Zaposleni obespravljeni, privreda u očajnom stanju

Posle petooktobarskih promena, u skladu sa novom ekonomskom politikom, pristupilo se uspostavljanju novih ravnotežnih odnosa između rada i kapitala kako bi se obezbedila fleksibilnost radnih odnosa i povećala međunarodna konkurentnost srpske privrede, te podstakao privredni rast i zapošljavanje. Zbog toga je jedan od prvih reformskih zakona nove vlasti bio Zakon o radu kojim su bila znatno redukovana dotadašnja prava zaposlenih. U orvelovskom novogovoru za smanjenje prava iz radnih odnosa koristi se eufemizam fleksibilnost radnih odnosa koji ide na štetu zaposlenih (rada), a u korist poslodavaca (kapitala). Rezultati toga su očigledni. Zaposleni su obespravljeniji nego ikada u novijoj istoriji, a srpska privreda je u očajnom stanju (industrijska proizvodnja u 2010. godini je za 11,4 odsto manja nego u 1998, u vreme ekonomskih sankcija), a broj zaposlenih se u poslednjih deset godina smanjio za 350.000.

I pored toga, Srbija i dalje ide istim putem, pa je (kako to piše ,,Politika”, 15. septembra 2011) Ministarstvo rada i socijalne politike članovima Socijalno-ekonomskog saveta dostavilo predlog izmena Zakona o radu koji sadrži, po rečima resornog ministra, dve ključne izmene. Prva donosi promene kada je reč o radnom odnosu na određeno vreme. MMF je insistirao na tome da se rad na određeno vreme sa maksimalnih godinu dana poveća na tri godine. Oni smatraju da bi to podstaklo zapošljavanje. Druga izmena, koja se odnosi na isplatu otpremnine (poslodavac radniku koji odlazi iz preduzeća isplaćuje otpremninu samo za period koji je proveo u toj firmi, a ne za ceo radni staž), takođe bi, po oceni zvaničnika MMF-a, trebalo da motiviše poslodavce da zapošljavaju nove ljude. Kako kaže resorni ministar, MMF je insistirao (ne predložio, preporučio ili savetovao nego upravo insistirao) na ovim izmenama i predstavnici vlade su se na to obavezali u Memorandumu koji su potpisale sa MMF-om.

Posle petooktobarskih promena, upravo pod uticajem MMF-a, nove vlasti su prihvatile neoliberalni program ekonomskih promena koji je vodio ka brzom urušavanju ionako slabašne srpske privrede. MMF je to sistematski radio u Srbiji, kao i u svim drugim zemljama gde mu je vladajuća nomenklatura omogućila da presudno utiče na definisanje modela privređivanja i vođenje ekonomske politike. Tako je Srbiji nametnut model privređivanja, koji je po svojim karakteristikama atipičan – zasniva se na (ras)prodaji imovine, zaduživanju, uvozu i potrošnji, što je neminovno državu vodilo u dužničko ropstvo, a njene građane u siromaštvo. Ovakvim modelom jeSrbiju (kao i većinu postsocijalističkih zemalja) trebalolišiti vlasništva nad resursima kojima raspolaže i dovesti je u takvu dužničku zavisnost da bude bespogovorni poslušnik moćnih i bogatih, a ovaj prostor je tretiran, pre svega, kao tržište za proizvode i bankarske usluge zapadnih zemalja.

U poslednjoj deceniji kroz privatizaciju smo – umesto najavljivanih najvećih svetskih kompanija (strateških partnera) koje će da uvedu svetske principe poslovanja, ulože znatna sredstva u investicije i finansiranje socijalnih programa – dobili uglavnom domaće „kontroverzne” biznismene i belosvetske spekulante, koji su kroz privatizaciju „oprali” novac, „očerupali” preduzeća, a radnike otpustili. Spoljni dug je u istom periodu sa šest milijardi (nasleđen i umanjen za otpis) porastao na 34 milijarde dolara, te je Srbija potpala pod starateljstvo MMF-a. Srbija je zabeležila devizni priliv od preko 35 milijardi dolara samo po osnovu privatizacionih prihoda i novih zaduživanja u inostranstvu; približno isti iznos zabeležen je i po osnovu deviznih doznaka (građana) iz inostranstva. Taj ogroman priliv sredstava (preko 70 milijardi dolara) koji je Srbija imala u poslednjoj deceniji je uglavnom, umesto u razvoj privrede, otišao u tekuću potrošnju.

Celu prethodnu deceniju MMF je predlagao (tačnije, naturao) i svojski podržavao pogrešnu ekonomsku politiku. U isto vreme,vladajuća nomenklatura, te neoliberalni akademski ekonomisti i medijski analitičari, nam uporno predstavljaju MMF kao spasitelja i zaštitnika naših interesa. Problem, ipak, nije u MMF-u jer se on odlično stara o interesima onih (svetska oligarhija i krupni kapital) koje zastupa, nego u nama koji, po ko zna koji put, stajemo na iste grabulje i verujemo da nas one neće ponovo lupiti po glavi.