Početna strana > Prenosimo > Kosovo je američki top
Prenosimo

Kosovo je američki top

PDF Štampa El. pošta
Vladimir J. Konečni   
petak, 08. jul 2011.

(Vesti, 26.6.2011)

Vladimir Konečni je rođen 27. 10 1944. u Beogradu. Ima austrijsko-češko-srpsko poreklo, iz aristokratske je porodice, a u pravoslavlje - veru svoje majke - je prešao 1992. godine da bi pokazao na samom početku rata na čijoj je strani. Dugo godina je dobro poznavao Patrijarha Pavla, a nedavno je primljen od strane Patrijarha Irineja.

U Ameriku je otišao početkom sedamdesetih na doktorske studije. Plodnu naučnu karijeru (pored ostalog, dobitnik je Gugenhajmove nagrade za naučna istraživanja i redovni član Međunarodne akademije za informatiku) Konečni je gradio na kvantitativnoj psihologiji prava, psihofiziologiji emocija, medicinskoj psihologiji i psihologiji umetnosti. Redovni je profesor eksperimentalne psihologije na Univerzitetu Kalifornija u San Dijegu (La Jolla) i na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Objavljuje drame, pripovetke i poeziju, ali i žustre političke tekstove. Piše na srpskom i nekoliko drugih jezika. Imao je više izložbi fotografija. Živi u San Dijegu, Amsterdamu, Talinu i Beogradu.

Oženjen je Holanđankom od 1993. godine, a ona je takođe prešla u pravoslavlje, 1994. Imaju sina Dušana, koji je dobio ime po ocu Vladimirove majke.

Dr Vladimir Konečni tvrdi da Beograd i Srbiju nikad nije napuštao, a stigao je da obiđe skoro celu planetu, od Papue Nove Gvineje i Australije do Amazona i kineskog vrha Deset hiljada Buda na 3.099 metara u Sičuanu. Njegova izložba umetničke fotografije "U senkama i odblescima" na papiru, platnu i metalu biće otvorena 1. jula u Beogradu. Nedavno mu je beogradski "Licej" izdao i "Autobiografiju - književni i likovni eksperimenti 1986-2011", bibliofilsko izdanje u 99 primeraka, koje postepeno poklanja srpskim institucijama i najvećim imenima srpske kulture. Nedavno se vratio sa Bijenala u Veneciji, gde je bio počasni gost kineskog paviljona.

U Hramu neba u Pekingu slikao sam Nebeski središnji kamen na kome su se kineski carevi molili jednom godišnje za dobru žetvu u Središnjem carstvu. Napravio sam dve fotografije nebeskog kamena, jednu crno-belu, "Centar svemira pre dolaska čoveka" i drugu u boji, "Centar svemira posle dolaska čoveka", na kojoj se videlo mrko blato koje su nanele cipele Kineza koji su se slikali na kamenu. Kad sam primao nagradu u San Francisku, prišla mi je jedna feministkinja i pobunila se zašto u naslovima fotografija nisam iskoristio reč "ljudi" (people) umesto "čovek" (man). Rekao sam joj: "Nisam znao da se žene bore da i njih priznaju kao tvorce ljudske prljavštine!"

U čemu je razlika između dijaspore i matice?

- Ja sam od početka bio univerzitetski profesor u Americi, a ne tipični "dijasporac", ako takvi postoje. Svakodnevno pišem ćirilicom, savršeno govorim i pišem na maternjem jeziku, uključujući književne radove, redovni sam profesor i na Filozofskom fakultetu u Beogradu i za to, uzgred budi rečeno, nikad nisam hteo da uzmem nikakav honorar. Uključen sam u srpsku kulturu, jer se bavim pozorištem, umetničkom fotografijom, pišem poeziju 50 godina. Od odlaska u Severnu Ameriku na doktorske studije do sada sam uvek imao stan u Beogradu, a i u nekim drugim evropskim zemljama, i provodio mnogo vremena svake godine u Srbiji.

Kakav je odnos Srbije prema ljudima koji žive u inostranstvu?

- Srbija od ljudi koji žive u inostranstvu najviše želi novac, a onda ako bilo ko nešto predloži, čuje: "Nemoj ti sad meni da popuješ". Ovde je narod zbog Turaka i brozovštine naučio da gazi one ispod sebe, a ljubi zadnju stranu onih iznad sebe. Jedino to se u Srbiji radi disciplinovano, ali i sa surovošću i bahatošću. Ko je imao potrebu da, recimo, ode u opštinu ili stanicu policije po neki dokument, imao je priliku da se uveri, jer je verovatno na naleteo na neke krajnje arogantne činovnike. Da ne pričam o našim službenicama u stranim ambasadama koje su umislile da su u najmanju ruku one ambasadori.

Poznati ste i po ozbiljnim političkim tekstovima koje ste upućivali medijima i institucijama širom sveta.

- Još od 1988. mi je bilo jasno šta će se desiti, pa sam pisao članke na pet jezika i slao ih širom sveta, objavljeno je možda 20 odsto, uključujući u "Tajmsu", "Njujork tajmsu", "Ekonomistu"...

Bavili ste se i problemom Kosova?

- Najveća američka vojna baza na stranom tlu je Bondstil na Kosovu i čitave generacije Srba i kosovskih Albanaca opsluživaće tu bazu na ovaj ili onaj način. Ahtisarijev plan ima aneks po kojem će vrhovnu vlast na Kosovu i Metohiji imati NATO. Opisati Kosmet kao NATO državicu s prestonicom u Bondstilu je ne samo suštinski tačno, nego i koncizno rečeno. Mogli su srpski državnici da kažu da je Kosmet veliki vojni poligon koji će upotrebiti albansku populaciju za odbranu od neprijateljskih suseda, ali nisu, mada bi i to bilo tačno.

Da li Srbija treba da uđe u NATO?

- NATO neće učiniti siromašne zemlje poput Srbije, BiH i Albanije bogatijim. Naprotiv, ulazak u NATO je vrlo skup. Ministar vojni Dragan Šutanovac sigurno dobro zna da iako se govori o 2,9 odsto budžeta godišnje, da su stvarni troškovi, recimo u tri relativno siromašne baltičke zemlje (Estonija, Letonija, Litvanija), daleko viši. One su ušle u NATO jer se boje Rusije i sada mogu do mile volje da laju na nju, što Amerikancima taktički odgovara. Kad bi Srbija ušla u NATO, ona ne bi smela ni na koga da laje, kao što to to ne može ni sada kada joj uljezi ulaze u kuću. S druge strane, ubeđuju nas da NATO treba voleti jer s njim dolazi demokratija!?

Moja "Autobiografija - književni i likovni eksperimenti 1986-2011" nije memoar, već su to moji izabrani radovi u prošlih četvrt veka: poezija, priče, dramski tekstovi - uz aluzivne umetničke fotografije. Tekstovi su organizovani oko četiri osnovna osećanja (tuga, bes, strah i sreća). To je multižanrovska knjiga, kakvih u Srbiji gotovo nema. Ona ne može da se kupi, ali zato svako ko ode na moj sajt www.vladimirkonecni.net i klikne na NEW BOOK može da je čita besplatno - ako zna ćirilicu!

I šta onda kad nam se dogodi "prava" demokratija?

- Prošle godine SAD su se izvinile za sramotno i gnusno istraživanje sifilisa u Gvatemali od 1946. do 1948. Engleski "Gardijan" je objasnio zašto se "fina gospođa" Hilari Klinton izvinila "jakim rečima". Doktor DŽon Katler sa svojim medicinskim timom istraživao je učinak penicilina na 696 Gvatemalaca, koje su zarazili sifilisom u državnom zatvoru, psihijatrijskim ustanovama i vojnim kasarnama. To je javnosti obelodanila profesorka sa koledža Velsli, upravo onog na kojem je gospođa Klinton uspešno diplomirala. A ko će kod nas objaviti koliko imamo žrtava osiromašenog uranijuma uvijenog u ukrasni papir demokratije?

Koliko ima smisla to izvinjenje?

- Predsednik Gvatemale je pretio Međunarodnim sudom, a aktivisti iz Gvatemale tražili su kompenzaciju za porodice žrtava, ali je službenik SAD rekao da je to malo verovatno. Gospođa Klinton nije govorila o tome. Uostalom, SAD nema para osim za ratove.

Zato se srpski zvaničnici izvinjavaju gde god stignu, pa nedavno i Upravni odbor RTS-a.

- Srpski narod nikad nije čuo od zvaničnika SAD i Francuske ni jednu reč izvinjenja u vezi sa smrću ma i jednog deteta tokom bombardovanja, niti o upotrebi kasetnih bombi i zagađenju Srbije municijom sa osiromašenim uranijumom. Strategija Zapada je konstantno bila "ne priznaj ništa i ne izvinjavaj se nizašta".

Razgovarala: Sanja M. Tomić

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner