Početna strana > Prenosimo > Dijalektika neokolonijalizma
Prenosimo

Dijalektika neokolonijalizma

PDF Štampa El. pošta
Aleksandar Dikić   
petak, 03. decembar 2021.

Istorija nije skup nepovezanih slučajnosti. Nijedan narod ne može izbeći objektivnu zakonitost društvenih promena kao posledicu istorijske nužnosti. Dijalektička filozofija na sve pojave gleda kroz njihov razvitak i međusobnu povezanost, a kada je reč o materijalističkom shvatanju razvoja ljudske civilizacije, ono nastaje ispitivanjem ekonomske strukture društva.

Živimo u eri u kojoj je kapitalizam postao savremena religija. Ona ekspanzijom svetske privrede gradi gustu strukturu globalnih veza i formira novi svetski poredak. U ranoj fazi kapitalizam je bio zaslužan za likvidaciju feudalizma i stvaranje nacionalnih država kao funkcionalnih i efikasnih ekonomskih celina. Kako su se novi proizvodni odnosi razvijali, višak vrednosti povećavao, a ljudske potrebe nesputano rasle, granice nacionalnih država postajale su sve uže, pa je bilo logično da se postojeći obrazac jedinstvenog tržišta, zakona i carina proširi na ostatak sveta. Ekspanzija nastaje kada se nagomilani kapital prelije preko lokalnih barijera, jer on po svojoj prirodi traži nove oblasti i novu radnu snagu za eksploataciju, što su neizmerna bogatstva Novog sveta pružala. Kapitalizam je prelazio iz početnog u viši stadijum – u fazu imperijalizma.

Najuspešnija zemlja na početku te globalne trke bila je Velika Britanija. Njeno apostolsko promovisanje ekonomskog liberalizma imalo je za cilj svetsku dominaciju engleskog kapitala. Kako su finansije osnova na kojoj se izdižu ideološke nadgradnje, ishodište liberalne ideologije bila je britanska globalna hegemonija.

Međutim, s razvitkom kapitalizma u drugim državama dolazi do višestruke konkurencije i do borbe za prevlast na međunarodnoj pijaci. Ovaj razvoj budi zaostale narode i izvodi ih na svetsku istorijsku pozornicu. Novi međunarodni odnosi uslovljeni su ekonomskom konkurencijom i menjaju doktrinu globalne hegemonije u politiku sfera uticaja. Regionalni nacionalizmi potiskuju takozvani miroljubivi kosmopolitizam, koji je bio samo mantra za anesteziranje potlačenih naroda. Kapitalizam kao prirodno nestabilan sistem ciklično ispada iz tačke ravnoteže što izaziva sukobe manjeg ili većeg intenziteta.

Druga polovina 19. veka protekla je u grozničavoj potrazi za uravnoteženjem interesa velikih sila na različitim geopolitičkim poligonima. Kraj tog smrtonosnog valcera bio je uvod u Veliki rat koji je faktički označio kraj starog i početak novog veka. Nemalo istoričara Drugi sveski rat smatra samo nastavkom Prvog, a kraj najpogubnijeg stoleća u istoriji čovečanstva završiće se okončanjem Hladnog rata, koji je svet vratio na početak 19. veka i nespornu dominaciju jedne sile, pobednice sva tri rata – Amerike.

Novi svetski poredak temeljio se na novoj ideologiji. Restauracija globalizma predstavljala je politički izraz vladavine korporacijskog, multinacionalnog kapitala koji je opet tražio nova tržišta i nove kolonije za eksploataciju. I sve to pod plaštom neoliberalizma, ljudskih prava i univerzalnih sloboda.

Čitava generacija odrasla je u unipolarnom svetu u kome jedna sila diktira ekonomski, politički, tehnološki i kulturni tempo. Ali vremenom su i pod tim pravilima igre stasavali igrači koji su postali legitimna konkurencija i planskom akumulacijom kapitala, oružja i moći zahtevali novu podelu sveta. Trideset godina kasnije samouvereni dominator ugledao je odraz kineskog zmaja u svom retrovizoru i strahujući od preticanja pokušao da promeni ideološki diskurs.

Neoliberalizam je nekada bio garant američkog prestiža, danas je Kina pobednik u globalnoj trci svetskog slobodnog tržišta. U tom svetlu treba sagledati Trampov „čuveni“ govor koji budućnost pripisuje nacionalnim državama. Ova poruka predstavljala je jak vetar u leđa brojnim marginalcima koji će se pod maskom antiglobalizma pojaviti na evropskoj političkoj pozornici. Srbija nije izuzetak, jer mi svaku priliku koristimo za još dublje podele. Najnovija je na suvereniste i globaliste.

Suverenizam je bio i ostao pozitivna istorijska pojava kao model efikasne antikolonijalne borbe za nacionalnu emancipaciju potlačenih naroda. Ali ovo priznanje se ne sme protumačiti kao apologija populizmu koji poput cunamija ruši teškom mukom dostignute civilizacijske norme.

Naprotiv! Mozaična instalacija stabilokratija u bivšim socijalističkim državama proces je njihove rekolonizacije, kako spoljne, tako i unutrašnje.

Svima je zajednički neskriveni antagonizam prema demokratiji i aktivni otpor nadnacionalnim integracijama.

Objašnjenje je dao premudri čarobnjak Gandalf Sivi – njihovo shvatanje politike je sauronsko, postoji samo jedan Gospodar prstenova i on ne deli moć! Demokratija kreira pluralističko društvo i institucionalni balans moći, dok međunarodni integrativni procesi sami po sebi podrazumevaju predaju dela suvereniteta zajednici u koju se stupa. Oba ova projekta su pretnja autokratama i njihovoj potrebi da uspostave potpunu kontrolu nad društvom i državom.

Zato lideri stabilokratija ukidaju demokratiju unutra, a EU smatraju neoliberalnim mauzolejom iz čijeg kovčega treba pobeći. Na ovim vrednosnim koordinatama treba tražiti Vučićevu političku putanju, njen početak i njen kraj. On nije samo proizvod naše neodgovornosti, ni proizvoljnost geopolitičke entropije. On je posledica globalnih istorijskih procesa, kompradorske rekolonizacije Balkana, poluostrva koje bez otpora rasprodaje nacionalne resurse, prazni sopstvenu teritoriju, strmoglavo upada u dužničko ropstvo i nenadoknadivo zaostaje za ostatkom sveta.

Skidanje kolonijalnih lanaca spolja i razvlašćivanje domicilnih guvernera unutra jedini je put ka slobodi. Probudimo se.

(Pečat)

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će se Srbija pridružiti sankcijma EU protiv Rusije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner