понедељак, 25. мај 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Luković u Prizrenu - crknite, dušmani!
Преносимо

Luković u Prizrenu - crknite, dušmani!

PDF Штампа Ел. пошта
Petar Luković   
недеља, 07. септембар 2014.

(E-novine)

Na licu e-mesta: DokuFest, Prizren, Kosova

Među svojima: Petar Luković u Prizrenu (Photo: Sehida Miftari) 

Kad je u petak uveče mala, dvočlana ekipa e-novina napuštala prizrensko ognjište i autobusom firme „Beli“ krenula u večito zatočeništvo u Srbiju, prvo što sam poželeo jeste da se autobus pokvari, da mu otkažu točkovi, da se raspadne na sastavne bele komadiće – kako bismo još jedan dan ostali u Prizrenu; osam dana je malo za onu količinu adrenalina potopljenog u euforiju među najboljim prijateljima – svejedno da li se zovu Ymer, Bahri, Agim ili Arsim ili Dafina ili Veton; jer, ono što čovek doživi u tom gradu, naročito tokom DokuFesta, kad se na jednom mestu sudare Svet i Region, ume da izazove emocionalni šok; kako da se odjednom, posle 14 dana krstarenja po Kosovu i Albaniji, vratiš u Beograd i ostaneš normalan?

Šta li će reći Rajko Vasić iz Šumske: Luković posle molitve (Photo: Sehida Miftari)

Dok mi je u glavi otkucavala lična prizrenska kletva „Dabogda se vratio u Srbiju“, znao sam da prvoseptembarski ponedeljak ne sluti na dobro; već su mi se – bila je to zlosutna opomena - po povratku from Prizren, pokvarila dva mobilna i jedan punjač; punih 48 sati živeo sam u informacionom mraku – niko nije znao da li sam stigao, čak ni sam nisam bio upoznat gde sam; niko da se javi da pita jesam li živ, jesam li na Zvezdari ili u prizrenskom „Sarajevu“ gde halapljivo jedem pitu s kupusom?

Odlučim da ipak krenem na posao, uveren da je redakcija prepuna radoznalih lica iz dobrodošlice turisti izgubljenom u prevodu; naravno, zaboravio ključ od ulaznih vrata u zgradu. Zvonim. Zvonim. I opet zvonim. Ništa. Nikog nema. Opet zvonim. Nothing. Neka dobra duša otvara vrata, penjem se na treći sprat, kucam i zvonim na vrata redakcije; umalo da kriknem „Ja, Luković, vi e-novine“, ali dramatična tišina odgovara šutnjom. Nikog nema u redakciji. Da i oni nisu otišli u Prizren?

Sedim na stepenicama i sećam se kako je to izgledalo; kreneš iz hotela i eto; zove te Bahri na kafu, odeš na kafu i kolač Tres Leches; vratiš se u centar, a tamo Jeton, Aca, Erol i Veton; svratiš do Dafine u Welcome Centar, na terasi hotela „Theranda“ piješ makijato, pozdravljamo Nitu, evo ga Fer, video si deset dragih prijatelja za jedan sat za šta ti u Beogradu treba deset meseci; već u dva popodne imaš projekciju filma, ako hoćeš – imaš film i u četiri, ali ako si gladan, hajdemo na ručak.

Za tri evra deset najboljih ćevapa na svijetu; imaš pljeskavice, ćufte, kobasice, imaš salate u količinama za Godzillu, imaš somune, imaš pivo, imaš domaćine koji ti ugađaju i svaku želju pogađaju; hoćeš li nešto italijansko, tek da promeniš? Hoćemo: špagete, torteline, paradajz čorbu s bosiljkom. I još piva.

Čita svoj tekst: Luković, analitičan (Photo: Sehida Miftari)

Sedim na stepenicama redakcije u oblacima prizrenskih halucinacija; kao da čujem da Bane Jelić sa suprugom Marinom izlazi iz lifta i nalazi izgubljenog urednika. Hepiend u Beogradu: Luković došao do svog kompujtera sa kojeg skida slike, poruke i prizrensku nostalgiju.

Bolje da nisam otvarao comp; čeka me mail ( Ова адреса ел.поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели ) ćelavom latinicom od izvesnog Petra Jovanovića koji mi piše: „Kao Srbin sa Kosmeta koji je preziveo, proziveo i jos uvek prezivljava brojne ’neprijatnosti’ od strane Albanaca, ne mogu da se nacudim vasom odusevljenoscu Kosovom i zivotom u Pristini (u kojoj nema Srba sem nekoliko staraca na samrti) i Prizrenu (u kom ima pet-sest Srba i tridesetak srpskih ucenika koji u Prizrenu pohadjaju bogosloviju). Iz vasih komentara zakljucujem da sve zlocine ovog dela sveta i odgovornost za predratna i posleratna desavanja na Kosmetu prebacujete ne srpsku stranu, a ne pitate se sta je sa nestalim Srbima, trgovinom organima kidnapovanih Srba i pripadnika drugih nealbanskih zajednica, pljackom i paljenjem imovine preostalih Srba i svakodnevnim sikaniranjem nas preostalih Srba. Stoji naravno da je srpska strana odgovorna za mnoge zlocine kako na Kosmetu tako i u BiH i Hrvatskoj, ali nadam se da ponekad pomislite i na srpske zrtve jer ni u jednom konflitku stvari nisu crno bele, a pogotovo to nije slucaj ovde na Kosmetu kojim vladaju okoreli kriminalci, ubice i narko-bosovi.

Vidim da karijeru gradite iskljucivo na blacenju Srba pa time lako sticete prijatelje cak i medju onim Albancima koji su osvedoceni dzelati Srba poput porodice Haradinaj. Oprastam vam nadajuci se da imate hrabrosti da kazete koju rec i o stradanjima Srba ovde na Kosmetu. Vas imenjak iz Kosova Polja“.

Sećanje na Ukrajinu: Photo-plato u Prizrenu (Photo: Sehida Miftari)

Da nisam bio na Kosovu, pa da poverujem u svaku reč imenjaka Petra iz Kosova Polja; zašto, Petre Jovanoviću, nisi došao u Prizren tokom DokuFesta da se makar vidimo uz pećko pivo („Peja“) i moje prijatelje za koje ne pitam jesu li Turci ili Albanci ili Bošnjaci; malo mi je neprijatno da amputiram etničku sliku ludila koju nudite iz KP. A to da karijeru gradim isključivo na blaćenju Srba – otkrili ste sa laganim zakašnjenjem od bar 20 godina, još dok sam pisao za „Vreme“ i „Feral Tribune“ ili „Naše dane“, daj bože da znate o čemu pričam; lijepo je to što priznajete da je „srpska strana odgovorna za mnoge zlocine kako na Kosmetu tako i u BiH i Hrvatskoj“, ali – gde vam je elementarna hrabrost da dođete u Prizren (ima autobus) i da mi to uz proizvode od hmelja kažete lično, usred DokuFest happeniga koji bi vam se, slutim, dopao. Bar alkoholno.

Grad svih gradova: Prizren (Photo: Sehida Miftari)

Nesrećni Jovanović from Kosovo Polje nikad neće okusiti prizrenske noći sa desetinama prijatelja; stigao Agron iz Turske, Jeton lansira priču o globalizaciji i telefomaniji, BarAca odjekuje zvucima šezdesetih, Visar Qesku secira rock-scenu Kosova, Ymer i ja u dijalogu zašto je i koliko ukusna gjiza u čije sam se sirište zaljubio (është një nën produkt i qumështit. Lloj bulmeti në trajtën e dromcave të buta e pak të ujshme, që përgatitet nga qumështi, kosi, dhalli ose hirra, duke i mpiksur e kulluar pasi zihen), Bahri se sjeća dana u Sarajevu kad je – želeći da bude primeran Sarajlija – naručivao „mjeso“, Sandra sa vinom i mohitom; evo ga Jetmir Idrizi; full moon over Kosova kao što napisah prošle godine; tu je draga Šehida Miftari, stigao i Boro zvani Ramiz.

Nikad mi nigde nije bilo bolje nego u Prizrenu; kao da sam na plaštu duhovnog ekstazija obleteo Republiku Kosova i sreo dobre ljude kojima prija društvo sa Srbima koji se prezivaju Dančetović i Luković; kao da su e-novine jedine koje Prizren/DokuFest shvataju kao priliku da izgrade koji most prema susedima, jer ćemo večno biti susjedi; tako nam se piše.

I tako jeste: opet iz srbijanskih medija niko nije došao u Prizren (ni „Blic“, ni „Politika“, ni B92, ni RTS, ni Srbin info, ni Vukadinovićev NSFM), sem Sandre Dančetović i Petra Lukovića iz e-novina. Bilo im nezanimljivo; ili su se uplašili da ih ne prikolju ili zakolju ili u Žutoj kući Saše Milivojeva otmu vitalne medijske organe; ili im je Kosovo daleko i nerazumljivo i neprijateljsko; ili su i oni primili urgent mail od Petra Jovanovića iz Kosova Polja koji ih upozorava šta se, vaistinu, u Prizrenu dešava.

A, tamo DokuFest; grad koji živi 24 časa; Prizren forever i ever. Crknite, dušmani!  

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће овог лета Вучић и Тачи потписати неки споразум о КиМ у присуству Доналда Трампа?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер