Skupština kao alibi

(NIN, 02.04.2009)

Izgledalo je kao neka scena iz avangardne pozorišne predstave sa Bitefa – ministar čita zakon o državnim simbolima, pedesetak poslanika u majicama sa likom haškog zatvorenika stoji i skandira “Živela Srbija” i “Poslovnik, poslovnik”, predsedavajuća tronutim glasom čita imena stojećih poslanika i izriče im meru udaljavanja iz Skupštine, oni se ne udaljavaju već još glasnije skandiraju majci Srbiji. Predstava se zatim prekida. Publici se u holu objašnjava šta su zapravo videli, a o nastavku će već biti obavešteni preko medija.

Novi skandal se dogodio prilikom useljenja poslanika u Dom narodne skupštine, koji svojim izgledom liči na parlamente ozbiljnijih evropskih zemalja. Bilo je tu dosta simbolike, mogućnosti za slanje lepih, blago spinovanih poruka zemlji u krizi – Skupština više ne zaseda u podrumu sive socrealističke zgrade, seli se u zdanje u kojem su se održavale sednice Skupštine veće i ozbiljnije države, razmatra se zakon o državnim simbolima, grbu, zastavi, himni. Onda se dogodio skandal oko dramatičnog državnog pitanja – ko će gde sedeti. Niz prostakluka, galama, kazne. I prekid.

Istoričari će već reći da je srpski parlamentarizam duga, tužna priča u kojoj su se pravili samo kratki predasi, kada je vlast uvažavala opoziciju, a i vlast i opozicija samu ideju parlamentarizma. Politički analitičari, koji u međuvremenu nisu zatočeni u nekom od upravnih odbora ili agencija, reći će da je po demokratsku vlast veoma loše što Skupština osam i po godina posle pada Miloševića svakim danom deluje nedostojnije, primitivnije i besmislenije. Kao da je to jedino mesto u Srbiji u kojem je ljudima zabranjeno da se ponašaju parlamentarno.

Krajem prošle godine, radikali su zaoštravanjem nastupa, incidentima i opstrukcijama uspeli da zaustave pad rejtinga i blago ga poboljšaju, zbog čega su možda zaključili da bi sa takvim nastupom valjalo nastaviti. Oni će najverovatnije biti surovo kažnjeni na sledećim izborima, ali njihova nepokolebljiva autodestrukcija nikako ne bi trebalo da raduje vlast, koja 1. aprila 2009. godine od silnih, blistavih izbornih obećanja kao jedini uspeh može ubeležiti raspad opozicije i disciplinovanje medija. Parlament je sa lakoćom postao glavna meta svih napada medijskih lavova i nevladinih režimskih aktivista i ubrzo postao neka vrsta sabirnog centra za sve alibije sadašnje vlasti. Zbog njega ne ulazimo u Evropu, jer se ne usvajaju zakoni bez kojih ne možemo da se približimo Briselu, poslanici toliko troše da sada moramo da uvodimo porez solidarnosti ili se suočimo sa ljutitim MMF-om, investitori cupkaju na Horgošu i čekaju da im poslanici omoguće rad u Srbiji.

Skupština će narednih dana i nedelja raditi bez najveće opozicione stranke, pa treba očekivati da i Srbiji iznenada krene, a ako krene, možda bi trebalo razmisliti o izbacivanju primitivne opozicije na duži period, bar dok ne uđemo u Evropsku uniju. Ovakva cinična zapažanja o parlamentu uglavnom nastaju na stavu ovdašnjih modernih, reformističkih političara da je parlament brana evropskoj budućnosti, ali i na nekom, nedefinisanom ali prisutnom osećanju da zapravo u Srbiji više nema nikakvog političkog programa, sistema, ideologije. Sa piplmetrima u glavi i istraživačima javnog mnjenja u spavaćim sobama, sve lidere u Srbiji talasi bacaju između Evrope i Rusije, Kosova i Kamerona Mantera, socijalne odgovornosti i tvrde liberalne ekonomije, raskida sa Miloševićem i oživljavanjem istog. A istraživanje im na kraju kaže koja će se politika te nedelje nositi.

Denunciranje parlamenta, kao neko opšte mesto u političkoj retorici za sezonu zima-leto 2009, može da posluži kao neka vrsta tampona između socijalno odgovorne vlade i krize koja se već valja srpskim ulicama, ali je jako loše ako se na Andrićevom vencu ili u Nemanjinoj ulici pomisli da se u Srbiji može napraviti neko efikasno demokratsko društvo bez parlamenta. Iako to deluje nerealno, skandali, svađe pa i tuče se dešavaju i u parlamentima najuzornijih demokratija, ali se tamo još nije javio neki um koji bi pravio demokratski parlament bez opozicije jer su, iz nekih razloga, uvereni da jedino građani ili vlasnici biračkih listića imaju pravo da nagrade ili kazne njihove zastupnike.

Po logici ovdašnjih branitelja demokratije od primitivne Skupštine, odavno je trebalo rušiti italijanski parlament jer je tamo znamenita porno-zvezda Ćićolina bila deputat. Čuvena je anegdota iz britanskog parlamenta koji je tokom Drugog svetskog rata, iako ni valjani podrum za zaštitu od bombi nije imao, nastavio da vodi debate kao i pre rata. Opozicioni poslanici su tako pitali Vinstona Čerčila šta je vlada poduzela da spreči da ajkule pojedu britanske pilote čiji avioni budu oboreni. Čerčil je odgovorio da u mere nije siguran, ali da je vlada Njenog veličanstva u načelu protiv ajkula.

Nije još poznato kakav je stav vlasti i opozicije o ajkulama, ali je izvesno da su parlamenti bez skandala, primitivnih polemika, dramatičnih sukoba, postojali samo u jednoj vrsti društva. Diktatorskom. Teško je shvatiti da se samo u prošloj godini u Skupštini Srbiji dogodilo više incidenata nego u svim skupštinskim sazivima druga Tita, Josifa Visarionoviča ili, da budemo moderniji, Kim DŽong Ila, još nam je teže kada gledamo koliko vremena, energije i novca besmisleno troše naši izabranici, ali to jeste jedno od osnovnih pravila demokratije. Ona ume da bude spora, užasno neefikasna, u njoj i najveći primitivci imaju ista prava kao patrijarh, ima tu mnogo svađa, neopevanog prostakluka i često vam se čini da niko u vašoj okolini nije zaslužio da ima takvu skupštinu. A ima samo jednu dobru stranu – može slobodno i bez ikakvih posledica da se menja.