Dodik, videh...

Cinici tvrde da će ovih dana biti objavljena vest da je Milorad Dodik posetio Banjaluku. Prošlonedeljno sprovođenje Biljane Plavšić od zatvora u Švedskoj do stana u Beogradu (Biljaninog a ne Dodikovog) bila je kap koja je prelila komentatorsku čašu.

Premijer Republike Srpske našao se u žiži pažnje, a specijalne veze između Beograda i Banjaluke, garantovane i Dejtonskim sporazumom, analiziraju se na „studijama vidljivosti“, odnosno koliko je puta Dodik bio u nekoj loži ili u špaliru za rukovanje.

Glavna razdelnica u mišljenju delatne čaršije na liniji je sledećih pitanja: da li Srbija neskriveno podržava Dodika u njegovoj bosanskoj politici ili je reč o tome da lomi ruku mlađem bratu u interesu moćnijih igrača, SAD pre svega, ali i EU, koji insistiraju na promeni aranžmana iz Dejtona?

Beogradski advokat Srđa Popović u intervjuu za BH „Dane“ izjavljuje: „Tadić se prema Dodiku ponaša na isti način na koji se Milošević ophodio prema Milanu Babiću ili Karadžiću. Dodik je Tadićev Radovan Karadžić. U pitanju je isti manevar koji bi se mogao svesti na predsednikovu poruku međunarodnoj zajednici: u stanju sam da vam pravim neprilike i u tome je moja snaga.“

Po ovom tumačenju Dodik je tek čip u partiji pokera koju Srbija igra sa ostatkom moćnog sveta, a biće odbačen kao ispušena lula kad se partija završi. Takvo mišljenje potcenjuje Dodikovu inteligenciju, a posebno prethodno iskustvo s pomenutim prekodrinskim liderima, a posebno potcenjuje mišljenje srpskog naroda iz Republike Srpske.

Dodik je tamo neprikosnoveni lider, a ono što ga razlikuje od pominjanih lidera, jeste manjak sirovog nacionalizma i primitivne ratobornosti, a višak preduzetničkog entuzijazma koji uverava narod koji za njega glasa, ma koliko to cinično zvučalo, da nije jednom zauvek ispostavljen istorijski račun, po kome „Srbi ono što dobiju u ratu izgube u miru“.

U državi koja ima kakav takav međunarodni i nikakav unutrašnji subjektivitet, entitet sa srpskim nazivom u imenu pokazuje se ekonomski i organizaciono efikasnijim od komšija i čini se kao brod koji najbrže plovi u tom konvoju, ma koliko se mogli sporiti oko pravca putovanja.

Uostalom, ugrubo, odoka, rekao bih da je obim srpskih investicija u poslove prekodrinskih saplemenika odavno premašio milijardu evra - pa, ako se braća često druže, ne mora biti da se ovaj put pitaju samo za junačke rane, već popričaju malo i o parama, a ako to u modernom svetu nisu „specijalne veze“, onda ne znam šta je to uopšte.

Pitanje je ko je tu kome „čip“ i ko koga drži kao taoca. Dakle, gledaćemo Dodika još, a ne bi bilo na odmet držati na pameti izjavu Doris Pak, evropske posvećenice u mešanju u srpska posla, koja je rekla da je Dodik svojeglav i da „ne veruje da bilo ko može uticati na ono što on zacrta u glavi“.