Početna strana > Prenosimo > Ko igra za raju, i zanemaruje taktiku...
Prenosimo

Ko igra za raju, i zanemaruje taktiku...

PDF Štampa El. pošta
Nebojša Malić   
ponedeljak, 14. decembar 2009.

U današnjem Novom Reporteru objavljen je intervju sa Srđom Trifkovićem[1], iz kojeg proizilazi veoma jasna poruka: U SAD ne postoji ”srpski lobi”, a oni što se pretvaraju da lobiraju za srpsku stvar nemaju nikakvog efekta.

A baš sam juče čitao saopštenje koje je neka lobistička agencija poslala na internet, kako se eto čak i na Institutu za mir (čija je balkanska sekcija inače bastion antisrpske politike) eksperti slažu da su nasilna centralizacija BiH i nametanje ustavnih promena loše i nepoželjne stvari. Sad mi je žao što nisam otišao na taj okrugli sto u Institutu, da čujem šta se stvarno tamo govorilo - ali čisto sumnjam da je zaključak bio baš takav, imajući u vidu učesnike, sve veterane Klintonovog Drang nach Serbien.

I padoše mi na pamet reči jedne pesme (ako se tako može nazvati) Zabranjenog pušenja: ”Ko igra za raju, i zanemaruje taktiku, završiće karijeru u nižerazrednom Vratniku.”

Lobiranje je u Americi ozbiljna stvar. Ne može se tek tako platiti neka agencija da napiše par saopštenja, ili snimi TV reklamu. Lobiranjem se bave ljudi koji imaju veze, koji su za vreme službovanja u američkom političkom sistemu stvorili mrežu poznanstava, pa su onda prešli u privatni sektor i žive od naplate tog svog pristupa kuloarima moći. Ako mislite ”ej, pa to se radi i kod nas...” onda ste sasvim u pravu. Samo što kod nas sistem veze i protekcije uglavnom deluje u senci, baš kao i sve ostalo, dok je za Amerikance to otvoreni biznis - baš kao i sve ostalo. Sa sve pravilima i propisima, dabome.

Međutim, mene nimalo ne iznenađuje što u Americi nema ”srpskog lobija”, s obzirom na okolnosti. Amerikanci su vrlo malo znali o Srbima, pošto su skoro celi 20. vek znali samo i jedino za Jugoslaviju. U haosu koji je nastao razbijanjem Jugoslavije početkom devedesetih, došlo je do poklapanja antisrpske propagande sa političkim interesima u Vašingtonu, pa je stvorena slika o Srbima kao genocidnim agresorima, divljacima, zločincima, zverima, vaskrslim nacistima, itd. Na toj priči su mnoge medijske i političke figure stekle što monetarni što politički kapital, i u interesu im je da ga sačuvaju. Iako danas više nema one svakodnevne srbofobične histerije kakve je bilo devedesetih, ona se vrlo lako i brzo može ”podgrejati” po potrebi. Ovo je posebno značajno zato što su ti ”ulagači u banku srpske krivice” (kako to jednom reče jedan moj kolega) danas opet na vlasti u Vašingtonu.

Trenutak za pokušaj promene antisrpskog stava u Vašingtonu je bio januar 2001, posle neočekivanog izbora DŽordža Buša mlađeg za imperatora. Posle osam godina stolovanja, Klintonova kamarila je napuštala državne fotelje i selila se preko ulice u ”nezavisne” i ”nevladine” institute i fondacije. Bušovi kadrovi su imali ili vrlo malo veze sa balkanskom krizom, ili su je posmatrali kroz prizmu otpora Klintonovoj politici. Tih prvih nekoliko meseci nove vlasti su od odlučujućeg značaja za lobiste. Da je tada nešto učinjeno, možda bi se slika o Srbima promenila, a s njom i politika Imperije.

Ali u tom savršenom trenutku, Srbijom je vladao DOS. Vlast, osvojenu petooktobarskim prevratom i potvrđenu formalnim izborima u decembru, držali su ljudi koje su pripremali američki ”demokratizatori” na seminarima u Budimpešti i Sentandreji, koji su za to bili plaćeni ”koferima novčanica prokrijumčarenih preko granice” (Njujork Tajms, 19. septembar 2000). Neki među njima su bili plaćenici, kojima na pamet nije padalo da dovode u pitanje bilo koji stav svojih vašingtonskih nalogodavaca. Drugi su naivno verovali u slatku laž da je neprijateljstvo Amerike prema Srbima bilo pitanje demokratije, a ne geopolitike. Treći su, opet, bili previše zabavljeni preuzimanjem svih poluga vlasti i moći u samoj Srbiji, a ko će još o Amerikancima da brine!

Trenutak je onda prošao. Na balkanskim deskovima u Stejt Departmentu ostali su ljudi iz Klintonovog doba, akcionari u banci srpske krivice. Bušov režim je čistom inercijom nastavio srbofobičnu politiku svog prethodnika. Srbiji se ukazala još jedna polu-prilika, u leto i jesen 2004. U taboru Bušovog protivkandidata, demokrate DŽona Kerija, bili su i Vesli Klark, i Ričard Holbruk, i Soroš... Čak su se neki Američki Srbi, notorno skeptični i nevoljni da ”talasaju”, pokrenuli i poveli kampanju glasanja za Buša, kako bi sprečili povratak na staro. Keri je izgubio izbore, ali je Buš već u proleće 2005. u potpunosti usvojio balkansku politiku svojih protivnika, i poveo džihad za ”nezavisno Kosovo.”

Vrhunac te politike nije bilo proglašenje NDK u februaru 2008., već reizbor Borisa Tadića za predsednika Srbije, a potom i koalicija njegovih demokrata sa ”reformisanim” socijalistima, kojoj su kumovali Vašington i London. Čak i da Barak Obama nije pobedio na izborima u novembru, vlast u Srbiji - u potpunosti podanička prema Vašingtonu, ali i Briselu - ne bi mrdnula prstom da se u Americi imalo promeni mračna slika o Srbima. Da se gospodari ne uvrede, je li.

Promena slike o Srbima u Americi je izuzetno težak zadatak, ali nije nemoguć. Političkim i medijskim establišmentom opet dominiraju oni koji su stekli ogroman kapital na lažima o raspadu Jugoslavije i ulozi Srba u tome. Iz pehara srbofobije sada su pili i demokrate i republikanci. Koliko god Obama obećao ”promene,” svi njegovi spoljnopolitički kadrovi su povratnici iz Klintonovog vremena, od Hilari naniže. Borba protiv ove strukture moći saopštenjima za štampu je potkopavanje Kineskog zida čačkalicom. Srpskoj priči može pomoći jedino neki lobista većeg kalibra, otporan na medijsku hajku da ”predstavlja genocidne zločince” koju će lobisti nekih drugih naroda i država da potegnu prvom prilikom. Možda takva osoba ne postoji. Možda u Vašingtonu nema nikoga ko bi za bilo kakve pare hteo da predstavlja Srbe. Ali ako Srbi nikoga ne pitaju, kako će znati da je to zaista slučaj?

Ovo su, dakako, samo operativni problemi lobiranja u Americi. Osnovni problem je definisanje srpskog nacionalnog interesa i njegovih konkretnih manifestacija (npr. teritorije). Sadašnja vlast u Beogradu za to niti je sposobna, niti je voljna. Vlast u Banja Luci ima svoje probleme, i brani sopstveni opstanak kako zna i ume (mada ni njima saopštenja neće preterano pomoći). Tek kada sami Srbi budu znali za šta se bore, može da se razmišlja kako da se deo te borbe organizuje i kroz lobiranje u Vašingtonu. Dotad je sve drugo samo ”igranje za raju”...