Sada se narod pita

(Večernje novosti, 9.1.2010)

Republika Srpska u subotu je postala punoletna. Zrela da se pita i da sama odlučuje. Čovek koji je vodi smatra da je 18 godina ucena bilo dosta. Da je prošlo vreme nametanja odluka, pretnji, smena... Da ima institucija viših i od visokog predstavnika i da će ići dokle bude morao, ali da će se Srpska pitati. Ovaj put, odluka o produžetku mandata stranim sudijama i tužiocima kap je koja je prelila čašu. Vlada i Skupština Srpske odbili su da je prihvate. Rešili su da za to zatraže podršku naroda na referendumu. Ali, reč referendum zazvonila je kao alarm u ušima Valentina Incka, koji je zapretio da će srpsku vlast tužiti Veću za implementaciju mira. Premijer Milorad Dodik nije ostao dužan: uzvratio je da mu ni Savet bezbednosti UN neće biti daleko da dokaže da je u pravu.

– Potreba da se legalizuje pravo srpskog naroda na ovom prostoru da iskaže svoju volju postoji odavno. Utrošili smo godine da legalizujemo samo pravo da se pomene reč referendum. Danas je uspeh prosta činjenica da to više nije tabu tema, zbog koje treba smenjivati i kažnjavati bilo koga.

Visoki predstavnik ne misli tako. On upravo preti svim dozvoljenim i nedozvoljenim sredstvima ukoliko ostanete pri nameri da raspišete referendum...

– Sasvim jasno smo mu u proteklim mesecima poručili da ćemo, ukoliko nastavi da nameće odluke i zakone na koje nema pravo, biti prisiljeni da organizujemo referendum.

Za referendum je potrebno ostvariti preduslove. Može li se taj posao završiti u skorije vreme?

– Apsolutno. Ušli smo u fazu izrade potrebnog zakona i već u drugoj polovini januara predložićemo Skupštini zakon o referendumu prilagođen ovom vremenu. Posle službene objave zakona, donećemo odluku o raspisivanju referenduma na kojem ćemo pitati naš narod podržava li „Dejton“ i protivi li se nametanju odluka i zakona visokog predstavnika. RS će u prvoj polovini godine održati referendum.

Nije, dakle, reč o referendumu za status RS. Ali, opšti je utisak da je to samo uvod u plebiscit o ostanku Srpske u sastavu BiH...

– Sasvim sigurno ćemo ovako obezbediti normativne uslove i sve mehanizme da RS jednog dana, ako bude potrebno, organizuje i referendum o statusu.

Već su vas optužili da ovim potezom rušite Dejtonski sporazum...

– Kako mogu biti optužen da rušim Dejtonski sporazum ako postavim pitanje: „Da li ste za očuvanje 'Dejtona'?“

Opet je, dakle, sukob oko čitanja slova i jurenja duha ”Dejtona”? Incko optužuje vas da rušite ugovor, vi smatrate da to čini on?

 – Pre nekoliko dana pozvao sam visokog predstavnika Incka da mi tačno citira odredbe Sporazuma, bilo koje rezolucije UN, bilo koje tačke ”bonskih ovlašćenja” po kojima može da nameće odluke. Nije ih našao. On vara javnost. Ta prava nema.

Kako ćete se odupreti pritiscima koji su se već obrušili na vas sa svih strana? Visoki predstavnik će, sasvim izvesno, učiniti sve da vas spreči u sprovođenju ovog referenduma jer je jasno da je on samo uvod u ono što bi moglo da usledi?

– On može da pokuša da spreči. Ali, evo i u Kataloniji se održava referendum koji nije zvaničan, pa niko ne može da zabrani ljudima da se izjasne. Mi odustati nećemo, a on mora da ima formalno uporište da bi nešto sprečio.

Šta ćete sa odlukama koje neće biti priznate kao zvanične?

– Moj cilj je da legalizujem pravo Republike Srpske da iskaže svoju volju. I da dokaže da može odlučivati o svom statusu. Jer, sada je sasvim jasno da je Bošnjacima prilikom potpisivanja Dejtonskog sporazuma rečeno: vi samo potpišite, a mi ćemo učiniti sve da RS oduzmemo ovlašćenja i da Bosna bude centralizovana! Iako to niko neće da prizna, realan život i geneza svega što se dogodilo pokazuju da je bilo baš tako. I da postoje opasna obećanja ranije data jednoj strani. U takvoj situaciji, ostaje nam samo da se borimo za naša legitimna prava. Referendum o tome da li ovaj narod želi da živi u Bosni ili izvan Bosne, sasvim sigurno će doći na red.

Verujete li da je važno da se čuje to mišljenje, čak i ako Srpska samim tim ne dobije pravo na samoopredeljenje?

– Uveren sam da je važno dokazati da smo se mi pridržavali ”Dejtona”, a da visoki predstavnici nisu. Nije reč samo o političkoj, već o pravnoj činjenici da smo se organizovali i suprotstavili antipravnom ponašanju. Istrpećemo mi ovaj teror, ali će se znati da smo doneli odluku da nećemo sprovoditi nametnuta rešenja koja su na našu štetu. Suština je pokazati neposlušnost. Užasno je važno izboriti se za svoj legitimitet. To što se visoki predstavnik toliko buni samo je dokaz kolika je težina ovih odluka.

Imate li rešenje u slučaju da Incko pokuša da vas smeni?

– Spreman sam za sve njihove avanture. Ali, ne znam koliko su oni spremni. Šta ako ja ne prihvatim odluku? I ako je ne prihvate Vlada i Skupština? Šta će da urade? Da dovedu tenkove da mi zabrane da uđem u zgradu Vlade? Pa, ne moram ja ni da uđem u zgradu, mogu da sazovem sednicu u privatnoj kući i da kažem da su oni okupatori. Status je teško pitanje, rešava se sporo. Ali, sa ponosom. Ja sam ponosan na činjenicu da ćemo održati referendum.

Jesu li sve političke strukture u RS jedinstvene oko ovog pitanja?

– Postoje snage, poput Mladena Ivanića, koje su dobile nalog da celu stvar obezvrede. Ali, takvi su apsolutno u manjini i ne pitaju se ništa. Mi smo većina, mi biramo mesto, vreme i proceduru.

Je li namera samo da se utvrdi pitanje statusa RS u odnosu na BiH ili postoje želje za pripajanjem Srbiji?

– To je stvarno hipotetičko pitanje za Srbe odavde. Ponekad i ne razumemo zašto postoji ovolika ljubav ovog naroda prema Srbiji, nekad i na našu štetu. Ali, to je tako i tako treba razumeti.

Kakav je stav vlasti u Srbiji prema vašim poslednjim odlukama?

– Cenimo stav Srbije o potrebi očuvanja Dejtonskog sporazuma i insistiranju na principu da je uslov svakog dogovora u BiH glas sva tri naroda. Važno je, međutim, shvatiti da Srbija ima dosta svojih problema. Politika koju Beograd vodi pomaže i ne pravi nam štetu. Bilo bi dobro kada bi Srbija rekla i da ovde ne mogu da se nameću odluke. Ali, zadovoljan sam i što rukovodstvo Srbije nije naselo na namere međunarodne zajednice da ih natera da ”tamo neke bandoglave Srbe u Bosni” dovode u red. Da nas tako posvađaju i da ostanemo sami.
Jeste li pričali sa Borisom Tadićem o ideji da raspišete referendum?

– Nismo pričali, niti bi to moglo nešto da promeni. Ovaj put niko ne može da zaustavi.

Pokušaj dogovora o ustavnim promenama u Butmiru nije ništa doneo. Hoće li biti nastavka?

– Pomaka će biti ako se tri naroda dogovore. Nemam ništa protiv. Ali, međunarodna zajednica ne može spasti Bosnu ako njeni narodi ne budu to želeli. Kako mogu da nas nateraju da izaberemo zajedničke organe ako to ne budemo hteli?

Gde je zapelo?

– Nije nigde zapelo, jer nije ni počelo. Čim smo dobili predlog, odbili smo ga. Optuženi smo da smo krivi jer ne prihvatamo nečije stavove. Ali, ni oni ne prihvataju naše stavove. Zašto smo mi gori od njih? Zašto je BiH svetinja koja ne može da se menja? To je monstrum država. Imaginarna, sporazumna zemlja koju na silu održava i krpi međunarodna zajednica. Koja ne daje dovoljno širine Srpskoj. Koja je nedovršena priča. Koja je protektorat. Koju tek treba definisati. A mi ne dopuštamo da to čine stranci.

Kakva bi Bosna bila po vašoj meri prihvatljiva?

– Lično mislim da je prošlo vreme jačanja institucija BiH, a da dolazi vreme snaženja Srpske. Bosna ne može da opstane na principima koje guraju Sarajevo i međunarodna zajednica. Ona može da bude složena država, sastavljena od dve ili više republika, sa dve ili tri zajedničke funkcije, kako je predviđeno Dejtonskim sporazumom. A ne da se svi zakoni donose na nivou BiH, koja za to nije nadležna.

I Hrvati se nadaju svom, trećem entitetu...

– Svako ima pravo na svoj san...

Sada postoji namera da se organizuje novi trojni sastanak u Madridu. Hoćete li ići?

– Madrid je lep grad... Ali, vreme je i da stranci razbiju iluzije. Nije više reč o tome da slome Milorada Dodika. Jer to neće uspeti, a već im je postalo jasno da me to samo sve više zabavlja.

Vaši višegodišnji pokušaji da dokažete da visoki predstavnici krše međunarodno pravo biće uobličeni u tužbe pred sudovima njihovih zemalja. Ko je prvi na redu?

– Prikupili smo najviše materijala protiv Pedija Ešdauna. On će prvi da se nađe na klupi. Nećemo da žurimo. Za sve njih moraju da se steknu uslovi i da budemo sigurni u svoju pobedu. Ne smemo dopustiti da se nijedna tužba odbaci.
Jesu li se baš svi ogrešili?

– Koji god visoki predstavnik je odlazio, bukvalno je, još na aerodromu u Sarajevu, potpisivao sto zakona koji su osvanuli nakon njega. Mi smo to morali da sprovodimo kada njih odavno više nije bilo tu. I nije bilo onog ko se posle nije izvinjavao za ono što je uradio, tvrdeći da su ga na to terale vlade.

Uvek kada podignete glas protiv protektora, krenu optužbe i istrage protiv vas. Postoje li dokazi kojih se plašite?

– Postoje samo laži, a ja se laži ne plašim. Još pre dve godine krenula je priča o Rafineriji nafte. Kad su videli da nema ništa, niko nije došao ni da se izvini. Godinu dana sprovode istragu oko zgrade Vlade, ne mogu da nađu ništa. Ali, ne prestaju da pričaju kako je ovo leglo kriminala. Ma, nema ništa od tih priča.

Bošnjaci vam najviše zameraju to što pokazujete otvorenu netrpeljivost prema Sarajevu i svemu bosanskom...

– Šta da radim kad nemam nikakvu emociju. Ne osećam ništa sem depresije kada odem u Sarajevo. Najgore mi je kada tamo moram da odem. Zašto je problem da to kažem? Zato što sam političar? Tamo ima sedam do osam hiljada Srba, a bilo ih je 150.000. U Sarajevu živi 95 odsto Bošnjaka. Tamo je izgrađeno 150 džamija. To je muslimanski grad. Zašto bih voleo grad u kojem nema mog naroda! I kako to može da bude naš glavni grad!

(Razgovor vodila Dubravka Vujanović)