга, тешко је одвојити оно што је плод објективног мишљења, од пропагандних флоскула. Уосталом, било је много оних који су били миљеници медија и којима се, без гриже савести да учествује у хајци, могао посветити.

За крај овог одељка, да се осврнемо на још један ауторов погодак у центар мете. У време када је деловало да је на врху наше државе завладао дух благотворне кохабитације, Вукадиновић је писао о томе да у тзв. демократском табору неће бити љубавне идиле, односно да неће проћи много времена док шавови поново не попуцају. „Иако су, персонално гледано, Тадић и Коштуница (па и Лабус), све уз будни надзор Вашингтона и Брисела, можда срећнија и кооперативнија комбинација него што су то били Коштуница и Ђинђић, чини се да ће и даље бити веома тешко превладати међусобне анимозитете и ускладити сукобљене интересе других и трећих ешелона ових групација. У бари српске политике и даље је превише крокодила, а све мање воде и плена.“ („Славље на Титанику“, стр. 41).

О Косову и Метохији

Идила је брзо нестала, а до оштрог сукоба партија председника и бившег премијера дошло је у вези са стратегијом одбране Косова и Метохије. На самом почетку јануара 2007. године, на врхунцу нашег демонстрирања националног јединства по том питању, Вукадиновић је приметио: „Рећи да су све недоумице око српског става поводом Косова и Метохије апсолвиране доношењем новог устава и његовом преамбулом, или пак више-мање јединственим наступом српског преговарачког тима током бечких преговора, наивно је и неуверљиво. Натегнуто референдумско јединство парламентарних странака било је далеко више последица тренутног поклапања интереса у троуглу ДС-ДСС-СРС, него било какве хармонизације њихових косовских гледишта“ („Предизборна чуда невиђена“, стр. 125).

Уосталом, наши петооктобарски лидери били су дисхармонични у погледу односа према Косову (али и много чему другом) од момента када су се привремено удружили. Једнима је оно било задња рупа на свиралу, а другима је било важно, само што то на време, на сврсисходан начин, нису показали. У тексту „Ружна реч – окупација“ (стр. 46-48) аутор књиге „Између две ватре“ бавио се њиховим, и генерално нашим, односом према Косову током последњих 8 година.

После 5. октобра Срби су, пре свега, „желели да живе као сав нормалан свет, да путују, да возе стране аутомобиле и купују по хипермаркетима“ (стр. 46). У том контексту Косово је „деловало као типичан знамен прошлости и будило непријатно сећање на дојучерашње националне илузије и неуспехе“ (стр. 46-47). И отуда су наше власти, али и велики део јавности, изгледа оболели од амнезије када се радило о Косову. Тај проблем се гурао под тепих. Но, „захваљујући“ континуираним злочинима Албанаца над Србима, који су у марту 2004. године прерасли у погром, као и бруталној нетактичност Вашингтона када се радило о натурању независност наше јужне покрајине, српска јавност се изнова узбуркала у вези са Косовом.

Наша политичка елита, наравно она којој је до Косова бар у некој мери стало, несумњиво је озбиљно погрешила што у страху да не изазове реакцију „западних пријатеља“, није на време заузела одлучан и јасан став тј. демонстрирала активну неспремност да и прећутно прихвати независност Косова. Евроатлантски центри моћи уопште нису равнодушни према томе шта мисли Србија, ма колико деловало да нас потцењују. „И нипошто им, на пример, није свеједно то да ли ће данас-сутра радикали доћи на власт. А поготово им није свеједно уколико би тај долазак повлачио за собом неку далекосежну спољнополитичку преоријентацију српске политике“ („Преокрет или лабудова песма“, стр. 85). Стога, да смо на време деловали одлучно, можда их не би охрабрили да и нас, и себе, увале у дугорочне проблеме.

Када смо цара дотерали скоро до дувара, влада Војислава Коштунице, односно његова партија, истински су се тргли. Тако је косовски проблем коначно добио третман од стране државних структура какав заслужује. То се неминовно одразило и на српску јавност, тако да је њена привремена емотивна узбурканост због неправди које нам се чине, прерасла у постојану побуђеност. Свиме тиме је, не само из прагматичних разлога, заливено и патриотско семе у оним странкама које су се трудиле да у први план истакну своју евроатлантску оријентацију. Ово је поента текста „Између владе и косовског завета“, писаног у доба ценкања око састављања владе почетком 2007. године.

На његовом крају, Вукадиновић изводи охрабрујући закључак о дугорочним ефектима нашег косовског буђења. „Можда ДС неће издржати на овом ,патриотском курсу’, можда се заинтересоване стран(к)е неће договорити око поделе ресора и можда пројектоване владе на крају неће ни бити. Али је важно да више никада у влади – по могућности, ни у опозицији – не буде странака чији ће челници говорити како границе нису важне и према судбинским државним питањима се односити као према добијеној или изгубљеној партији баскета. А у том случају, онда више заиста и неће бити толико важно – сем наравно актерима, члановима њихових фамилија и најближим сарадницима – ко је у влади, а ко у опозицији“ (стр. 135-136). И био је аутор текста у праву, и данас када је косовска идила нестала, када нова влада нема више тако јак национални набој као ранијих година, чини се да она ипак, као у свакој нормалној држави, остаје макар умерено национално, а не анационално, државотворно, а не државно-деструктивно опредељена. Можда превише обазриво и са премного компромиса, она ипак настоји да брани српску ствар на Косову и Метохији.

Међутим, тачна је и оцена, изнета у тексту „Косовске жмурке“ (стр. 130-132), да ће део политичких, медијских и невладиних актера на нашој јавној сцени, упорно радити на томе да се што више Срба убеди да Косово за нас и није битно; штавише да нам представља терет кога „добри људи“ хоће да нас ослободе. А да они што покушавају да улудо бране Косово, које је наводно дефинитивно отишло, само гурају прст у око моћницима од којих зависи економски просперитет грађана преосталог дела Србије. И уз то, неће да увиде да смо за све лоше што нам се десило искључиво сами криви. Укратко, ти наши екстремни евроатлантисти сугеришу нам да треба да се љутимо на наше политичаре који се боре за наше националне интересе. И наравно, док тако бесомучно манипулишу западају у парадокс на који Вукадиновић указује.

„Дакле, с једне стране, Косово је, наводно, изгубљено још одавно (,још је Милошевић изгубио Косово’) и са тим се, је ли, треба што пре помирити, али је, истовремено, и Коштуничино тврдоглаво одбијање да прими Ахтисарија разлог што ће Косово да буде независно. … Све у свему, на крају испада да су за пројектовани српски губитак и флагрантно кршење међународног права на Косову и Метохији криви сви – сем Ахтисарија, Американаца, Харадинаја, Чекуа … И њихових београдских адвоката и сличномишљеника“ (стр. 132).

О аутошовинизму

Део наших сународника очито раздире, колико год то деловало чудно, србофобија! Да се према неком другом народу понашају као према свом, назвали бисмо их шовинистима. А упечатљив пример таквог понашања је туговање што Србија није проглашена кривом на основу тужбе БиХ (која је са становишта уставног поретка те земље нелегална, јер се Срби, као конститутивни народ, са њом нису сложили). Тим драконским примером аутошовинизма бави се Вукадиновић у тексту „Жртве и профитери“ (стр. 140-143).

Како је истакао, перјаници српског квази невладиног сектора у том случају су у пуном обиму исказали мржњу према Србији и свему што је српско. Јер, пресуда Међународног суда правде у Хагу, ако им и није пореметила, бар им је отежала натурање осећања кривице Србима. Колико год могу, они настоје да туђи пропагандни клишеи добију што већу пажњу, између осталог, и када се ради о жртвама народа који су били у сукобу са нашим. „При чему остаје дилема да ли се према овим жртвама горе односе они – малобројни и маргинални – који их умањују, или они, у Србији или ван ње, који их цинично инструментализују, на њима профитирају и граде своја политичка, пословна или НВО царства“ (стр. 143).

Пошто је Србија, наводно, склона екстремизму и шовинизму, односно „представља опасност“ за мирољубиве суседе, делатници тзв. Друге Србије покренули су кампању „денацификације“. Судећи по честим реакцијама медија, који опомињу наше владајуће структуре да буду покорни и понизни према Западу али и придају прекомерну пажњу свему лошем учињеном са наше стране, како каже Вукадиновић, „чини се да пројекат ,денацификације’ Србије уопште није био толико неуспешан као што се то мисли у неким круговима“ („Денацификација, змије и гуштери“, стр. 98). Последица антинационалног испирања мозгова је да сада у Србији „национализам, националне вредности и национална осећања нису на превеликој цени“ (стр. 98-99).

Но, домаћим евроатлантским пропагандистима ни то није довољно. Србе, очито сматрају, треба тотално утући у појам и макар изнутра, у сфери психичких дубина, окупирати. Стога се наш народ и даље упорно оптужује за шовинизам. Да би ефекат био већи, изналазе се маргиналне манифестације фашизма и потом бивају предимензиониране, а можда се закулисним радњама и стварају вештачки. Циљ је да борци против српског национализма и професионални денацификатори имају шта да раде, односно, на основу чега да блате Србе.

Инструментализованим, вероватно неискреним антифашизмом, али и позерским фашизмом, бавио се Ђорђе Вукадиновић у тексту „Фирери из нашег сокака“ (194-196). А треба имати у виду да иако неко у погледу идеологије и није фашиста, по начину понашања, односно политичког деловања, може да буде фашисоиздан. Отуда, аутор сматра да и поред тога што искрено верује да у Србији нема правог фашизма, ако би неко и могао да буде сврстан у ту категорију, „онда су господин Давидовић и господин Чанак најозбиљнији кандидати за то ,ласкаво’ звање. С тим да би први више наликовао немачкој, а други италијанској, тј. Мусолинијевој верзији фашизма. Тако би се и њихов љути сукоб можда могао подвести под израз ,нарцизам малих разлика’, или један, такорећи ,породичан’ спор“ (стр. 196).

Међутим, отворено испољавање мржње није привилегија методолошки најекстремнијих домаћих заговорника америчке глобалне хегемоније и скрушеног саображавања Срба скромном месту које им је додељено. Не, и њихови нешто умеренији истомишљеници изгледа дубоко верују да су „праведници“ којима је дозвољено да раде шта год хоће. О томе сведоче и епизоде када су се, наизглед, умеренија Весна Пешић, односно, очекивали би, одмеренији, Бошко Јакшић, окомили на аутора текстова о којима говоримо. Њихова уљудност, у форми танке глазуре, очито „очас посла“ напукне, и видимо њихово право лице, чим се сусретну са људима који одударају од стереотипа који желе да им наметну. Чим неко брани националне интересе и одан је државотворном погледу на политику, а не могу да га оптуже да је примитиван, агресиван, острашћен, глуп и фашиста!

Наравно, политичка мржња није обележје само ЛДП-а и поносних активиста тзв. Друге Србије. Ипак, „шаролико јато екстремних ,реформаторских талибана’ окупљених око Чедомира Јовановића апсолутни је шампион политичке мржње у данашњој Србији, истиснувши са првог места чак и у том поглед до сада годинама неприкосновене радикале“ („Мржња нас је одржала“, стр. 114).

За крај овог осврта на наше миле аутошовинисте, упутно је и јасно рећи оно што се наслућује. Све што чине, у крајњој инстанци, у функцији је наметања тзв. Новог светског поретка на Балкану, односно, умањивања српског капацитета за одупирање ономе што је за наш народ негативно. У критичним тренуцима за нашу нацију „антифашистичке“ и сличне кампање бивају интензивиране. „… Србији и Србима се у ретким тренуцима када покушају да личе на нормална народ и да се понашају као (готово) озбиљна држава која има и неке легитимне националне интересе на Косову, у Босни или Црној Гори пребацује да су ,криви као народ’, да су ,оптерећени прошлошћу’, да су ,некооперативни’ и да ,звецкају оружјем’“ („Денацификација, змије и гуштери“, стр. 98).

О профилу обичног српског љубитеља окупације

До сада смо се бавили онима који индоктринирају припаднике нашег народа, а његовој виталности покушавају да сломе „кичму“. Но, да се осврнемо и на оне који су, умногоме, њихових руку дело. Њима је Ђорђе Вукадиновић посветио изванредан текст „Слатка мала окупација“ (стр. 164-166).

На примеру свог пријатеља, аутор даје профил особе какву сигурно свако од нас познаје. Дотични господин је припремио америчку заставицу да њоме маше када, како се надао, окупационе трупе 1999. године уђу у Београд. За све што се задњих деценија десило криви су му искључиво Срби, а свесрдно навија за оне чији су интереси у колизији са нашим. Нада се да ће Република Српска бити укинута, подржава независност Косова, а било му је мило када се оцепила Црна Гора. Иначе, у погледу личног и професионалног живота, ради се о пристојном човеку.

Тешко је не запитати се како је могуће да дотични господин толико мрзи своју земљу и народ? Вукадиновић даје исцрпан одговор на такво питање, с тим што се не ограничава на анализу само свог пријатеља. Напротив, пружа нам читав низ узрока таквог стања ума код различитих особа. Покушаћу да те разлоге сажето, у форми слободне интерпретације, представим.

Прво, неки од нас који смо с разлогом били против Милошевићевог режима, отишли су, наравно под утицајем ништа мање црне пропаганде од слобистичке, у крајност и усвојили црно-белу слику. За све лоше од краја 80-их година, за њих је крив само С. Милошевић. Онда им је постало логично и то да су сви они који су му се супротстављали били позитивци; без обзира да ли су у питању фанатични исламисти као што је био Алија Изетбеговић, или експоненти америчке хегемоније типа Ричарда Холбрука или Џорџа Сороша, односно домаћи екстремисти из антимилошевићевског табора, као што је Ненад Чанак. У следећој фази, ти некритички противници Милошевића, отишли су толико далеко да су мржњу према режиму пројектовали и на српски народ у целини. Једнако као и бивши председник Србије и СР Југославије, за њих су криви и сви они Срби који неће да клекну пред друге народе из окружења о које се Милошевић, наводно, огрешио, односно усуђују се да се залажу за некакве наше националне интересе.

Уз тај основни узрок србофобије, постоје и многи други који су са њим преплетени. Било тако што су послужили као подлога на којој је никао или су се на њега надовезали. У прву групу спада титоистичко наслеђе, и то како национално одрођење произашло из деценијске индоктринације (сећате се прича о великосрпском хегемонизму), тако и обична југоносталгија, односно сећање на личне благодети произашле из обилатог задуживања и Титове способности да нешто извуче из згодног несврстаног положаја у доба хладноратовске поларизације. Уз тековине титоизма, иду и накарадне манифестације антикомунизма. Део противника црвеног режима толико се идентификовао са тзв. слободним светом, да су олако Милошевића доживели као малог Тита, а Била Клинтона као барјактара слободе.

У другу групу спада индиректна или директна корист која може да се извуче из испољавања србофобије (нпр. рад у антисрпском НВО сектору, медијима, добијање стипендија, итд). Али и осећање да је народ крив што су те умишљене величине нечега лишене. Српски народ се тада мрзи, јер се усудио да брани нека своја права и тако се замера онима од којих дотични наши суграђани мисле да зависи њихово лично благостање: могућност да путују без виза, да возе боља кола, да имају веће плате … Но, како Вукадиновић примећује, хиљаде тих што су убеђени да им држава и народ нешто дугују, што наричу над суровом судбином и маштају да оду у иностранство, уместо да нешто раде „блеје по кафићима и сплавовима, живе од којекаквих ,комбинација’ или их углавном издржавају родитељи“ (стр. 166).

Да не испадне да једино међу Србима има оних који су равнодушни према својој земљи, па и отворено непријатељски према њој настројени, треба рећи да ни „у светским релацијама ствари као што су ,национални суверенитет и патриотизам' генерално више нису у моди“ (стр. 165). То поготово важи за транзиционе земље које су се тек одрекле једног система вредности, а нови нису стигле да изграде. С тим што је наш случај, ипак, гори због свега што нам се десило током задње две деценије, када смо на накарадан начин покушали да исправимо неправде које су нам објективно биле учињене после доласка комуниста на власт, али и због титоистичког разарање српског националног осећања какво ниједан други народ није искусио.

О дуплим аршинима и српској монети за поткусуривање

Народ каже: „Ко је луд, не буди му друг“. Па, како се сами према свом народу и држави односимо, и то не само анационални већ и многи национално опредељени Срби, а склони бахатости, личном ћару и јавашлуку, није ни чудо како нас други третирају. А творци тзв. Новог светског поретка, свакако и захваљујући неспособности наших лидера да се на време прилагоде новој геополитичкој реалности и да се на продуктиван начин боре за наше интересе, третирају нас у духу политике двоструких стандарда, и то тако да су они увек на нашу штету. Наравно, тој непринципијелној политици надевају лепа имена, „као што су ,прагматизам’, ,постмодернизам’ и ,контекстуално решавање проблема’, …“ („Политика двоструких стандарда“, стр. 33).

Ипак, и поред све евроатлантске индоктринације, за већину Срба је право име за све то – лицемерје. Јер, већини нас, ма колико били кивни на наше бивше и садашње лидере што нису штитили и не штите наше интересе ваљано, што су олако допустили да будемо монета за поткусуривање, не дајемо за право онима који су нам чинили и чине зло. А у глави нам се врзмају питања која је Вукадиновић одлично формулисао: „Како то да границе међународно признате СФРЈ нису биле светиња, већ је, одлуком Бадинтерове комисије, предност дата праву народа на самоопредељење? Но, ако је то већ прихваћено као принцип, како то да се у случају Босне и Херцеговине тај принцип мења, њене границе постају недодирљиве, а воља апсолутне већине српског становништва БиХ грубо игнорише? И како се тај принцип неповредивости републичких/државних граница опет релативизује и напушта у тренутку када је реч о границама Републике Србије? И како то да се, сада, на крају баладе, принципима Контакт-групе и последњим изјавама генералног секретара НАТО-а, принцип неповредивости граница поново афирмише када је реч о будућим границама настајуће косовске државе? Дакле, територијални интегритет велике и мале Југославије, као и Републике Србије, међународно признатих чланица Уједињених нација, третира се као „Алајбегова слама“, за разлику од недодирљивих граница ,мултиетничке’ Босне и ,мултиетничког’ Косова? Превише је то обрта и превише нелогичности да би се чак и лаковерним Србима могло представити као пуки случај и стицај несрећних околности“ („Између владе и косовског завета“, стр. 135).

Док нам такве ствари ради, Вашингтон без срама понавља да нам је пријатељ и да је све то за наше добро (сетите се само какви су леци бацани током агресије на Србију 1999. године). О томе је Вукадиновић написао следеће: „У филму ,Марс напада’, црнохуморној пародији на вечиту тему инвазије ванземаљаца, постоји сцена која неодољиво подсећа на начин на који Сједињене Државе воде политику према Србији, као, уосталом, и већем делу човечанства. У овом карактеристичном римејку ,Дана независности’ описује се ,блиски сусрет’ Земљана са нападачима из свемира, при чему је мени најинтересантнији и најбизарнији начин на који командант Марсоваца (,амбасадор’) и његови пратиоци монотоним, синтетизованим гласом непрестано изговарају: ,Долазимо у миру’, ,Ми смо ваши пријатељи’ – и у исто време махнито пуцају из неког чудесног оружја које претвара у прах све у шта је уперено“ („Ми смо ваши пријатељи“, стр. 174).

Слично се према нама односе и суседи, који наводно желе да се са нама измире и успоставе добре односе. Но, то замишљају тако што ћемо ми прихватити да смо криви за све лоше што се икада десило међу нама, а да су они одувек били напаћене жртве, чак и када су се „јадни“ излагали стресу док су нас убијали у Јасеновцу. „Испада да су Срби криви и треба да се стиде и када побеђују и чине злочине, али и када губе и бивају жртве злочина“ („Бљесак олује“, стр. 181).

И док они славе своја злодела над Србима, њих не осуђују или то раде благо, они који инсистирају на нашој, стварној или измишљеној, кривици. А можемо само да замислимо како би се према нама опходили када би се у овој епохи „помирења и европског братства“ понашали као Хрвати. „Замислите да се, рецимо, у Сребреници или Бањалуци свечано обележава ,ослобођење Сребренице’ и успостава ,територијалног интегритета Републике Српске’?! Уз пригодно жаљење због каснијих трагичних инцидената, који, међутим, не могу умањити бриљантност саме ослободилачке акције. То звучи бласфемично, али из угла српских крајишких или сарајевских жртава и избеглица можда и не делује тако. А и број жртава је мање-више упоредив“ (стр. 181).

О Војиславу Коштуници и ДСС-у

Већ сам нагласио да је мисија колумнисте, као и аналитичара, да изнесе свој став (наравно подразумева се да се бави питањима у вези са којима га има). Тај став би требало да буде заснован на његовој представи о томе шта је добро, а шта не ваља, шта је за наше друштво корисно, а шта му штети. У складу са тим, аналитичар (односно колумниста) не сме да се односи аморфно, у духу симетрије, према актерима на политичкој сцени.

Стога, некада делује да подржава неку стран(к)у. И то је уреду. Друга ствар је да ли се ради о правом аналитичару, човеку који уистину мисли својом главом и са нама дели утиске, или је у питању партијски гласноговорник! А најлакше је добити одговор на то питање тако што се сагледа шта је говорио о онима за које га оптужују да су му блиски. Јер, аналитичар не може да буде следбеник. Његов пут не може повремено да се не разиђе, па и укрсти, са ставовима било које партије.

Они којима ставови Ђорђа Вукадиновића нису блиски, понекада тврде да он „мази и пази“ ДСС. Међутим, ствари стоје супротно. Вероватно баш зато што све посматра кроз призму националних интереса и државотворне политике, он је био изузетно критичан управо према тој странци. Према партији која је имала потенцијал да много успешније, како са становишта унутрашње тако и спољне политике, наступа са националних позиција.

Још у јануару 2003. године, када су сви били спремни да се кладе на перспективе странке Војислава Коштунице, Вукадиновић је написао следеће речи о краткорочним и дугорочним ефектима деловања те партије: „Што се, пак, ДСС-а тиче, он је, речено дипломатским речником, непрестано (отприлике, као Немци након Стаљинграда) ,скраћивао линију фронта’ и своје ,принципијелно незадовољство’ селио од Београдског споразума до Повеље, од Повеље до закона о њеном спровођењу, од закона до одлуке о избору посланика и тако у бесконачност – до коначног неуспеха“ („Играле се делије“, стр. 26).

Много пута је аутор књиге „Између две ватре“ критиковао ДСС због млаке, инертне и истинском успеху недовољно посвећене политике у вези са конкретним питањима од националног значаја. Тако је, у вези са борбом за очување србијанско-црногорске државне заједнице, напоменуо: „ДСС, наводно, нешто предузима, али нико не зна шта, осим што кроз уста шефа своје Канцеларије за сарадњу са медијима повремено полемише са званичном Подгорицом …“ („Србија у зауставном времену“, стр. 65).

Уз похвале због тога што се влада Војислава Коштунице коначно активирала у вези са сецесионистичким насртајима на нашу јужну покрајину, Вукадиновић је изразио жаљење што се то није десило раније. „Пре него што су међународни представници Косово од међународног протектората претворили у практично самосталну државу. Док војска није овако руинирана. И док позитивни спољнополитички ефекти рушења Милошевића, па чак и његовог контроверзног изручења, нису проћердани на заузимање што бољих позиција у унутрашњеполитичком обрачуну око новца и власти“ („Преокрет или лабудова песма“, стр. 84-85).

Да приведемо крају овај део ауторовом опаском о самопроглашеним барјактарима наше демократије и економског прогреса из тзв. проевропског табора и, с друге стране, Војиславу Коштуници. Почетком 2003. године, помало сурово, али показало се тачно, завршио је текст „Дан државности“ речима: „Тешко држави коју они реформишу, а он учвршћује“ (стр. 29).

* * *

Осврнули смо се на неке теме о којима је писао Ђорђе Вукадиновић, али многе су остале и недодирнуте. А писао је, и то на време да његова упозорења буду услишена, о томе куда води споразум о тзв. уставној повељи тј. трансформацији СРЈ у аморфну СЦГ, о Великом брату и постмодерном друштву, о новом Уставу Србије, о недипломатским изјавама немачког амбасадора А. Цобела и некажњеним испадима америчких и британских дипломата, о локалним изборима и рефеудализацији Србије, о истини и лажи у политици, о примитивизму и још много чему. Не треба вероватно ни рећи, и ти текстови су једнако занимљиви, садржајни, односно пророчки, као и ови које сам поменуо.

Јер, Вукадиновић генерално пише јасним, неоптерећујућим стилом, и то са дозом ноншалантног хумора, чак и онда када се бави најозбиљнијим питањима. Рећи ћете: „Од колумнисте се и очекује да његови текстови буду питки“. Но, не треба заборавити да је Вукадиновић филозоф и аналитичар, навикнут на дуже и сложеније форме изражавања. И да се од колумнисте очекује да изнесе став, али не и да он има изражену аналитичку потку. Зато не би било у реду да не истакнем да је велика умешност потребна да се, као што је случај са књигом „Између две ватре“, не изгуби изузетна аналитичност, а да се досегне ниво максималне пријемчивости и за просечне новинске читаоце.

О стилу и упућености аутора у оно о чему пише, сложиће се чак и они којима нису блиски ставови које заступа. То, наравно, неће на њих утицати да им његов „лик и дело“ буду милији. Међутим, подсетио бих их да политичке анализе читамо како би се лакше сналазили у свету у коме живимо и сигурније закорачили у будућност, а не да бисмо се напајали позитивним или негативним емоцијама.

Има, верујем за већину нас, пријатнијих ствари од бављења нашом друштвено-политичком збиљом, а читајући аналитичке текстове требало би да размишљамо у категоријама користи тј. да имамо у виду шта на основу њих можемо да научимо, како бисмо реално схватили околности, те били у стању да се боримо за оно у шта верујемо (а ако смо људи отвореног ума и добре воље, свакако ћемо размислити и о својим уверењима у светлу нових сазнања).

Наравно, има текстова са аналитичким претензијама према којима је тешко односити се на тај начин. Напросто, и када се са њиховим садржајем слажемо, осећамо колико они револтирају људе другачијих схватања. Но, то није случај са Вукадиновићевим колумнама. Својом неострашћеношћу, односно, и поред јасно израженог става, одсуством разноразних „филија“ и „фобија“, аутор олакшава превазилажење менталних баријера и неистомишљеницима који читају оно што пише.

Вукадиновић пружа употребљиво знање. То што су његови текстови од практичне користи за читаоце, били они „обични“ грађани, политичари или пословни људи заинтересовани за политичко окружење свог бизниса, представља њихов највећи, и то, како смо имали прилику да се током ове анализе његове књиге заједно уверимо, историјски потврђен квалитет. Ђорђе Вукадиновић није „експерт“ у духу саркастичних речи Винстона Черила, да је то особа која накнадно уме уверљиво да објасни зашто је погрешила, већ је изванредни „обични“ аналитичар, који на време прецизно сагледава ток догађаја, односно указује на оно што треба чинити да он за нашу земљу буде повољнији, а да се ми, као појединци, у њему боље снађемо. Зато, да се послужим речима Слободана Антонића, „Вукадиновића треба читати. …. Чак и када хвали оно што не волимо, а куди оно што волимо“.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер