Kraj srednjoevropske melanholije

(Danas, 16.4.2010)

 „Srednjoevropska nedelja“ koja je počela 8. a okončava se 15. aprila donela je poboljšanje u rusko-američkim odnosima, prekinut proces rusko-poljskog pomirenja, ali bez pogoršanja i sa velikim izgledima da se nastavi i ojača, kao i neizvesnost u daljim relacijama Mađarske i Rusije, nakon što je vlada mađarskih socijalista koja je bila otvorena za saradnju sa Rusijom, glatko poražena na prošlonedeljnim izborima.

Velike promene u dve vladajuće strukture u državama koje imaju ključnu ulogu u regionu, Poljskoj i Mađarskoj, samo su polovično rezultat regularnog demokratskog procesa. Poljska struktura vlasti neočekivani udar doživela je avionskom tragedijom u kojoj su život izgubili predsednik države Leh Kačinjski i brojni zvaničnici zemlje. Bez obzira na različite uzroke, oba događaja unela su dinamiku u „srednjoevropsku melanholiju“ i ponovo otvorila pitanje tek započetih trendova.

Druga katinska tragedija

Tragedija u Smolensku, koju već nazivaju „drugom katinskom tragedijom“, prekinula je sve vidljiviji i snažniji uspon rusko-poljskog pomirenja i obnavljanja odnosa. Sadašnje reakcije ruske i poljske strane, međutim, krajnje su različite od onih na „prvu katinsku tragediju“. Prva je učinila neprijateljima dva naroda, a druga, čini se, nastojanjima obe strane, treba da zaleči stare rane.

Izvinjenja za učinjene zločine nisu samo balkanska tema. Poljski premijer Donald Tusk i predsednik ruske vlade Vladimir Putin otvorili su u Katinu novo poglavlje istorije rusko-poljskih odnosa posle okončanja hladnog rata. Višedecenijski oštri kritičar Moskve i vodeći poljski novinar Adam Mihnjik ocenio je taj susret kao značajan događaj „koji je označio kraj „katinske laži“, koja je trovala poljsko-ruske odnose godinama“. Govor ruskog premijera Mihnjik je, poput uticajnog prvog predsednika poljske demokratske vlade Tadeuša Mazovjeckog, vrednovao „veoma visoko“. „Vladimir Putin je koristio reči „žrtve nečovečnih zločina totalitarizma“ili „zločina koji ničim ne može da bude opravdan“. Putinov vokabular kao i u drugim prilikama bio je snažan i nedvosmislen. On je rekao da je jedina logika totalitarizma bila da stvara strah i poziva na najniže ljudske instinkte i da ih prisiljava na bezuslovnu pokornost. Na sve to Mihnjik je dodao: „Danas mora jasno da se kaže: Putinove reči rađaju nadu. Nadu za istinu i pomirenje“. Ovaj jezik je dobro primljen i u drugim zemljama Evrope. U Britaniji je istaknuto da je to značajan obrt kod „lidera koji ohrabruje nacionalističku nostalgiju za Staljinom i toleriše rast istorijskog revizionizma u Rusiji, uključujući Katin“. Italijanska liberalna javnost pozvala je Putina u pomoć kao učitelja Turskoj „koja bi mogla da uči od zajedničke komemoracije u Katinu“.

Simbolika Katina je u poljskoj istorijskoj svesti ogromna. Ona se nastavlja na niz događaja iz Drugog svetskog rata koji je počeo sporazumom Ribentrop–Molotov i praktičnom podelom Poljske između dve velike države koje je okružuju, a nastavila se sovjetskom odlukom da zaustave trupe pred Varšavom i tako omoguće Nemcima da krvavo uguše ustanak Poljaka u ovom gradu.

Posthladnoratovska zategnutost

Ni sa sovjetske strane nije nedostajalo razloga za osvetu. Poljska je između dva rata bila ključna zemlja „protokontejment“ strategije. Ta geopolitička ideja zasnivala se na ograničavanju prodora sovjetskog uticaja u Evropu na prostoru od Baltika na severu do Crnog i Jadranskog mora na jugu preko niza saveza država koje su postojale na njemu, a kojima je antisovjetizam bila zajednička ideologija. Tu leži i deo odgovora zašto je Sovjetski Savez ovaj ceo region posle Drugog svetskog rata stavio pod svoj protektorat i zašto je prema nekim režimima imao posebno tvrd i brutalan stav.

Dokaza „zle krvi“ između dve države ima nebrojeno. Posle okončanja „hladnog rata“ već dve decenije traje zategnutost između Rusije i Poljske. Ona je tolika da je Moskva u dogovoru sa Berlinom odlučila da gasovodom ispod Crnog mora sasvim zaobiđe Poljsku i druge države koje se drže neprijateljski prema njoj. Ruski zvaničnici su Poljsku čak nazivali „evropskom Čečenijom“ koja želi da bude neprestani izvor destabilizacije.

Započeti proces rusko-poljskog pomirenja koji u velikoj meri može da unese novi duh u Evropi, sada je na ozbiljnom iskušenju. Obe strane, međutim, veoma upadljivo ili još snažnije nastoje da ga istaknu, što upućuje da je Putinov govor u Katinu verovatno bio samo jedan u nizu gestova sa ruske strane koji bi trebalo da Poljskoj daju dokaze novog duha ruske politike. Ruska televizija, odmah nakon nesreće u Smolensku, u nedelju 11. aprila, prikazala je film Andžeja Vajde „Katin“ koji veoma jasno prikazuje zbivanja u Katinskoj šumi i oštro osuđuje ponašanje sovjetske armije i državnog vrha. Bivši predsednik Poljske Leh Valensa rekao je da „poljski narod sa zahvalnošću prihvata saosećanje ruskog naroda koji sa nama deli bol“, a prikazivanje Vajdinog filma kao „najbolji dokaz sećanja na one koji su poginuli leteći na obeležavanje 70 godina katinske tragedije“. Valensa zaključuje da „kada utihne eho katastrofe, mi ne smemo da zaboravimo ono čemu nas sudbina već odavno vodi“, a to je „stvaranje sadašnjih dobrosusedskih odnosa, što nije želja nekih političara ili konjunkturnih trendova, nego zato što to traži sam život“.

S kakvom pažnjom se u javnosti obe zemlje nastoji da se očuva ton poštovanja i saosećanja, a izbegne bila kakva atmosfera konfrontacije ili korišćenja ovog događaja za nove sukobe, najbolje govori slučaj poslanika poljskog parlamenta iz redova partije premijera Tuska, Antuna Gurskog. On je odmah posle nesreće optužio rusku stranu rekavši „da je ubeđen da nas ruska strana laže“ i da „nisu poznate sve okolnosti i informacije o udesu“. Izjava je izazvala lavinu osuda u samoj Poljskoj, a sam Gurski se lično izvinio preko ruskih medija. On je rekao da je takvu izjavu dao „u stanju šoka“ i zamolio za oproštaj i razumevanje.

Američki stav

Na ponašanje Poljske prema Rusiji svakako važan uticaj ima i američki stav, a on je u ovom trenutku više nego povoljan. Kao što Rusija ne štedi u iskazivanju blagonaklonih gestova, tako je i američka strana učinila nove korake prema Centralnoj Evropi. Neke naznake već su uočene prilikom potpisivanja sporazuma Dmitrija Medvedeva i Baraka Obame u Pragu 8. aprila. Istog dana, američki predsednik je priredio večeru za 11 šefova država srednjeevropskih zemalja. Sam događaj nije izazvao nikakvu javnu pažnju, pošto nije bila reč ni o kakvoj specifičnoj konferenciji, niti je bilo saopštenja sa ovog sastanka. Pokrenut je, ipak, čitav niz tema – od operacija u Avganistanu, novog strateškog koncepta NATO, odnosa sa Rusijom, pitanja regionalne bezbednosti u Centralnoj Aziji i na Balkanu. Simbolika ove večere, međutim, sigurno nije zanemarena u Zapadnoj Evropi i u Rusiji. Odmah nakon Obaminog stupanja na dužnost, nekoliko srednjeevropskih lidera uputilo mu je pismo u kojem se žalila na zanemarivanje Centralne Evrope. Početkom ove godine većina lidera „stare Evrope“ bila je iritirana Obaminom odlukom da ne prisustvuje dolazećem evropsko-američkom samitu zato što, kako je nezvanično rečeno u Beloj kući, ima važnijih stvari kojima se bavi. Pošto je sada imao vremena, ekskluzivno za državnike iz Centralne Evrope, prilično jasna je poruka koju šalje u Berlin i Pariz. Do sastanka je došlo u jeku grčke finansijske krize i evropskog nejedinstva kako da se postupa sa njom, što takođe neće biti previđeno u Nemačkoj i Francuskoj.

Države Centralne Evrope nisu krile svoju frustraciju rastućom bliskošću između Berlina, Pariza i Moskve. Njihova unutrašnja podeljenost raste pod pritiskom divergentnih potreba i zahteva koja stižu spolja. Njihovi ekonomski interesi sve više su se odvajali od definisanih bezbednosnih interesa. Ekonomija ih je vodila jasno ka Evropskoj uniji, a članstvo u NATO prema Americi. Obamin susret sa centralnoevropskim liderima može da se interpretira kao da Sjedinjenje Države još dublje zabijaju, namerno ili nenamerno, klin između ta dva interesa.

Posle tek okončanog Samita o nuklearnoj bezbednosti, američka strana ne krije zadovoljstvo. Američko-ruski odnosi sada su na mnogo solidnijim osnovama nego što su to bili samo pre godinu dana, ocenio je podsekretar Stejt dipartmenta Vilijam Barns. Barns je rekao da su odnosi sa Rusijom postali prioritet i za predsednika Obamu i za Hilari Klinton. „Retko je bilo takvih vremena kada su odnosi između dve zemlje i dva društva bili viši nego što su danas“, rekao je Barns. Tek obrazovana Američko-ruska predsednička komisija sa svojih 16 radnih grupa predstavlja novu strukturu koja bi trebalo da osnaži buduću saradnju u pitanjima koja se tiču energetske efikasnosti, pa do očuvanja Arktika.

U svim ovim interakcijama izostaje samo „evrozona“, odnosno „stara Evropa“ koja se bavi vlastitim odmeravanjem nadležnosti i grčkim državnim bankrotom. Dok sada istorija možda stvara najneočekivaniji ishod iz druge katinske tragedije, „srednjeevropska melanholija“ o kojoj je pisao Česlav Miloš, kao da se preselila iz Varšave i Praga u Berlin i Pariz.