Martovski inventar

(Blic, 09.03.2009)

Na nedavnom prijemu kod Ivice Dačića, u Ministarstvu unutrašnjih poslova, neko me s leđa kucne po ramenu. Okrenem se, a čovek kaže: „Sećate li me se? Ja sam čika Radmilo iz Jagodine”. Kako da ne, došlo mi da kažem, kad mi se čini da mi oči i nos još štipa onaj suzavac kojim je policija zasula narod 9. marta 1991.

Za mlađe čitaoce: reč je o Radmilu Bogdanoviću, tadašnjem ministru policije, koji je nakon 9. marta podneo jednu od onih ritualnih ostavki, a suštinski je još dugo bio u vrhu socijalističke nomenklature.

No, zar se nisu pre pola godine pomirili izborno overeni naslednici zavađenih strana? U tom duhu slikao sam se, na istom prijemu, s Ivicom Dačićem, pa mi slika izašla u nekim novinama, što je obradovalo moju majku koja i danas tvrdi da decenijama nije dobro spavala zbog moje zavade s vlašću.

Možemo li sada mirno svi da spavamo, da li se u Srbiji sleglo političko tlo, da li su prošlost radikalni antagonizmi, često doživljavani i kao lične omraze i kad protiv čoveka nemate ništa, ali čoveka ne vidite od politike koju zastupa.

Mart je sasvim zgodan mesec za takva razmišljanja. Osim pomenutog 9. marta, čije je „punoletstvo” proslavljeno čajankom nekadašnjih saboraca i promocijom „SPOmenara”, u znak prve veće pobune protiv režima Slobodana Miloševića, tu su i godišnjice dve smrti - Zorana Đinđića i Slobodana Miloševića.

Reč je o dve simbolički najznačajnije figure za one koji političko, istorijsko, pa, bogami, i lično vreme i trajanje dele na period pre Petog oktobra i posle Petog oktobra, trenutak razdelnice na srpskoj političkoj sceni.

Iole trezvena analiza pokazaće da akt o pomirenju između Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije nije tek pragmatično zabašurivanje prošlosti, zarad koalicionog održanja na vlasti, već jeste i tekovina Petog oktobra, koliko i Devetog marta, pod pretpostavkom da su aktere otpora rukovodili plemenitiji principi osim ideje da jedni zasednu na vlast umesto drugih.

Mart je, dakle, zgodan mesec za inventarisanje srpskih javnih poslova i promišljanje o tome odakle smo krenuli i gde smo stigli. Ili, bolje reći, da li smo bilo gde stigli. Višak strasti u tom poslu samo odmaže. Istina, to je suviše bliska istorija da bi tumačenje datuma određenih događaja i ličnosti koje najupečatljivije obeležavaju te događaje prepustili samo istoričarima. Umešana su tu jake emocije, lični doživljaji, očekivanja, stradanja, porodične i druge traume...

U petak mi se javio Milutin Mrkonjić da u vedrom i u suštini dobronamernom tonu prokomentariše moj tekst iz „Vremena” povodom njegove izjave o herojstvu Slobodana Miloševića. Rekao mi je da iz njegove duše niko ne može da izbaci Slobodana Miloševića. „Ni iz moje”, rekao sam posle dve, tri sekunde. Siguran sam da smo mislili na različita duševna stanja. Takav je mart u Srbiji.