Početna strana > Prenosimo > Huligani neće upravljati Srbijom
Prenosimo

Huligani neće upravljati Srbijom

PDF Štampa El. pošta
Boris Tadić   
subota, 16. oktobar 2010.
(Politika 17/18 10. 2010)

Ne­dav­no ste re­kli da je Sr­bi­ja sta­bil­na i bez­bed­na. Mi­sli­te li to i po­sle ne­re­da u Be­o­gra­du i di­vlja­nja u Đe­no­vi?

To i da­lje mi­slim, a to je i stav Sa­ve­ta za na­ci­o­nal­nu bez­bed­nost. U sva­kom dru­štvu ima eks­tre­mi­sta. Pa­ra­fra­zi­ra­ću za­to Mar­ga­ret Ta­čer, biv­šu pre­mi­jer­ku En­gle­ske, ko­ja je u vre­me ka­da su na­vi­ja­či bi­li uzrok smr­ti de­se­ti­na lju­di re­kla da En­gle­skom ne­će upra­vlja­ti hu­li­ga­ni ne­go da će dr­ža­va En­gle­ska upra­vlja­ti nji­ho­vim sud­bi­na­ma. E pa ta­ko će bi­ti i u Sr­bi­ji.

Zar ni­je pre­te­ri­va­nje ka­da dr­žav­ni se­kre­tar ka­že da će od­go­vor dr­ža­ve na na­sil­nič­ko po­na­ša­nje da bu­de je­ziv?

Ima vi­ška emo­ci­ja u toj iz­ja­vi. Od­go­vor dr­ža­ve bi­će ade­kva­tan.

Bez­bed­no­sne struk­tu­re ni­su pred­u­pre­di­le na­si­lje. To zna­či da ni­su va­lja­no oba­vi­le po­sao?

Slu­žbe bez­bed­no­sti su čak sa 95 od­sto tač­no­sti pred­vi­de­le raz­voj do­ga­đa­ja u ne­delj­nim ne­re­di­ma po­vo­dom „Pa­ra­de po­no­sa”. Gra­đa­ni mo­žda ne zna­ju da je bi­la do­ne­ta od­lu­ka da po­li­ci­ja ne ko­ri­sti svu si­lu ko­ja joj po za­ko­nu sto­ji na ras­po­la­ga­nju za­to što smo u pro­šlo­sti ima­li tra­gič­ne gu­bit­ke ljud­skih ži­vo­ta. Mo­gu da ka­žem da je po­li­ci­ja ri­zi­ko­va­la svo­ju bez­bed­nost ču­va­ju­ći tu­đe ži­vo­te. Za­to je de­lo­va­lo da su na­sil­ni­ci ak­tiv­ni­ji. Ali, ne­ma sum­nje da je­di­no dr­ža­va sme da se ko­ri­sti si­lom, u skla­du sa za­ko­nom. Sva­ki sle­de­ći po­ku­šaj na­sil­ni­ka da de­mo­li­ra­ju grad, do­ve­du u pi­ta­nje bez­bed­nost gra­đa­na i sta­bil­nost i funk­ci­o­ni­sa­nje dr­ža­ve na­i­ći će na ade­kva­tan od­go­vor ko­ji će, u slu­ča­ju po­tre­be, bi­ti in­ten­ziv­ni­ji.

U ovom tre­nut­ku ško­la, me­di­ji, mi­ni­star­stva, ro­di­te­lji mo­ra­ju da od­i­gra­ju pre­ven­tiv­nu ulo­gu, da ob­ja­sne ado­le­scen­ti­ma da tre­ba da se klo­ne uče­šća u do­ga­đa­ji­ma u ko­ji­ma se ma­ni­fe­stu­ju na­si­lje i agre­si­ja. Na­rav­no da sva­ko ima pra­vo na mir­ne de­mon­stra­ci­je i iz­ra­ža­va­nje sop­stve­nog sta­va. Ali, u ne­de­lju u Be­o­gra­du ni­smo pri­su­stvo­va­li iz­no­še­nju mi­šlje­nja i sta­va, već je to bio do­ga­đaj či­ja je svr­ha bi­la ogo­lje­na agre­si­ja i de­struk­ci­ja.

Pre go­di­nu, ka­da su na­vi­ja­či Par­ti­za­na ubi­li Bri­sa Ta­to­na, re­kli ste: „U Sr­bi­ji za na­sil­nič­ke gru­pe, za eks­trem­ne po­li­tič­ke i na­vi­jač­ke gru­pa­ci­je, ni­ka­da ne­će bi­ti me­sta”. Oči­gled­no, ima me­sta?

Na­ža­lost, ne mo­že se je­dan de­ce­nij­ski pro­blem ko­ji svo­je du­bo­ke ko­re­ne ima u de­ve­de­se­tim re­ši­ti za go­di­nu da­na. Ta­da sam re­kao da po­sto­ji li­ni­ja kon­ti­nu­i­te­ta iz­me­đu onih ko­ji su na zver­ski na­čin ubi­li Bri­sa Ta­to­na i onih ko­ji su de­mon­stri­ra­li pro­tiv hap­še­nja Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća, ko­ji su pa­li­li am­ba­sa­de... onih ko­ji su ra­ni­je po­dr­ža­li pro­test na­o­ru­ža­nih pri­pad­ni­ka JSO u „rad­nim uni­for­ma­ma”, onih ko­ji su u par­la­men­tu, po­dr­ža­va­ju­ći rat­ne zlo­čin­ce, po­zi­va­li na na­si­lje. Jav­nost, na­ža­lost, ola­ko za­bo­ra­vlja čak i ne­dav­nu pro­šlost. A nje mo­ra­mo da bu­de­mo sve­sni ka­ko bi­smo shva­ti­li da po­sto­ji kon­ti­nu­i­tet zla dug dve de­ce­ni­je.

Ova vla­da je po­ka­za­la sprem­nost, spo­sob­nost i od­luč­nost da pre­ki­ne taj kon­ti­nu­i­tet. Pod­se­ćam vas, pre sa­mo go­di­nu da­na naj­ve­ći kri­mi­nal­ni bo­so­vi su se slo­bod­no še­ta­li na­šim uli­ca­ma. A sa­da su u za­tvo­ri­ma, osu­đe­ni na du­go­go­di­šnje ka­zne. Imo­vi­na im se od­u­zi­ma. U za­tvo­ru ni­su sa­mo oni ko­ji su po­be­gli pre­ko gra­ni­ce. A bi­će i oni. Stva­ri se, da­kle, su­štin­ski me­nja­ju na­bo­lje i do­ga­đa­ji u Be­o­gra­du i Đe­no­vi od­go­vor su or­ga­ni­zo­va­nog kri­mi­na­la i na­sil­nič­kih gru­pa na us­po­sta­vlja­nje prav­ne dr­ža­ve.

U ana­li­zi Strat­fo­ra se pod­se­ća da vla­da Zo­ra­na Đin­đi­ća ni­je ima­la ka­pa­ci­tet da se ob­ra­ču­na s na­si­ljem kao na­či­nom ži­vo­ta?

U toj ana­li­zi se go­vo­ri o naj­ve­ćem pro­ble­mu srp­skog dru­štva, o na­sil­ni­štvu kao mo­de­lu ži­vo­ta, o agre­si­ji kao do­mi­nant­noj vred­no­sti i kri­mi­na­lu kao na­či­nu sti­ca­nja enorm­nog bo­gat­stva. Od od­go­vo­ra na taj pro­blem za­vi­si da li će Sr­bi­ja bi­ti sta­bil­no i pro­spe­ri­tet­no dru­štvo.

Ova vla­da uhap­si­la je Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća i od­go­vo­ri­la na na­si­lje ko­je je po­tom usle­di­lo, za raz­li­ku od pret­hod­ne vla­de či­ji je deo apa­ra­ta po­dr­ža­vao one ko­ji su pa­li­li stra­ne am­ba­sa­de. I sa­da deo opo­zi­ci­je du­še­bri­žnič­ki prav­da hu­li­ga­ne i ti­me im­pli­cit­no po­dr­ža­va na­si­lje. Za­to sam pa­žlji­vo pro­či­tao po­me­nu­tu ana­li­zu ko­ja go­vo­ri o ka­pa­ci­te­tu vla­sti u Sr­bi­ji da od­go­vo­ri na iza­zov na­si­lja. Moj od­go­vor je da ka­pa­ci­tet ima­mo, od­luč­ni smo i s na­si­ljem će­mo se iz­bo­ri­ti.

O ka­pa­ci­te­tu go­vo­ri To­mi­slav Ni­ko­lić, šef SNS-a, ka­da o di­vlja­nju u Đe­no­vi ka­že: „Ne­mo­gu­će je da dr­ža­va ni­je ose­ti­la ta­ko ne­što i to pred­u­pre­di­la”.

Do­bro je da to go­vo­ri čo­vek či­ja je po­li­ti­ka to­kom po­sled­njih dva­de­set go­di­na, u naj­ve­ćem de­lu, do­pri­no­si­la na­sil­ni­štvu i či­ja je stran­ka bi­la glav­ni pro­mo­ter na­sil­ni­štva i zla. Bio bih sre­ćan ka­da bih mo­gao da bu­dem uve­ren da je To­mi­slav Ni­ko­lić for­mi­ra­njem no­ve stran­ke pro­me­nio svoj ka­rak­ter, a ne sa­mo re­to­ri­ku.

Iz­ve­sno je da je u ko­mu­ni­ka­ci­ja iz­me­đu nad­le­žnih in­sti­tu­ci­ja Sr­bi­je i Ita­li­je bi­lo pro­pu­sta. Ne bi bi­lo lo­še da mi naj­pre utvr­di­mo i is­pra­vi­mo svo­je sla­bo­sti, pre ne­go što poč­ne­mo da se ba­vi­mo even­tu­al­nim pro­pu­sti­ma dru­ge stra­ne.

Šta vi­še iza­zi­va ru­ši­lač­ki bes: ne­za­po­sle­nost, tra­di­ci­o­nal­na ne­to­le­rant­nost, ide­o­lo­gi­ja, or­ga­ni­zo­va­ni kri­mi­nal, po­li­tič­ke par­ti­je?

Mo­ra­mo sve uze­ti u ob­zir. Onaj ko­ji bi una­pred ne­gi­rao ne­ki od na­ve­de­nih mo­gu­ćih uzro­ka bio bi na­i­van. Po mom mi­šlje­nju, do­mi­nan­tan uzrok je op­sta­ja­nje ide­o­lo­gi­je na­si­lja u de­lu dru­štva. Sva­ka i ona naj­ra­zvi­je­ni­ja ze­mlja u Evro­pi ima eks­tre­mi­ste, čak se do­ga­đa da po­li­tič­ke par­ti­je sa ide­o­lo­gi­jom mr­žnje, na­sil­ni­štva i ne­to­le­ran­ci­je ula­ze i u nji­ho­ve par­la­men­te. Da­kle, to ni­je pro­blem spe­ci­fi­čan sa­mo za na­šu ze­mlju. Ali, mi mo­ra­mo ima­ti svoj spe­ci­fič­ni od­go­vor.

Ne­ki od lju­di ko­ji su či­ni­li na­si­lje u Be­o­gra­du i Đe­no­vi, uče­stvo­va­li su i u pa­lje­nju am­ba­sa­da, njih ta­kve, or­ga­ni­zo­va­ne u eks­trem­ne na­vi­jač­ke gru­pe, ko­ri­sti or­ga­ni­zo­va­ni kri­mi­nal. I ni­jed­nog tre­nut­ka ne sme­mo za­bo­ra­vi­ti da or­ga­ni­zo­va­ni kri­mi­nal ko­ri­sti eks­trem­ne na­vi­jač­ke gru­pe za de­sta­bi­li­zo­va­nje dr­ža­ve ko­ja ma­fi­ja­ške še­fo­ve te­ra u za­tvor. U toj bor­bi Sr­bi­ja će bez sum­nje po­be­di­ti.

Da li ras­po­la­že­te kon­kret­nim in­for­ma­ci­ja­ma o po­ve­za­no­sti or­ga­ni­zo­va­nog kri­mi­na­la ili po­li­tič­kih or­ga­ni­za­ci­ja s na­sil­ni­ci­ma?

Ja­sno je ko­je gru­pa­ci­je u po­sled­njih 20 go­di­na ima­ju funk­ci­o­nal­nu ve­zu, ko se na ko­ga osla­nja. Or­ga­ni­zo­va­ni kri­mi­nal ima ko­nek­ci­ju s na­sil­nič­kim na­vi­jač­kim gru­pa­ma i eks­trem­nim po­li­tič­kim or­ga­ni­za­ci­ja­ma.

Dr­ža­va, ko­ja tek od man­da­ta ove vla­de re­for­mi­še svoj pra­vo­sud­ni si­stem, i ko­ja tek ti­me sti­če oru­đe za bor­bu pro­tiv or­ga­ni­zo­va­nog kri­mi­na­la, mo­ra da po­stu­pa od­re­đe­nim re­dom. Pr­vo se „tre­ti­ra­ju” še­fo­vi or­ga­ni­zo­va­nog kri­mi­na­la, po­sle se u prav­nu pro­ce­du­ru sta­vlja­ju na­sil­nič­ke na­vi­jač­ke gru­pe i po­li­tič­ke or­ga­ni­za­ci­je. A svi će do­ći na red.

Biv­ši en­gle­ski hu­li­gan, a sa­da pu­bli­ci­sta ka­že: „Mo­že­te da uhap­si­te sto hu­li­ga­na, do­ći će ih 200. Ako ho­će­te da re­ši­te pro­blem mo­ra­te da se su­o­či­te s men­ta­li­te­tom mr­žnje i uve­re­njem da je na­si­lje deo tra­di­ci­je”. A to je po­sao za pred­sed­ni­ka dr­ža­ve, za vla­du, za po­li­tič­ku i in­te­lek­tu­al­nu eli­tu, za ro­di­te­lje, za ško­le. Gde se­be vi­di­te u ovom su­o­ča­va­nju?

Sla­žem se da sa­mo re­pre­siv­na me­ra ne re­ša­va pro­blem. Ma­da, uvek tre­ba ima­ti na umu da svr­ha re­pre­si­je ni­je iz­op­šta­va­nje po­je­din­ca iz dru­štva, ne­go so­ci­ja­li­za­ci­ja. Ali, su­šti­na je u re­ak­ci­ji či­ta­vog dru­štva. Od dr­žav­nih or­ga­na, pre­ko ško­la, do me­di­ja, in­te­lek­tu­a­la­ca, jav­nih lič­no­sti, svih ko­ji ima­ju dru­štve­nog uti­ca­ja. Tre­nu­tak je da se svi pro­tiv­ni­ci na­si­lja uje­di­ne u je­dan ne­na­sil­ni front ko­ji bi imao pre­ven­tiv­nu, vas­pit­nu ulo­gu u dru­štvu.

Je­dan na­vi­jač ka­že ita­li­jan­skoj agen­ci­ji: „Mi smo na­ci­o­na­li­sti, ne pri­zna­je­mo ne­za­vi­snost Ko­so­va, ni­smo za Sr­bi­ju u EU. Do­šli smo da po­ka­že­mo na­še sta­vo­ve, u Sr­bi­ji to ne mo­že­mo ta­mo je dik­ta­tu­ra”?

Na ovo pi­ta­nje je bo­lje da od­go­vo­rim kao psi­ho­log. Čo­vek ro­đe­njem no­si do­bro, ali i od­re­đe­nu ko­li­či­nu pri­mar­ne agre­si­je. Ona kroz od­ra­sta­nje mo­že da po­pri­mi ma­lig­ne for­me. One oso­be kod ko­jih do­mi­ni­ra­ju ta­kvi ob­li­ci agre­si­je, po pra­vi­lu, udru­žu­ju se u gru­pe ka­ko bi bi­li ja­či i moć­ni­ji. Po­lo­žaj u hi­je­rar­hi­ji gru­pe od­re­đen je is­klju­či­vo sna­gom po­je­din­ca. Ta­kve gru­pe če­sto za se­be iz­mi­šlja­ju i ne­ka­kav kva­zi­po­li­tič­ki cilj i on ima ulo­gu do­dat­nog ko­he­zi­o­nog fak­to­ra. Pa će taj nji­hov „po­li­tič­ki pro­gram” jed­nom bi­ti „Ko­so­vo je Sr­bi­ja”, dru­gi put „Ubij pe­de­ra” a tre­ći put „Ubij fud­ba­le­ra jer je pro­me­nio klub”. Da­kle, ne­ma tu stvar­nog po­li­tič­kog ci­lja, me­nja­ju se slo­ga­ni i pa­ro­le, a je­di­na kon­stan­ta je ide­o­lo­gi­ja na­si­lja i de­struk­ci­je.

Za­dr­ži­mo se na Evro­pi. Bo­ji­te li se da Evro­pa pre­sta­je da bu­de že­lja ve­ći­ne. Da kar­ta ko­ja je bi­la do­bit­nič­ka na pret­hod­nim iz­bo­ri­ma na na­red­nim ne mo­že da bu­de adut?

Ne bo­jim se. Evro­pu kod nas ni­ko ne do­ži­vlja­va kao ne­ka­kav ide­a­li­stič­ki cilj, ne­go kao sred­stvo za ostva­ri­va­nje bo­ljeg ži­vo­ta. Bo­lji ži­vot je ne­pro­men­lji­vi cilj svih dru­šta­va i lju­di. Na­ma je Evro­pa in­stru­ment da ure­di­mo svo­je dru­štvo, da se di­sci­pli­nu­je­mo i bu­de­mo efi­ka­sni­ji. Kao što nam sad u uvo­đe­nju di­sci­pli­ne u tro­še­nju bu­dže­ta po­ma­že MMF. Kao što stu­den­tu is­pit­ni ro­ko­vi po­ma­žu da ih po­lo­ži. Da ne­ma to­ga ret­ko ko­ji bi ika­da di­plo­mi­rao.

Zar ni­je čud­no da dve naj­ve­će stran­ke, SNS i DS, je­su za EU, a da u jav­no­sti pa­da en­tu­zi­ja­zam za put u Evro­pu?

To is­tra­ži­va­nja jav­nog mnje­nja ne po­ka­zu­ju. A iz raz­go­vo­ra s lju­di­ma ši­rom Sr­bi­je za­klju­ču­jem da oni mno­go prak­tič­ni­je i re­a­li­stič­ni­je gle­da­ju na Evro­pu od ne­kih po­li­tič­kih li­de­ra.

Kon­sen­zus o evrop­skoj bu­duć­no­sti Sr­bi­je, o Evro­pi kao in­stru­men­tu da se ostva­ri bo­lji ži­vot, je­ste jed­no od naj­ve­ćih po­stig­nu­ća i vla­de i mo­je lič­no. Ni­je la­ko bi­lo pre­ve­sti stran­ke ko­je su bi­le de­kla­ri­sa­ni pro­tiv­ni­ci Evro­pe na ovu stra­nu. Pi­ta­nje je, na­rav­no, da li su sve te stran­ke i nji­ho­vi li­de­ri za­i­sta pro­me­ni­li uve­re­nje ili su sa­mo pro­me­ni­li re­to­ri­ku.

Pri­vr­že­nost evrop­skim vred­no­sti­ma po­ka­zu­je se de­li­ma. Na pri­mer, ta­ko što će se bra­ni­ti slo­bo­da i iden­ti­tet sva­kog čo­ve­ka, bez ob­zi­ra na to da li se sla­že­mo i da li nam se do­pa­da­ju nje­go­va opre­de­lje­nja, bi­lo da je reč o pol­nim, po­li­tič­kim, ver­skim, na­ci­o­nal­nim... Po­sma­tra­ju­ći po­na­ša­nja na na­šoj po­li­tič­koj sce­ni vi­dim da So­ci­ja­li­stič­ka par­ti­ja mo­že bi­ti sa­ve­znik u bor­bi za evrop­ske vred­no­sti, ali ne­mam po­ve­re­nje ka­da je u pi­ta­nju Srp­ska na­pred­na stran­ka. Zna­te, ne mo­že­te iz­ja­vlji­va­ti da ste za Evro­pu, a da pri tom, re­ci­mo, upor­no be­ži­te od od­go­vo­ra na pi­ta­nje da li ste za hap­še­nje Rat­ka Mla­di­ća ili će­te, kad bu­de uhap­šen, opet pra­vi­ti ru­ši­lač­ke de­mon­stra­ci­je ka­kve ste pra­vi­li pre sa­mo dve go­di­ne.

Vaš susret s Hilari Klinton pred Palatom „Srbi ja” bio je izuzetno srdačan. Možete li nam reći neki detalj iz razgovora u četiri oka koji ste sa njom vodili?

Mogu da kažem da mi je Hilari Klinton iskazala potpuno uverenje da Srbija mora i može da postane članica Evropske unije i da je na sastanku to izrekla čak mnogo snažnije nego na konferenciji za novinare. Uz to, izrazila je veliko zadovoljstvo zbog rezultata koje Srbija postiže u zajedničkoj borbi protiv međunarodnog kriminala i terorizma.

SAČEKAJTE 25. OKTOBAR, SVE ĆE BITI JASNO

Tek kada bi Kosovo postalo članica Ujedinjenih nacija, a Srbija učestvovala u tom procesu moglo bi da se kaže da je Srbija priznala njegovu nezavisnost

• Nije Vuk Jeremić kreator strategije naše spoljne politike vezane za Kosovo, on je učesnik u njenom formiranju i njen sprovodilac

• Mene ne zanima kako ćemo zvati taj dijalog, mene zanima rešenje istorijskog konflikta Srba i Albanaca.

• Početak dijaloga Beograda i Prištine se ne definiše u razgovorima sa predstavnicima Amerike nego u razgovorima sa Ketrin Ešton koja je ovlašćena od EU da dogovara ambijent i tehniku razgovora.

• Nestašica mleka je najveći trenutni pojavni problem

Politika” danas objavljuje drugi deo intervjua s predsednikom Srbije Borisom Tadićem.

U prvom nastavku predsednik je rekao da Srbijom neće vladati huligani i da će – ako se nasilje ponovi – odgovor države da bude intenzivniji.

„Jasno je koje grupacije u poslednjih 20 godina imaju funkcionalnu vezu, ko se na koga oslanja. Organizovani kriminal ima konekciju s nasilničkim navijačkim grupama i ekstremnim političkim organizacijama.

Država, koja tek od mandata ove vlade reformiše svoj pravosudni sistem i koja tek time stiče oruđe za borbu protiv organizovanog kriminala, mora da postupa određenim redom. Prvo se ’tretiraju’ šefovi organizovanog kriminala, posle se u pravnu proceduru stavljaju nasilničke navijačke grupe i političke organizacije. A svi će doći na red”, rekao je Tadić.

Izgledate kao veliki optimista kada govorite o pristupanju Srbije EU. S obzirom na stavove Holandije, godina koju ste pominjali 2016. ne deluje realno? Izgleda da ni Hilari Klinton nije uspela da preobrati Holanđane?

Rekao sam da Srbija najranije može da uđe u Evropu 2015, odnosno 2016. godine, imajući u vidu iskustvo zemalja koje su postale članice EU pre nas. Ima zemalja koje su za četiri-pet godina ušle u EU, ima ih koje ni za 20 godina to nisu postigle. Brzina prevashodno zavisi od nas. I dobro je da to bude jedan od faktora motivacije.

A što se tiče Holandije, reći ću vam da sam s njihovim premijerom tri puta razgovarao u Njujorku. Vodio sam na desetine drugih razgovora samo da bi Srbija otvorila i ta zatvorena vrata. Sačekajte, videćete već 25. oktobra.

Da li je stvarno tačno to što se čulo u razgovorima Serža Bramerca i holandskih parlamentaraca da neki naši poslanici troše na putovanja više nego što je budžet kancelarije tužioca za ratne zločine Vukčevića?

Demokratija je najbolji društveni poredak, ali je skupa. Diktatura je, na primer, mnogo jeftinija. Parlamentarna diplomatija je skupa, ali ona ima svoju važnu ulogu i bez nje se ne može ako hoćemo da budemo normalno demokratsko društvo. Kancelarija tužioca je samo jedna institucija koja se bavi traženjem optuženih za ratne zločine. I mi za to trošimo prilična sredstva. Bio bih srećan da se završi taj proces i zbog ušteda koje bismo imali.

Dolazak Klintonove je neka vrsta nagrade za, kako kaže Živorad Kovačević, novu spoljnu politiku Srbije?

Ne, ta poseta je planirana još pre godinu dana kada smo se prvi put sreli u Njujorku. Taj susret je bio dogovoren i u razgovorima koje smo imali potpredsednik DŽo Bajden i ja. Dolazak Hilari Klinton nema, dakle, neposrednu vezu sa zajedničkom rezolucijom Srbije i 27 zemalja EU.

Odustajanje od prve rezolucije i dva njena stava – osuda secesije i rasprave o statusu Kosova – tumači se kao potpuno nova politika. Nosilac one prve je, po tim tumačenjima, Vuk Jeremić, a promoter nove ste – Vi?

Nije Vuk Jeremić kreator strategije naše spoljne politike vezane za Kosovo, on je učesnik u njenom formiranju i njen sprovodilac. Ta se strategija interdisciplinarno gradila. U parlamentu sam simbolično rekao da se ona pravi u kabinetu predsednika republike, jer tu smo se fizički našli svi, i predsednik vlade, i ministri, i pravni stručnjaci, i tu smo zajednički formulisali strategiju.

To što je Jeremić svojom medijskom aktivnošću opažen kao kreator spoljne politike ne znači da je ona samo u njegovom domenu.

Što se tiče spoljne politike, izvesno je da mi unosimo novu dinamiku u nju. Bilo bi besmisleno kada bismo se ponašali kao da mišljenje Međunarodnog suda ne postoji. Posle tog mišljenja u težoj smo situaciji iako pažljivo čitanje tog dokumenta otkriva elemente koji nama idu na ruku. Najvažniji je da je Rezolucija 1244 i dalje na snazi.

Hilari Klinton sam naglasio da se ne slažemo oko nezavisnosti Kosova, ali smo razgovarali i o tome kako da čuvamo i štitimo dignitet, integritet i interes svakog od učesnika u procesu i da postignemo da ceo Balkan postane deo Evropske unije.

Mislim da je poverenje EU i SAD u konstruktivan stav Srbije povećano jer smo uspeli da u vrlo teškim okolnostima izbegnemo konflikt s velikim silama, ali i da sačuvamo naš integritet i interes. Srbija nije priznala nezavisnost Kosova. Rezoluciju smo podneli sa 27 zemalja EU među kojima je i pet koje ne priznaju nezavisnost Kosova i istovremeno smo otvorili mogućnost za dijalog o suštinskim pitanjima Srba i Albanaca. To je bila želja naše strane od samog početka. Zato me ne zanima kako ćemo zvati taj dijalog, mene zanima rešenje istorijskog konflikta između Srba i Albanaca.

Šta je odlučilo da jedna rezolucija bude zamenjena drugom? Da li je odluka doneta u trenutku razgovora s Ketrin Ešton ili pre toga?

Hoćete istorijat događaja?

Hoću trenutak istine.

Posle mišljenja MSP išli smo u naš parlament. Tada smo dobili okvir za delovanje. Poštovali smo najveći broj mišljenja koje smo čuli u Skupštini Srbije. Odlučila je mogućnost da 28 evropskih zemalja izađe sa zajedničkim tekstom. Mislim na Srbiju i 27 zemalja Evropske unije.

Opozicija, oličena u DSS-u, NS-u i SRS-u, kaže da ste odustajanjem od prve rezolucije i pristankom da razgovarate s Prištinom, faktički priznali nezavisnost Kosova?

Za to su me do sada optužili bar jedno pet ili šest puta. Isto su to rekli pred poslednje izbore, pa kada smo potpisivali Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, pa kada su paljene ambasade, pa u vreme Euleksa... Pretpostavljam, optužiće me još koji put, nesvesni da će time priznati da su svaki prethodni put izgovorili neistinu jer logički je nemoguće je da neko šest puta prizna Kosovo. Zato na sve to gledam kao na ubiranje jeftinih dnevnopolitičkih poena i kao na jednu uzaludnu aktivnost, lišenu svake istine i smisla.

Da se vratimo Klintonovoj. Da li ste s njom utanačili početak razgovora Beograda i Prištine?

To pitanje se ne definiše u razgovorima s predstavnicima Amerike nego u razgovorima s Ketrin Ešton koju je EU ovlastila da se dogovara o ambijentu i tehnici razgovora.

Ne treba da se ti razgovori vode kao ranije. Ne treba tu da dijalog vodi predsednik, premijer, ministri, ne treba mnoštvo međunarodnih posrednika, nema potrebe za kamerama i bombastičnim izjavama ko je koga nadmudrio i ko je kome doskočio. Razgovori će početi, i to je bio moj predlog, u dobroj veri da se dođe do rezultata koji bi bili od koristi i Srbima i Albancima. Jedino tako možemo doći do kompromisa i obostrano prihvatljivih rešenja. Počnimo razgovor o životnim pitanjima, i na ekspertskom nivou. Možemo, na primer, da dijalog počnemo razgovorom o rešavanju problema nestalih lica. To tišti i jednu i drugu stranu i ne vidim ko bi mogao da ima nešto protiv toga.

Vi i dalje govorite o razgovorima o svim pitanjima, povodom Kosova, a Klintonova kaže – nema razgovora o statusu?

U politici uvek morate da imate sposobnost da, iako se ne slažete oko nečega, pronađete modalitet da rešavate probleme. Uprkos neslaganjima, najvažnije je da uspemo da upravljamo problemima a da ne ugrozimo vitalne interese. To često izgleda kao nemoguća misija. Ali, tako je od 5. oktobra, mnogo toga je izgledalo kao nemoguća misija, mnogo toga izgleda i danas. Zato i dalje moramo biti strpljivi, mudri i hladne glave. Samo ćemo tako uspeti uprkos činjenici da smo u konstantnoj „nemogućoj misiji”.

Na glavnom odboru DS-a ste rekli da je za rešavanje problema Kosova potreban „nacionalni konsenzus ili bar konsenzus dominantnih političkih snaga jer se samo na taj način mogu sprečiti konflikti u zemlji i regionu, kao i politička nestabilnost”. Da li to znači da ste se o razgovorima s Prištinom dogovarali i sa SNS-om?

Verujte mi, mnogo sam radio na tom konsenzusu prethodnih meseci i godina. Treba nam što veća većina u skupštini za rešavanje pitanja epohe kakva je tema Kosovo i Metohija, koja je kost u grlu u srpsko-albanskim odnosima već 150 godina.

Koliko destabilizuje vladu činjenica da zbog rešavanja problema Kosova Vaša stranka možda mora da posegne za saradnjom sa SNS-om. To može da otera druge stranke iz sadašnje koalicije?

Kosovo nije pitanje vlade već je to parlamentarno pitanje. Dakle, to pitanje nadilazi vladu, kao što je nadilazi i pitanje članstva u EU.

Možda je baš tu razlog što ste za vladu rekli da ponekad deluje asimetrično?

Rekao sam ono što ljudi vide svojim očima. Nažalost, ponekad neki članovi vlade deluju u skladu s parcijalnim interesom svojih stranaka, odnosno birača, više nego u interesu čitave vlade, odnosno svih građana Srbije. Na to se odnosila ta primedba.

Vaše reči da nemate nameru da snosite odgovornost za tuđi nerad shvaćene su kao nagoveštaj smene nekih ministara ili rekonstrukcije vlade?

O tome ćemo razgovarati posle skupštine Demokratske stranke, koja će biti održana do kraja godine, i na kojoj ćemo razgovarati kako da na najbolji način iskoristimo ostatak mandata ove vlade u cilju ispunjenja obećanja datih na prošlim izborima. To je neophodno kako bismo i posle 2112. godine imali kontinuitet politike.

Da li ovaj odgovor znači da mislite da nije problem što ovoliko dugo nema mleka u prodavnicama?

Nestašica mleka je, po mom mišljenju, najveći trenutni pojavni problem. Naravno da ima većih suštinskih problema: deficit budžeta, nedovoljan izvoz, mali društveni bruto proizvod, male investicije, nizak nivo tehnološkog razvoja... Ali, nestašica mleka je problem s kojim se običan čovek sreće svakoga dana i apsolutno je nedopustivo da nam se to dešava. Vlada će hitno morati da preduzme odgovarajuće mere jer mleka mora biti dovoljno za svaku trpezu u Srbiji.

Dra­gan Bu­jo­še­vić

(Politika)

 

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner