Nasilje, strah i osveta u Velikoj Hoči

„Ostari mi dete za četrdeset osam sati”, kaže Božana Petrović. Uzela je veliku metlu od šiblja i čisti savršeno čisto dvorište. Prazno zamahuje između čokota loze. Tu je prošao njen život. Sve su stekli vinom i od vina, ona i njen suprug Boža koji je trideset osam godina radio u orahovačkoj vinariji „Orvin”. Iz te firme, koja se sada zove „Stoun kastl”, dolaze da im uzmu vino.

„Hoće li doći, nikome mi ništa ne dugujemo, ovo nam je život”, ponavlja osamdesetogodišnji Boža. U kolicima je, zna svaki detalj o vinogradarstvu ovog dela Metohije, zna i Albance i Srbe. Kroz njegov dom, život i vinariju prošli su i jedni i drugi, političari i sveštenici, gladni i bogati. Danas više nego ikada on, ovako nemoćan, dočekuje sami strah. Ukućani su se zaledili, gledaju se i čekaju.

S druge strane zida, na ulici, meštani Velike Hoče, novinari, gosti, greju ruke na crnom buretu u kojem gori vatra. I oni čekaju da vide šta će biti sa Petrovićima, čekaju svoj deo straha.

„Zapaljeno bure! Hip-hop kultura geta, brate”, kaže reditelj Rastko Šejić, koji je ovde na Festivalu dokumentarnog filma GRAFEST. Mladići se smeju i počinju da repuju po taktovima pesme  Beogradskog sindikata.

Institucije koje oduzimaju vino jednoj od najuglednijih porodica dovele su juče njihove komšije da se obračunavaju i pripreme upad u kuću Petrovića osumnjičenih za nelegalnu proizvodnju alkoholnih pića. Meštani se okupljaju, specijalci sa dugim cevima izlaze na put pored limenih kontejnera, primiče se cisterna kojom će carina zapleniti vino

Nekoliko policajaca javlja nadređenima kakvo je stanje ispred kuće Petrovića i proverava ko smo. „Odakle si ti?”, pita broj 4034. „Ja sam odavde, a odakle si ti?” „Ja sam iz Ratkovca.” „O komšija, pa ti sigurno znaš Đinoviće?” „Znam, Božu, Miloša...” „A sećaš li se Duška?” Kod njega je zastao i ućutao: „Ne bogami...” Duško je otet i ubijen 1999. godine i jedna je od 84 srpske žrtve ovog kraja. Institucije koje oduzimaju vino jednoj od najuglednijih porodica dovele su juče njihove komšije da se obračunavaju i pripreme upad u kuću Petrovića osumnjičenih za nelegalnu proizvodnju alkoholnih pića. Meštani se okupljaju, specijalci sa dugim cevima izlaze na put pored limenih kontejnera, primiče se cisterna kojom će carina zapleniti vino. Pored njih stoji mural Branislava Nušića sa rečenicom koju je zapisao dok je u Otomanskoj imperiji bio srpski konzul u Prištini: „Srbi Velike Hoče, najviše su se održali protiv zuluma, stoga se u celoj Podrimi smatraju kao najodvažniji.”

U tom trenutku sa krova kuće čuje se glas: „Neću da idem odavde, skočiću, vratite se!” Mladić Milan Petrović, šesta generacija vinara, stoji na krovu i preti da će skočiti. Porodica je u očaju, majka u masi ispod njega moli, vrišti i pada. Panika se u talasima prenosi na ljude, bacaju kamenje na put kojim treba da prođu kamioni sa cisternama, formira se kordon policajca, prsti su pored obarača na „kalašnjikovima”, dežmekasti carinik se drži za dršku pištolja. Niko od njih nema nalog, nema ni jedan jedini dokument!? Upali su prekjuče u kuću, popisali i sada odnose 40.000 litara vina i 4.000 litara rakije.

Albanski biznismeni, trgovci, pa i vlasti, rado i uspešno sarađuju sa uspešnim i bogatim kolegama iz centralne Srbije, ali ne dozvoljavaju da ima bogatih kosovskih Srba. Sa njima se najčešće ne radi i oni su viđeni kao opasnost, njihovi proizvodi se ne kupuju na kosovskom tržištu

Srđan Petrović vodi ovu porodicu i posao, inženjer je poljoprivrede, poznaje proceduru i nametnuta pravila kosovskih institucija. Pokušavao je da se nagodi i njegova logika je jasna: „Mi nismo krivi, ali ako vi mislite da sam dužan i kriv ja ću da platim tu kaznu, samo mi vinicu i kuću ne dirajte. Prijavio sam količine grožđa koje sam kupio, ispunio obaveze. Firma mi je u mirovanju, zbog korone, pa sam se spremao da izađem na tržište. Nema nijedne moje flaše vina u prodaji.”

Petrovići su za svoju sredinu imućna porodica i u tome je deo problema. Albanski biznismeni, trgovci, pa i vlasti, rado i uspešno sarađuju sa uspešnim i bogatim kolegama iz centralne Srbije, ali ne dozvoljavaju da ima bogatih kosovskih Srba. Sa njima se najčešće ne radi i oni su viđeni kao opasnost, njihovi proizvodi se ne kupuju na kosovskom tržištu.

Drugi problem je što su Petrovićima našli deset boca vina na kojima piše ćirilicom: „Metohijsko crveno, proizvedeno u Velikoj Hoči, Kosovo i Metohija, Srbija”. Javni servis Kosova RTK je ušao zajedno sa carinom i policijom i u svom izveštaju naglasio ovaj podatak. Probni dizajn je najnaglašenije opravdanje za otimačinu.

Drugi problem je što su Petrovićima našli deset boca vina na kojima piše ćirilicom: „Metohijsko crveno, proizvedeno u Velikoj Hoči, Kosovo i Metohija, Srbija”. Javni servis Kosova RTK je ušao zajedno sa carinom i policijom i u svom izveštaju naglasio ovaj podatak

Treći problem je umetničke prirode i tiče se nobelovca Petera Handkea, on voli Hoču, vino i Metohiju. Srđan Petrović je odavno odlučio da mu, u znak zahvalnosti, podigne spomen ploču. Njegove bezuspešne pokušaje da ostvari svoju zamisao pratio je reditelj Goran Radovanović i snimio izuzetni dokumentarni film „Čekajući Handkea”. Pre tri dana je bila projekcija u Gračanici. Petrovići su odatle ispraćeni aplauzima, sada nemoćno posmatraju kako se rastače njihov rad i imovina. Milana su spustili sa krova, majka Dana neprestano zapomaže i najteže podnosi nesreću i poniženje. Laknulo joj je kada je videla sina pored sebe, pokazuje prstom na inspektorku koja se smeje i koja joj je, kako tvrdi, otvoreno rekla „ovo je osveta”.

„Epilog svega je ovo i filma ’Čekajući Handkea’. Ne mogu sebi da oproste kako smo snimili film o Handkeu, a da nisu znali. Ja ne vidim moju krivicu, ja sam samo akter filma i srcem volim Handkea.

Drugo, moj znoj i moja muka, muka moje porodice i moje žene, oca i majke sada idu u firmu ’Stoun Kastl’, gde smo nekad radili i odakle smo proterani – svi”, kaže Srđan Petrović i poziva se na demokratiju, Evropsku uniju koja mu je pomagala, na pravo na svoju imovinu i život.

Lokalni radnici iz albanske vinarije pune cisterne na kamionima, vino se prosipa i otiče kanalom za kišnu kanalizaciju. Tek tada se Srđan Petrović zagrcnuo od suza,  muke i uzaludnog rada svoje porodice

„Da li je Srđan Petrović kriv što je uzeo učešće u mom filmu u kojem želi da postavi spomen ploču Peteru Handkeu na svojoj vinariji u kojoj je nobelovac boravio? Ili je možda problem što je u filmu prikazano u potpunosti srušeno obližnje orahovačko groblje sve sa nadgrobnim spomenicima i iz 2018. godine? Ili je možda problem što deca u filmu pevaju himnu Velikoj Hoči i  njenoj slavnoj istoriji? Ili što Petrović pravi najbolje vino u Metohiji? U svakoj civilizovanoj zemlji porez je odvojen od politike i kulture i lako ga je regulisati, pogotovo posle uredno dobijene opomene. Ali ko će da podigne oštećene nadgrobne ploče na srpskom groblju u Orahovcu? Ko će da natera Srbe da zaborave svoje upokojene? Ko će da natera hočansku decu da ne pevaju pesmu u čast svoga mesta? Ko će da natera Handkea da više  ne pije belo vino iz vinice Petrović? Ko će da natera mene da ne pravim više dokumentarne filmove u kojima se, gle čuda, pojavljuju Srbi kao akteri”, kaže za „Politiku” reditelj Goran Radovanović.

U drugom pokušaju specijalna policija razdvaja okupljenu masu, dva pripadnika austrijskog Kfora su nestala sa lica mesta. Dana Petrović neprestano nariče.

Lokalni radnici iz albanske vinarije pune cisterne na kamionima, vino se prosipa i otiče kanalom za kišnu kanalizaciju. Tek tada se Srđan Petrović zagrcnuo od suza,  muke i uzaludnog rada svoje porodice. Lokalna legenda o Nemanjića vinovodu koji ide od Velike Hoče do Prizrena počela je da se ostvaruje bezakonjem i silom u vremenima straha i poniženja. Do zuba naoružani carinici i policajci snimaju nasmejani selfi pored kamiona koji odvozi dragoceno vino Petrovića.

(Politika)