Balkanci u Berlinu, Nemačka na Balkanu

(Pres RS)

Šta je donela dugo pripremana konferencija održana u prošli četvrtak u Berlinu? Nasuprot željama i prognozama naših "prijatelja" u bližem i širem okruženju da će se, mimo zvanične najave, na dnevnom redu naći "Dejton 2", sazivač Angela Merkel nije promenila temu skupa. Nije se razgovaralo ni o Bosni, ni o politici, nego, kako je i najavljeno, o ekonomskoj saradnji balkanskih zemalja na putu u EU. I to, reklo bi se, bez velikih ambicija i spektakularnih rezultata, jer glavni ciljevi skupa bili su širi i manje transparentni...

Po svemu sudeći, ovaj skup je pre svega trebalo da promoviše nemačko vođstvo na čelu EU. I to se simbolički moglo prepoznati već po tome što nije održan u Briselu nego u Berlinu i što glavnu reč nisu vodili Van Rompej, Barozo ili Junker, nego Merkelova.

Zatim, bila je to prilika da se na stotu godišnjicu Velikog rata Nemačka predstavi balkanskim narodima u novom ruhu. Ne kao osvajač dva puta tokom prve polovine XX veka, nego kao zemlja koja svoju sve veću ekonomsku i političku moć koristi da bi pomogla razvoju zemalja Balkana.

Dalje, nemački primer ekonomskog i političkog uspona usred krize koja je manje ili više zahvatila ostale članice, trebalo je da osveži privlačnost EU i udahne novu energiju procesu evrointegracija, koji je posle prijema Hrvatske upadljivo malaksao.

Napokon, pored evroentuzijazma Balkanaca i balkanoentuzijazma Evropljana, skup je trebalo da demonstrira i ekskluzivno pravo EU da se širi u regiji. Jer, u "evropskom dvorištu" već odavno se igraju SAD, a tokom dugog "evrousporavanja" u njemu su zaigrale i neke druge vanevropske sile.

Prvi cilj konferencije (promocija nemačkog vođstva) ostvaren je, ali već s drugim (promena imidža izazivača dva svetska rata) baš i nije sasvim tako. Pokušaji nemačkih naučnika i novinara da revidiraju istorijske uzroke Velikog rata izazvali su negativno raspoloženje u srpskom delu Balkana. A svi ostali ekonomski i politički ciljevi konferencije ostali su "na dugom štapu".

Pre svega, ispostavilo se da su investiciona očekivanja siromašnih Balkanaca znatno ispred aktuelnih potencijala nemačke EU. Merkelova im je otvoreno stavila do znanja da u EU nema para za veću podršku. Odnosno da novac za megaprojekte koje su naivno uprtili u Berlin treba sami da obezbede regionalnim "udruživanjem rada i sredstava" i da mogu da računaju samo na manja dopunska ili inicijalna sredstva. Naprosto, EU još troši milijarde da bi stabilizovala svoje posrnule članove, poput Grčke, Španije i Portugala. Sada su došle i EU sankcije i ruske kontrasankcije, koje su ugrozile velike evropske izvoznike i čitave nacionalne privrede. A najugroženiji traže obeštećenje na kasi u Briselu. Uostalom, upravo nemačke kompanije su još prošle godine odustale od hidroenegetskog megaprojekta na Drini, koji je mogao da udruži Srbiju, Crnu Goru, Federaciju i Srpsku, a eventualna podrška obnavljanju pruge Užice-Sarajevo imala bi manje ekonomski, a više politički efekat.

Prirodno pravo i politički monopol na "evropsko dvorište" može se, istina, izvesti iz činjenice da je Balkan geografski deo Evrope i da su regionalni lideri na početku tranzicije izrazili interesovanje za EU. U međuvremenu, međutim, dosta se toga promenilo. Zbog vlastitih unutrašnjih problema EU je objektivno izgubila na privlačnosti, a neprecizni i promenljivi uslovi, te maglovite i neizvesne perspektive priključenja doveli su do masovnog evroskepticizma u redovima zapadnobalkanskih naroda. U BiH, koju Berlin smatra "najosetljivijom tačkom balkanske slagalice", pojavili su se novi partneri - Rusija i Turska, koji su ponudili više, a sa manje uslovljavanja.

I što je najvažnije, oslobođeni evro-američke opsesije da se BiH po svaku cenu mora tretirati kao jedinstvena država iako to realno nije, novi partneri su se orijentisali prema entitetima koji su, uzeti svaki za sebe, otvoreniji i funkcionalniji za saradnju. Probuđena velesila Rusija naslonila se na tradicionalne slavensko-pravoslavne veze sa Srpskom i srpskim narodom. Ekonomski sve jača Turska na tradicionalne islamsko-osmanske veze sa Federacijom i bošnjačkim narodom. Briselu to donedavno nije smetalo jer je Rusija podržavala evropsku orijentaciju kako Srbije, tako i Srpske, a Turska je i sama imala evropske ambicije. Rusija je tretirana kao dragoceni snabdevač jeftinim gasom za razvoj evropske industrije kroz "Severni i Južni tok", a Turska kao promotor benignog islama i brana prodoru militantnog islama na kapiji Evrope.

Sve se promenilo obnovom hladnog rata sa Rusijom, a koju su izazvale SAD. Najpre su prekršile dogovor sa Gorbačovom o neširenju NATO-a na istok, zatim započeli instaliranje raketnog štita na poljskoj granici prema Rusiji, pa onda režirali ulično rušenje legalno izabrane proruske vlasti u Ukrajini. Na Putinovu odbrambenu reakciju na Krimu i pograničnom pojasu, SAD su mobilisale EU za konfrontaciju sa Rusijom i time izazvale unutrašnju podelu među članicama. Nemačka je, uz velike političke rezerve i ekonomsku štetu, prihvatila da se pridruži američkim sankcijama prema Rusiji i očigledno je kao kompenzaciju dobila mogućnost da uređuje u balkanskom dvorištu EU i ostvari davne snove o prodoru na topla mora.

Koliko je ta kompenzacija iskrena i trajna s obzirom na nadigravanje koje Vašington još od početka kraja Jugoslavije vodi sa transatlantskim saveznicima. Amerikanci su stalno tvrdili da EU treba da nađe rešenje za svoje "zapušteno balkansko dvorište", ali su istovremeno uvek sabotirali svako rešenje da bi dokazali da se ništa ne može rešiti bez njih i njihove produžene ruke NATO-a. Sada su prezauzeti žarištima po Bliskom, Srednjem i Dalekom istoku koja su sami proizveli, ali će sa distance nastaviti da prisluškuju telefon Angele Merkel. Njoj predstoji i nadigravanje sa Putinom i Erdoganom koji su u međuvremenu postali "loši momci", a i jedan i drugi u odgovarajućim entitetskim polovinama BiH uživaju neuporedivo veću popularnost nego EU.